“Da sam se udala, do sada bih bila HIV pozitivna”, kaže Shabana, jedna od članica Vamp-a.

Kako je alternativni Aids skup u Kalkuti pokazao, društvo bi trebalo da žene koje rade u seksualnoj industriji počne da tretira sa poštovanjem umesto gađenjem.

Kada je istraživački program Patways of Women’s Empowerment, koji se sprovodi u više zemalja i kojim ja upravljam, započeo svoju potragu za inspirišućim primerima osnaživanja 2006-e, malo je njih moglo da zamisli da će nas odvesti do kolektiva seksualnih radnica u gradu koji se nalazi u srcu Maharashtra-e u Indiji.

Ali, priče o osnaživanju koje sam čula kada sam posetila sedište Vamp kolektiva u Sangli ne samo da su sumirale najvažnije lekcije o kojima smo učili na programu, o tome šta  funkcioniše u podršci ženskom osnaživanju, već su bile i među najimpresivnijima.

“Da sam se udala, do sada bih bila HIV pozitivna”, kaže Shabana, jedna od članica Vampa, govoreći o tome kako su udate žene mnogo ranjivije nego što to ona, kao seksualna radnica, jeste, jer one ne mogu insistirati od svojih muževa da nose kondome, dok to ona sa svojim klijentima može. A onda se njen usne rašire u osmeh dok opisuje kakav život vodi: slobode u kojima uživa, njen izbor klijenata, kao i autonomiju i osnaženje koje poseduje. “Slobodna sam kao ptica”, kaže ona.

Previše često se pretpostavlja da obesnaženje vodi žene ka tome da prodaju seksualne usluge – kao poslednje utočište, kao poslednji korak pred siromaštvo, i iz prinude pre nego sopstvenim izborom. Seksualne radnice koje sam upoznala u Sangli, međutim, sasvim su jasno stavile do znanja da to što su u poslu – o onome što rade govore kao o dhanda, što znači posao (biznis) – nije proisteklo iz očajanja.

Neke od njih su bile udate i vratile su se poslu seksualne radnice, pune sažaljenja za one žene koje moraju da se nose sa oskudicom i manjkom slobode koje donosi brak. Neke su pokušale sa drugim poslovima, i shvatile da su zamarajući, da eksploatišu i da su loše plaćeni, ponavljajući rezultate prvog sveindijskog istraživanja o seksualnim radnicama. Seksualni rad je, za njih, zanimanje o kojem su govorile sa ponosom, uprkos stigmatizaciji. I u ovome, kako one kažu, leži problem: u društvenim stavovima prema njima, kao i nasilju, sramoti i zloupotrebi ljudskih prava koje, kao rezltat toga, proživljavaju.

Misija Vampa jeste da promeni društvo. Radije nego da seksualne radnice vide kao žrtve koje treba spasiti ili rehabilitovati, ovde je pokazana moć kolektivne akcije kao snaga za žensko osnaživanje, mobilišući seksualne radnice da poprave uslove u kojima rade, i da zahtevaju prava i priznanje. I to daje rezultate.

Osnovana 1997., organizacija Vamp sada ima više od 5,000 članica. Nedeljni sastanci okupljaju kolektiv kako bi se uhvatile u koštac sa širokim rasponom problema sa kojima se članice suočavaju.  Zdravstvo i zastupanje ljudskih prava seksualnih radnica isprepletani su u svakodnevnim delatnostima Vampa, u gusto naseljenim uskim ulicama oblasti crvenih fenjera u Sangliju i drugim gradovima u regionu

Rad zajednice obuhvata HIV prevenciju kod onih koji prodaju i kupuju seksualne usluge – ne samo kod seksualnih radnica već i kod domaćica koje tajno stupaju u seksualni rad, muškaraca koji spavaju sa muškarcima, klijenata i ljubavnika seksualnih radnica, i vozača kamiona čiji se putevi ukrštaju u državi. Vamp sarađuje sa doktorima, policijom i lokalnim vlastima kako bi se pobedili stigma i nasilje, pružajući podršku i negu osobama sa HIV-om i deci bez roditeljskog staranja, boreći se da radnice i njihove porodice budu tretirane dostojanstveno.

Priznata lokalno zbog svog odlučnog odgovora nasilju i zlostavljanju sa kojima se seksualne radnice suočavaju svakodnevno, i internacionalno zbog uzora kakav je njihov pristup prevenciji HIV-a i trgovini robljem postao, Vamp je postala svetleći primer moći jedne organizacije. Članice Vampa ne žele da ih  “spašavaju” strane organizacije; žele da budu poštovane kao ljudska bića. Videti ih kao “žene koje se prostituišu” jeste tretirati ih ne sasvim kao ljudska bića, već kao nesposobne da odluče o sopstvenim sudbinama ili da, zaista, rade skupa kako bi tražile pravdu. Upravo takav stav podstiče zlostavljanje koje seksualne radnice doživljavaju.

Vreme je da se otrovna izmaglica sažaljenja, gađenja i poruge koja se kovitla oko lika seksualnih radnica, zameni spremnošću da se predrasude stave po strani, da se sluša i uči od žena kao što je Shabana i njene koleginice. Oni koji to urade mogu da očekuju neka iznenađenja.

Izvor