Imam gorak ukus u ustima dok pišem o tribini „Parada i politika“ jer su me dešavanja na njoj uverila da se vladin i nevladin sektor po malo čemu razlikuju. Sve se svodi na podmetanje noge svakome ko želi da napravi pomak u društvu i na ono čuveno „da komšiji crkne krava“, kao i na to „neću da zasluge pokupi neko drugi, čak i po cenu toga da meni bude bolje!“
Tribina me je podsetila i sa kakvim mentalitetom moram da se nosim svakodnevno. Odsustvo konstruktivnih ideja, solidarnosti, na momente elementarne kulture, odsustvo bilo kakve empatije za one koji stvaraju promenu... Principi poput „ja znam kako se to radi ali neću da vam kažem“ bili su preovlađujući na osmočasovnoj tribini.
Ako bih morala da izdvojim jednu i jedinu pozitivnu stvar – to bi bilo upravo trajanje tribine, jer je ono pokazalo da nam je svima parada ponosa, uprkos svemu, i dalje bitna. Želim da verujem da je tako.
Na tribinu su pozvani svi relevantni sagovornici i sagovornice, dakle svi koji su se ranijih godina uključivali u pitanje parade ponosa na ovaj ili onaj način. Tako je među govornicama pored gostiju iz Slovenije i Bugarske, bila Mirjana Bogdanović, jedna od organizatorki onogo što često nazivamo „jedinom uspešnom paradom“, Dušan Maljković i Biljana Stanković Lori koji su najglasniji u kritikama same parade ali i njene svrhe, politike i organizacionih elemenata.
Sa druge strane bio je Goran Miletić, beskomrpomisni borac za poštovanje prava na slobodu okupljanja pre svega. Međutim, programom nije bio predviđen niko od stalnih članova organizacije Parada ponosa Beograd što je kasnijom odlukom organizatora ispravljeno, te se tribini pridružio i Boban Stojanović, ali do samog kraja nije pozvana nijedna koordinatorka Labrisa – organizacije koja je uzela učešće u organizovanju parade ponosa 2001. i 2011. godine a što je još važnije - 2009. godine kada su napravljeni prvi institucionalni mehanizmi za saradnju i bez kojih 2010. godina jednostavno ne bi bila moguća.
Kako god, autorka ovog teksta, aktivistkinja Labrisa, prisustvovala je tribini u svojstvu publike i stojički izdržala do samog kraja.
Tribina je okupila blizu 50 aktivista i aktivistkinja za ljudska prava kao i svih onih koji se kao društveno odgovorni građani i građanke osećaju pozvanim da uzmu učešće na panelima na kojima se raspravlja o ovakvim i sličnim pitanjima.
Na panelu su se čuli disonantni tonovi, čak preteći (da ne dolaze iz zajednice, završili bi na sudu) a sveopšti utisak je, da je tribina pokrenula brojne lične frustracije, oživela ranije sukobe, nesuglasice i animozitete lične prirode, dok je istovremeno izostao konstruktivan dogovor, dobronameran savet ili kritika i koncenzus oko minimuma zajedničkih ideja.
Možda se neko neće složiti sa mnom, ali ne smatram pod dobronamernom kritikom i kolegijalnim postupanjem, ubeđivanje predstavnika i predstavnica ambasada i međunarodne zajednice u to da nam u ovakvim okolnostima nije potrebna parada ponosa.
Nije dobro, niti preporučljivo opet sa kolegijalnog aspekta, insistirati na tome i u medijima.
Ne vidim ni trunku aktivizma i želje da se stanje poboljša u rečima: „Dok sam ja tu, ti nikada nećeš uspeti da organizuješ paradu“ upućenih Goranu Miletiću čiji je čak i legitimitet u jednom trenutku doveden u pitanje.
Dakle, ne računa se trud i dobra namera, računa se (valjda) štura birokratija koja ga ne prepoznaje kao LGBT aktivistu, (opet valjda) bez obzira na sve zasluge koje se ne mogu dovesti u pitanje.
To samo govori o moralu pojednih osoba i nesposobnosti da se uzdignu iznad sopstvenog ega i ličnih interesa i da deluju u pravcu opšteg dobra (jer im tako nekako stoji u opisu posla). Onog zvaničnog.
Provuklo se i pitanje solidarnosti sa drugim marginalizovanim grupama, bez ikakve informacije o tome koliko presdstavnici i predstavnice tih grupa umeju da budu isključivi.
Ono što niko od govornika i govornica (uključujući i publiku, tačnije publiku pre svega) nije uzeo u razmatranje – jeste pitanje lične odgovornosti. I to je suština svih sukoba i nesuglasica – nemogućost sagledavanja sopstvene odgovorosti i nedostatak empatije i poštovanja prema hrabrosti svih onih koji su se u nekim trenucima usudili da organizuju paradu ponosa.
Bojažljivo sam gledala ko sve sedi u Rex-u i nadala se da nema predstavnika medija ili nekoga van Srbije jer je ono što se dešavalo bilo sramotno i teško bi se nekome moglo pojasniti.
Postavila su se pitanja organizacionih komponenti, slogana, taktike, odgovornosti, rada sa zajednicom ali činilo se da nema volje i kapaciteta da se bar jednom u životu oko jedne bitne stvari (jer budimo iskreni, parada ponosa jeste najvidljiviji deo naše borbe za poboljšaje položaja LGBT osoba i ono što izlazi u javnu sferu mnogo više od svih naših individualnih aktivnosti) oseti prava solidarnost i jedinstvo.
Ovako razjedinjenima, ne treba nam ni „Obraz“ ni „Dveri“ ni nestabilne državne institucije sklone zameni teza, ni homofobični političari, jer Gorana Miletića niko od pomenutih ne bi tako surovo razapeo kao što su to učinili saborci i saborkinje iz
njegovih redova.
Aktivisti i aktivistkinje, pamet u glavu ili menjajte posao pod hitno, jer LGBT osobama je dovoljno teško i bez vas!
Piše: Jovanka Todorović
