Petra i Marija part_04

Marija je u julu prešla da živi sa mnom, u domu. Tako je svima bilo lakše. Živele smo zajedno dva meseca. U septembru je Marija otišla iz Srbije. Nebojša je došao na njeno mesto, u dom. Mnogo smo se svađale u poslednjih deset dana. Kada je odlazila bila sam besna. Besno sam je ispratila.
    Marija... super si me odradila, kapa dole... - rekla sam dok se pakovala.
    Ne, Petra, sama si sebe odradila... ja ti nikad i nisam bila potrebna.


Negde krajem juna, gotovo mesec dana nakon maskenbala, Sonja je došla u „Tajget“ bez Marije. Pitala sam usput kako to da nisu zajedno. Rekla je da je Marija juče vodila klince iz škole u kojoj su zajedno volontirale, na maraton i da je zaradila neku prehladu, Sonja nije bila sigurna šta. Valjda je bila alergična na nešto, polen ili nešto tome slično, pa je završila na infektivnom. „Jutros su je pustili, bila je čitavu noć na infuziji, pa verovatno spava. Zvala sam je, ne javlja se.“ Ja sam radila drugu, bilo je nemoguće da napustim radno mesto, a htela sam da proverim šta se to izdešavalo i da li je dobro. Marija je bila smeštena u prostorijama nevladine organizacije preko koje je došla da volontira u Srbiju. Nazvala sam koleginicu i zamolila je da me zameni. Sela sam u gradski prevoz i vozila se pola sata do stanice na kojoj sam trebala sići. U prevozu pitala sam se da li je dobro to što činim, i isto tako preispitivala prave razloge odlaska do Marije. Nikada ranije nisam bila kod nje ali sam znala gde je volonterski centar, jer smo Nebojša i ja jednom nosili neku garderobu koja nama nije trebala tim klincima. Naselje u kojem sam sišla krstili smo Cefaleksin, zbog njegovog sivila, i plavih škola i vrtića. Centar je bio smešten u jednu privatnu kuću, imala je četiri sobe. Dve prostorije bile su pretvorene u kancelariju. To sam znala, a preostale dve namenjene su volonterima koji tu dođu preko leta. U jednoj od njih trebalo je da bude Marija. Zamišljala sam je kako nemoćna leži na krevetu... i već od tih pomisli osećala sam uzbuđenje i želju da budem kraj nje... do kraja. 

Ušla sam u sobu. Rekli su mi da je Marija unutra i da čita nešto. Umorna je, primala je infuziju ali je sada dobro. Sedela je na krevetu, otvarala je paklicu pall-mall-a kada sam ja ušla. Volela sam da posmatram kako otvara paklicu cigareta. Podigla je pogled prema meni ali nije ništa rekla, nastavila je da otvara kutiju, a onda je okrenula stranicu malo veće knjige koja je bila položena na krevet. Na stočiću sa lampom bila je mala reprodukcija neke barokne slike.

- Čija je to slika? - pitala sam je - Vermer?
Pogledala je prema lampi i reprodukciji i kratko rekla - Ne.
- Nego? Znam sliku...
- Karavađo.
- A, da... Narcis. Nekako su mi druge njegove slike mračnije. Mislim, po korišćenju boja. Inače je odlična.

Ustala je sa kreveta i dohvatila reprodukciju Narcisa i gledajući u njega počela da priča o Karavađu, nisam ranije znala da se toliko razume u sve to.

