Te večeri, do kraja maskenbala, izbegavala sam direktan susret sa njom. Kada sam umorna stigla u domsku sobu, nisam mogla da spavam.
Dok sam se umivala i prala zube, zagledala sam se u svoj odraz u ogledalu, i prstima prešla preko usana... Nikako nisam mogla da zaspim, imala sam potrebu da izađem napolje i nađem rupu u koju bih viknula: „Car Trojan ima kozje uši!“ Odlučila sam, nazvaću je sutra i rešiti sve ovo, ali ni ta odluka nije me umirila i dalje nisam mogla da zaspim. Čitavu noć nisam spavala. Osetila sam čudan osećaj u stomaku - zaljubljena sam. Gledala sam na sat, bilo je osam ujutru, nisam više mogla čekati, nazvala sam Sonju da mi da Marijin broj mobilnog telefona. Sonja se nije javljala na mobilni, pa sam je zvala na fiksni. Javila se njena mama i rekla da Sonja spava, zamolila sam je da je probudi jer mi hitno treba, bio je to prvi put da sam insistirala da probudi Sonju i odmah je to učinila.
- E, koji je vam je svima, SPAVAM!
- Sorry, sorry, treba mi odmah Marijin telefon.
- O bože, ni ti ni ona niste normalne, ona me budi u šest a ti... koliko je uopšte sati... 'ajd poslaću ti ga sms-om i nemoj me više dirati. SPAVAM! SPAVAM!
Sonja mi je odmah poslala broj. I dok sam ga posmatrala u displeju svog telefona, nisam znala šta sad. Da li da joj pustim poruku ili da je nazovem? Na obe opcije teško sam se odlučivala. Šta da napišem u poruci.. šta da joj kažem... Možda još spava... Ali i ona je zvala Sonju... Zašto? Da li joj je rekla za ono sinoć?... osetila sam euforiju... Spustila sam telefon na krevet, legla, zatvorila oči i pokušala da razmislim. U glavi mi je neprestano brujala slika Marije kako ulazi u wc „Tajgeta“. Onda je stigla poruka od nje: „Hey... izvini ako te budim... ali, hodam gradom i pitam se da li bi mi se pridružila? Marija“. U mom telefonu je već bilo registrovano njeno ime, tako da sam odmah videla da je poruka od nje. Nazvala sam je i dogovorile smo se da se nađemo na studentskom trgu.
Čekala me je naslonjena na rampu, na ulazu u studentkse domove. Imala je kariranu košulju, farke i japanke, standard. Na njenom licu videlili su se ostaci sinoćne šminke. Tako razmazane šminke izgledala mi je poželjnije nego inače.
Šetale smo do Dunava a onda smo sele na peščanu plažu. Pričala mi je o sebi, o poslu i studijama, o porodici... Marija se bavila novinarstvom. Uglavnom je ona pričala. Sinoćni događaj izbegavale smo, i ona i ja.
- A ti? Šta ti radiš u životu, osim što konstruktivno trošiš vreme u „Tajgetu“?
Htela sam još ranije da je prekinem i kažem da imam dečka, da ga volim, i da sam srećna sa njim, i da ovo što se juče desilo trebamo zaboraviti.
- Marija... ja imam dečka.. Sa njim sam godinu dana.. Nebojša... sigurno si viđala u „Tajgetu“.
- Znam za Nebojšu, i znam da ga voliš.
- Onda znaš da... ono sinoć...
- Ne brini za to. Nije se ni desilo, ako tako želiš...
Pričala mi je mnogo o majci. Tri godine je nije videla. Ona joj je najviše nedostajala. Oca nikada nije spominjala. Govorila je da nije bitno poreklo, da je najbitnije biti čovek, iako nije imala jasnu predstavu šta sve pod taj termin može da stane. Naposletku, ja sam joj pokazala šta ne treba činiti ako se želi biti čovekom. Kada je napustila Srbiju i kada je frka odvukla iz moga života, shvatila sam da sam pored nje postala bolji čovek, ali je već bilo kasno. Redukovala sam svoje kutije sećanja i zapečatila sve što se dešavalo toga leta sa Marijom. Nešto kasnije, to sam učinila i sa Nebojšom. I njega sam, kao i Mariju, smestila u kutiju, a potom sve kutije odložila. Nisam ih imala potrebe otvarati.
