Mama, to nije trač, ja sam lezbejka

Fucking mi je dosta tih roditeljskih govana! E pa neću više. Ovog puta sigurna sam da neću preduzeti ništa povodom njihovog finansijskog kraha. Sami pali, sami se ubili.

Uostalom, šta se to mene tiču njhova dugovanja i potraživanja. Hvala mi što sam uspela da se snađem bez njih, hvala mi do duginih boja na nebu i nazad, do zemlje, hvala mi.

Takvog odnosa nema ni u Markesovih Sto godina samoće, da ona njega voli, a da je on tako šikanira. Lepša je, pametnija, vrednija i sve na „ija“, nije zato što mi je mama, nego stvarno. I, ako isključimo faktor ljubomore, ona njega voli bezuslovno. Ali, ja nisam Markes, i zato nemam nameru da prepričavam sve što je uticalo na pojavu mene, od strane njih i njihovih predaka. Niti bih da ulazim u detalje oko toga kako su uspeli, kao krajnji rezultat, dobiti ćerku lezbejku. „Dragi moji mama i tata, ja sam odlučila, biću lezbejka...“ Tako će da se završi cela ta priča, a počela je bensedinom posle jedne subotnje pijace.

Subotom moji roditelji idu na pijacu. Skuvala sam kafu i čekala mamu da se vrati, izvela ritual pripreme za trač rubriku nedelje, ko je koga prevario, sa kim se ko viđa, čija se ćerka rano udala, čije je dete u roku završilo fakultet... Kad ono, dolazi mama kao furija, uleće u kuhinju, baca ceger na sto, sa koga ubrzo padaju narandže i lumun na pod kuhinje, a krompir se opire silama inercije zadržavajući se kod činije... „Daj mi bensedin“. Pojma ja nemam gde stoji bensedin, ali tragam za njim sve dok ga ona nije izvadila iz neke šoljice u vitrini... sipala vodu i na eks... pitam je „Šta je sa tobom, mama?“. „Ona glupača, kako li se samo usuđuje, ona o meni, o nama... a znala sam, nego kako samo tako da laže... besomučno, pričala je kako me tvoj otac vara sa kojekakvim, te kako mi ovo, te kako ono, o tvojoj sestri da menja fakultete kao čarape, a o tebi... nešto strašno...“. „Šta o meni?“, pitam. „Ma takvu jednu gadost, ni za pomenuti... sram da je bilo!“. Sad ja već razumem da joj je neko na pijaci rekao kako sam ja lezbejka, i malo se uozbiljim, začudim se...

Nisam ja u tom malom mestu na sva zvona oglašavala svoj seksualni izbor... Ali otkud znam... I zidovi imaju uši. Sve sam ozbiljnija, dohvatim onu kafu sa stola i čvrsto je pritisnem na usne... „Razmišljaj, razmišljaj...“, ponavljam u sebi, a istovremeno raste stepen ozbiljnosti jer ako se ona ne usuđuje da izgovori to „lezbejka“... kako ću joj onda objasniti... „Skuvala sam ti kafu, svašta mama, što si se ti toliko iznervirala, pa selo laje... šta je tu novo?“. „Novo je to da kaže svašta o nama... zamisli kao tata me varao pre sedam godina sa nekom....“ „Mama“, prekinem je. „Trač ima i svoju komunikacijsku funkciju, odnosno zadovoljavanje potrebe za druženjem, kod ogovaranja je reč o razmeni informacija koje mogu biti tačne, polutačne ili lažne...“. Uhvatim se nekako u koštac sa onim da sam ja nešto „strašno, grozno, užasno...“ Ali mama me samo bledo gleda, počeo da deluje bensedin. „Uvek ti nešto filozofiraš“, „ne filozofiram i sama znaš kada čuješ priče o drugima, ne shvataš ih preozbiljno, jer znaš da je do tebe došla nakon što je već mnogo puta prožvakano...“ „Ništa ja ne znam... ali najviše me je iznerviralo to što je pričala da smo dužni... kako li je samo to saznala“, „pa jesmo li dužni“, pitam je, „pa jesmo“. „Pa mama to vidiš onda, jeste tačno...“ uspem da kažem, naravno misleći na „ono o meni“... ali ona misli da ja mislim na ovo poslednje o dugu... „Ma šta tačno... nije to strašno... šta oni znaju, odakle im pravo da se mešaju...“. „Oni samo bleje, mama...“ „Kako se to izražavaš, danas sve poludelo...“. „Pa, koliko smo dužni?“ „Ne mnogo, svega dve hiljade.“ „Aha,....“ Popijemo kafu do kraja, saslušam, poslušam... pa sednem na bajs i trk do banke... Dobar dan. Dobar dan. Podignem dve hiljade od dve i dvesta koje sam skupila za auto. Odem kući, sačekam priliku, i dam novac mami. „Evo, vratite.“ O onome što sam ja, „strašnom i užasnom“... ne pričamo i ne pominjemo...

Šta je posle bilo?

Vratili su dug, ja još nisam kupila auto, a oni su opet dužni...

Ovoga puta neću... „Draga moja mama, to nije trač, ja sam lezbejka!“