- Tama je ono šta mi je intrigantno... pomalo, priznajem, zbog svog skrivenog defetizma... na tim barkonim slikama.. Zanima me svetlost koje nema a ako je i ima ona je mračna. Meni je najbolja slika Karavađova Pozivanje Mateje. Tu je igra svetlosti sjajna. Noć, tmina i Isus koji poziva Mateju da krene sa njim i taj strah u Matejinim očima.
- Ne znam... nisam baš ekspert za Karavađa, ali mu je i David odličan... ili kako se ta slika već zove.
- A sve to sa podignutom rukom Isusovom koja prosipa neku pozlaćenu svetlost unoseći na taj način božansko i demonsko u noć....hm - nastavila je da priča o toj slici kao da ja nisam tu, a onda se naglo okrenula ka meni.
- Videla si tu sliku?
- Jesam. I znam tačno kako izgleda.
- I ima neki sitan novac na stolu... da ne piše Isus ja bih uvek pre rekla da je taj strah u Matejinim očima strah od đavola
- Karavađo zaista jeste najbolji barokni slikar - rekla sam.... stala sam na momenata a onda dodala... Ali ima boljih slikara, meni se recimo sviđa El Greko.
- El Greko je ekspresionista.
- Ekspresionista?
- U smislu stila, a ne pripada stilskoj formaciji. Čist ekspresionizam! Čak Šile ima sličnosti sa njim... na primer lica sa muških portreta.... način na koji koristi liniju...
- Zar ekspresionistima nije bila važna sadržina?
- Zavisi, važna je i forma. Ekspresionisti uopšte nemaju zajedničke teme. To je bio jako razuđen pokret. Od transcedencije do angažovanosti. Čitaj onu Lujzu, i Hajma pa ćeš videti koliko nije važna sadržina.
- Ti si baš neki stručnjak za slikarstvo....
- Nisam, samo sam imala istoriju umetnosti na faksu....
- Ja nisam. Ali, moja mama ima neke brošure... i ima Šilela, i Greka... Kada sam bila mlađa plašila sam se onih Šileovih crteža
- Da... El Greko je patetičniji od Šilea. Mislim, Šile je sve samo ne patetičan. a Greko jeste malo ali je mnogo revolucionarniji od Šilea, sinhronijski posmatrano.
- Fljurija nemaš pojma.... i Šile je patetičan u svojoj nepatetičnosti... Ma, on nije normalan... Je l' to Šilea gledaš?
- Da. Pošto danas ne mogu nigde gledala sam knjige ovde i našla Šileove slike, pa gledam. Ima dosta crteža.
- Na tim njegovim crtežima ljudi izgledaju kao leševi...
- Ne, pogledaj im oči.... - prišla sam i sela na krevet do nje - Pogledaj položaj prstiju, pa stomak... To ne može biti mrtvo.
- Da, živa je - na crtežu je bila neka devojka - Ali joj je ekstaza smrtna. - Pogledala sam u Mariju. Ona se zamislila pa dodala.
- Samo je nekako jezivo slobodno-oslobađajuće. Mislim da nema ekstaze, jer položaj leve ruke unosi mirnoću.
- Postekstazično - rekla sam zamišljeno, stvarno sam stekla takav utisak gledajući taj crtež u brošuri u Marijinim rukama. - Napetost, to je prava reč za taj crtež.
- Da, genijalan je Šile. Malo je biseksualan, ili uniseksualan, kao da je seksualnost sama bez roda. Čovek je kontao sve. Kod njega nikad ne znaš da li je dete, muškarac ili žena na slici... Na prvi pogled vidiš možda nevinost deteta... onda vidiš da položaj ruku i nogu da je neku žensku liniju, ne znam, možda gracionznost... koja vuče na zavodništvo... a onda trup, on je mušku... i tu je problem, on tu sve spaja.
Stala je na trenutak sa pričom. Pogledala me. A onda okrenula nekoliko stranica.
- Evo da pogledaš i nešto lepo... Okrenula je na Šileovu sliku sa devojkom u zelenim čarapama.
- Misliš hoćeš da vidim nešto beznadežno - na te moje reči kao da se malo naljutila.
- Meni ne deluje beznadežno. Gledaj samo oči. Strah i strepnja.
- Lažna odlučnost. Nema tu straha. Ni malo.
- Šalim se Petra. Da, nema straha....
- Tako ne gleda žena koja se plaši
- Znam. Meni izgleda kao da izaziva. Možda nije jako sigurna. Ona još uvek veruje u nevinost to ti ne pokazuje samo pogled već i čitavo telo, ali će pre odustati nego ući u nešto...
- Neće odustati - rekla sam.
    Hoće... već je odustala....

Uhvatila sma je za ruku. Ona je onda obema rukama uzela moje ruke, i poljubila me. Prekinula sam taj poljubac.

    Hoćeš da skuvam supu neku? Ili, hoćeš nešto posebno da ti napravim, moraš jesti, izgubila si mnogo tečnosti...
- Ma pusti... celu noć sam bila na infuziji... pogledaj kako mi je natekla vena...

Uhvatila sam njenu ruku... i gledala u to nabreklo i pomodrelo ispupčenje...

    Baš su te sredili, je l' boli?
- Ne, kada si ti tu ništa me ne boli...
    Hoćeš da ostanem noćas sa tobom... Mislim, treba ti sada neko da pazi na tebe...
    Možeš, ali ovde nemaš gde spavati, a ja ne mogu da spavam sa nekim u krevetu, prosto ne mogu, nisam navikla da delim krevet. Čak i kad sam bivala u vezama, seks i sve to ok, ali posle svako ide u svoj krevet.
    Ma nema frke za to, biću na fotelji... ili ću biti tu pored kreveta... U svakom slučaju biću tu negde...

< Prethodna		Sledeća >