Prolazili su dani. Preko dana smo odlazili na kupanje. Večeri smo provodili u „Tajgetu“, igrajući stoni-fudbal i pikado. Bili smo ekipa. Nikada kasnije se nisam družila, bar ne tako. Izgledalo je kao da smo zaboravili maskenbal. Marija je upoznala Nebojšu, i njih dvoje su našli zajedničlki jezik.
- Petra, znaš li da je Marijin režiser broj jedan Kim Ki Duk... zamisli... - rekao mi je Nebojša dok sam izlazila iz tuš-kabine, on je već bio u krevetu.
- Ne znam. Čini mi se da sam dobila malo celulita na butinama, ceniš?
- E, zanimljiva je ta devojka... skroz... ma daj, Petra, nemaš ni malo celulita...
Seks sa Nebojšom bio je bolji otkada se desilo ono sa Marijom, ali, toga sam bila svesna, bilo je to zato što sam svo vreme tokom seksa sa Nebojšom mislila na nju. Bilo je neverovatno dobro. Nebojša je primetio da sam napaljena do bola, ali nije mogao znati prave razloge, jer nekih opipljivih razloga, osim u mojoj glavi, nije bilo. Nisam mu planirala nikada to pomenuti. I nisam. Nisam to učinila ni onda kada sam bila u paralelnim vezama, sa Marijom i Nebojšom. Nekako sam stekla utisak da Nebojša razume moj odnos sa Marijom, iako nije pretpostavljao da sam sve to vreme paralelnih svetova spavala sa Marijom. U početku je bilo zanimljivo, ali posle sam postala umorna od stalnog laganja i prećutkivanja. Nijedno od njih dvoje nije me pritiskalo da se odlučim na jedno. U početku, Marija jeste, ali kako ja to nisam mogla da učinim, jer ne bih podnela da izgubim Nebojšu, jedini način da budemo zajedno bio je da se pomiri sa tim. Suštinski joj Nebojša nije smetao, bila je ljubomorna na vreme koje nisam provodila sa njom, bez obzira sa kim sam ga provodila. Nije Nebojša bio u pitanju, čak šta više, i ona ga je na neki način volela, samo sam ja u čitavoj zbrci, podjednako, na isti način i istim intezitetom volela i Nebojšu i nju. Do samog kraja Marija nije verovala da je to moguće, voleti dve osobe. Bezbroj puta sam to ponovila. Ni ja nisam znala kako je to moguće, ali sam sebi bila, više nego očigledan dokaz, da mi se upravo to desilo. Kada malo bolje razmislim, možda sve to sa Marijom i Nebojšom nije bila ljubav. Bilo je to više ludilo, pregršt iluzija i planova... i taj „Tajget“ bio je naš azil, u koji smo se povukli kako bi što više vremena sabili u sebe, kako bi što više otegli trenutak prelaska u onaj drugi, realni svet. Čitavo to leto bio je naš zajednički trenutak, trenutak što se osipao poput delića ogledala sa našim odrazima. Ogledalo je puklo pre tog leta, sve u njemu bilo je samo rasprskavanje nas po asfaltu na koji samo što nismo zakoračili. Bio je to trenutak raskoraka. Suštinski, svi smo bili usamljeni, ali smo tada još verovali da je neki odnos ipak ostvariv, da bi se naposletku, kada su već svi parčići bili pod đonovima, uverili da ljubav podrazumeva ogromne uloge, koje mi tada nismo mogli otkinuti od sebe, čiju veličinu nismo mogli sagledati od sopstvenih prevelikih senki, iza kojih smo šćućureni čekali sutrašnji dan.
| Komentari |
|
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|