- Ja ću sutra da idem i bijem one pedere, rekao je moj mlađi brat za ručkom. Nedeljnim ručkom. Tim ručkom koji sam odlagala od početka meseca. OMG, kako li sam se uopšte naterala da krenem.
Bila je neviđena gužva na putu, čekala sam čitavu godinu da podignu neku rampu, srećom pa sam strpala u torbu Blic, jer radio nije davao znake života, možda neke smetnje zbog pruge. Tog 19. septembra moj dnevni horoskop govorio je sledeće: “Reklo bi se da je vaš ljubavni život trenutno u kritičnom stanju. Situacija unutar porodice vam je totalno nesređena. Pokušajte da pravilno usmeravate višak energije kojim raspolažete. Finansijski dobitak.” Ma hajde, kakav crni finansijski dobitak, daleko je prvi, o ljubavi nisam ni pomišljala, ali nad nesređenim odnosima unutar porodice sam se zamislila. Porodici kao instituciji... Kao i faksu. Upisani u naš kod, genezu. Baš kao što sam i na studijama redovno zalazila u prostorije vaninstitucionalnog karaktera, razna udruženja i organizacije, tako sam još kao tinejdžerka napuštala čvrste roditeljske principe. Sećam se da je jedan mladi asistent govorio, nama brucošima, da tekstu uvek treba pristupati kritički, i uopšteno trebalo bi sa dozom rezerve pristupati svemu, tako se formiraju sopstveni stavovi i mišljenja, tako se studira, ukoliko se želi uspešno studirati. Ja sam to činila. Rano sam počela da sumnjam da Deda mraz postoji, a tek one priče da će mi “neko sipati drogu u sok”, ma važi, neko je lud da mi “poklanja” štagod, pa i drogu.
Zato sam nakon te izjave mog voljenog mlađeg brata, moje dušice i srećice, mog malog bubišonovića, ostala bez teksta. On, koji je pažen i mažen, pretvorio se u lenjivca neslućenih razmera. Zar on nema bar tračak svog stava i mišljenja? Ok, smiri se, smiri se, govorila sam sebi, trudeći se da gledam u supu, a ne u njega. Onda sam progovorila.
A zašto ćeš da ih biješ?
Zato što su oni pederi.
A oni ti smetaju?
Da.
Kako to, hoćeš biti ljubazan da mi objasniš?
Vidi ti nje, “hoćeš biti ljubazan...”
Odgovori mi na pitanje.
Da, smetaju mi, oni se *ebu... u...
Ali kako oni tebe ugrožavaju? Svako ima pravo da voli koga hoće. Šta misliš kada bi tebe neko tukao zato što voliš Zvezdu?
Ne, to nije isto. Jeste, isto je.
Hajde vas dvoje prestanite, ubacila se mama. Kako je na poslu?
Je l' slušaš ti šta tvoj sin govori?
- Hajde deco ne svađajte se, mislim da sam malo više posolila ovu musaku.
- Ja sa ovim malim fašistom neću da jedem, čak ni musaku sa plavim patlidžanom!
Tata je samo ćutao. Prelistavao je “Politiku”, izgledalo je kao da ni ne sluša naš razgovor.
- On fašista? Taj ne zna ni nos da obriše, rekla je mama.
- Takvi su najgori.
- Nemoj tako brat ti je.
- Neka je sto puta.
- E sad, stvarno dosta.
- Pogledaj je mama, njen “look” nose samo narkomani i gejevi.
- Nemoj tako da pričaš o sestri, sviđa mi se kako se oblači... To nije tvoja stvar.
- Bolje nego tvoj “military look”. Nemaš ništa normalno u ormanu.
- Da možda neću da nosim one pederske košuljice i džemperčiće što si mi ti kupila?
- Pa, bolje bi ti bilo.
- Pa da me svi u školi zajebavaju da sam k'o devojčica.
- A i ti tvoji drugovi imaju mozga koliko i ova pileća krilca u supi.
Onda je tata spustio novine na sto, i progovorio:
- I? Koga ćeš ti da biješ?
- Ove pedere sutra.
- Nećeš ti nigde da ideš, jasno? Šta imaš ti tamo da tražiš?
- Jeste, u pravu je tata, ubacila sam se.
- A ti?
- Šta ja, rekla sam.
- Hoćeš li ti ići?
Ćutala sam. Na trenutak je i mama stala i pogledala u mene. Oboje su me gledali ravno u oči. Nisam ništa odgovorila, neprijatno ćutanje prekinuo je tata.
Čujem da su se poštari organizovali da idu da tuku gej populaciju (pazio je kako se izražava), nose neke motke, autobus su organizovali.
Svašta, rekla je mama.
Ne verujem, dodala sam, gde mi živimo...
Kako je Marija? - pokušavao je tata da nastavi razgovor sa mnom.
Dobro je. Otputovala je na nekoliko dana u Sloveniju, kod tetke.
Aha... Kako joj je na poslu?
Ne baš sjajno.
A ta Slovenija, ima li ona neke veze sa poslom ili je samo poseta tetki?
Ne znam, skrenula sam pogled sa stola, i okrenula lice ka prozoru.
Čuvajte se deco...
Promrljao je tata, a zatim se okrenuo prema mami, i znatno glasnije pitao:
Ide li ta musaka, ljubavi?