Prvi jutarnji zraci odbijali su se u svom krajnjem dometu o pepeljaru na sredini radnog stola. Preko pregršt otvorenih knjiga, novinskih članaka i beležaka, virila je parkerova plava patentica umetnuta između korica i prve strane “Čarobnog brega”.
Odmah desno od pepeljare, oslonjeno jednom ivicom o riknu “Čarobnog brega” stajalo je tek otvoreno paklo rizla. Sinoćne večeri Petra se nije mogla jasno setiti. Osetila je hladnoću kada je svoje desno stopalo izvukla ispod prekrivača. Ovlaš je pogledala na sat iznad upaljenog tv-a. Rano je, i Petri se ne ustaje iz kreveta. Pokušala je da opipa naočare, nikako nije mogla da se seti gde ih je poslednji put ostavila. Napipala je jedino majicu koju je odmah potom navukla na sebe, i lagano, oslanjajući se svom težinom na ruke napustila krevet. Plašila se da ne probudi Mariju. Od kada se doselila u Beograd izgubila je naviku jutarnjeg tuširanja. Decembar je, a u Beogradu slabije greju. I kako nije ustala ranije da uključi bojler, nema ni tople vode. U svih pet stanova koliko je promenila za ovo pola godine, koliko je u Beogradu, nije postojao protočni bojler. Petra se teško mirila sa takvim stvarima. Posedovala je navike koje je dugo i sporo menjala. Više od svega volela bi da sada stane pod tuš.
- E...
- E...
Gde si pošla? - bile su prve Marijine reči ovog jutra, izgovorila ih je sanjivo, zatvorenih očnih kapaka.
- Pola osam.. moram na posao. Spavaj...
Petra se polako prisećala sinoćne večeri. Otišla je do kuhinje i izvukla džezvu ispod gomile posuđa na cediljki. Posuđe je bilo čisto, i zbog toga se oraspoložila na trenutak. Nerviralo ju je da odmah ujutru kvasi ruke da bi oprala džezvu. Ostavila je da voda proključa, iskoristivši da za to vreme ode do kupatila. Umila se hladnom vodom, i spustivši peškir na lice, vrlo doslovno setila se sinoćnog razgovora sa Marijom u kupatilu. Marija je imala naviku da se tušira zajedno sa ljudima sa kojima je u vezi. Petra nije imala tu naviku, ne zato što joj je to smetalo ili zato što joj je bilo neprijatno, već je volela da neke minute tokom dana provede sa sobom, naročito te u kupatilu, načisto, u oči sa svojim telom, novim borama, strijama i zadebljanjima. Kupatilo je bilo mesto njenog sastanka sa sopstvenim telom i vremenom koje je na njemu ostavljalo tragove. Eto zašto je Petra počinjala da mrzi Beograd, jer njegovi stanovi nemaju protočni bojler, i ovog jutra ona ne može priuštiti sebi jedan lep susret sa sobom. Ali, i taj razgovor od sinoć u kupatilu imao je nešto od one intimne atmosfere kakvu je Petra osećala kada je sama pod tušem. Isuviše intimna atmosfera, pomislila je Petra. Jer priča koju joj je Marija nonšalantno poverila sinoć dok je spirala penu sa kože, ličila joj je na one ispovesti koje u većini slučajeva ostaju između dva oka. Recimo, Petra nikome nije ispričala dve situacije iz svog života u kojima su je nepoznati ljudi videli kao dečaka. Obe situacije desile su se kada je Petra imala 13 godina. Prva je bila tokom letnjeg raspusta između njenog sedmog i osmog razreda. Bila je na priprema sa odbojkaškim timom. Šetala je uveče sa nekoliko svojih saigračica, imala je na sebi košarkaški dres bez rukava i sportski šorc. Kratke kose i preplanule kože izgledala je kao zaista lep dečačić. U nekom momentu jednoj od njenih saigračica prišla je simpatična devojčica i ljubazno, čak pomalo stidljivo pitala da li bi mogla da je upozna sa njenim drugom u plavo-belom dresu. Petri je to bilo užasno sećanje. Bilo joj je tada jako neprijatno, osećala je sramotu, stid. Bila je to jedna od njenih najneprijatnijih situacija u životu. Zaista je to na nju delovalo strašno. Druga situacija bila je neposredno po povratku sa priprema u prodavnici sportske opreme, kada je u jednom momentu prodavačica stala i zbunjeno je pogledala, rekavši da stvarno ne zna kako da je oslovljava jer ne može nikako da skonta da li je muško ili žensko. Ta prodavačicina izjava bila je Petri još strašnija. Bilo joj je još neprijatnije, osećala se manje vrednom, osećala je podsmeh u njenim rečima, iako ga možda i nije bilo. Marija joj je sinoć pričala o njenim sličnim situacijama. Mariji su takve situacije izuzetno prijale. Mariji su se te situacije dešavale češće, uglavnom za vreme srednje škole. Petru su u srednjoj školi jurili muškarci, njeno telo se za vreme te četiri godine transformisalo u simpatičnu devojku, za kojom su tipovi odlepljivali. Petra je imala nešto u sebi, neku vrstu harizme koja je imponovala ljudima sa kojima je bila u društvu, i njeno društvo prijalo je bezmalo svim njenim drugarima i drugaricama iz srednje škole. Šta više, bila je jedna od devojaka u centru dešavanja...