Marni Vudrou
Kad sam te upoznala, nisam razlikovala lovorov list od javorovog lista. Ideja ubacivanja lišća u savršeno dobar sos me je plašila. Ali ti si bila imala toliko samopouzdanja, držeći svoju glavu visoko podignutu dok si me vodila u Kuću začina u Kensington i odvela me niz prolaz gde je živelo lovorovo lišće. Posetile smo šest država svojim nozdrvama: stavila si svoj gladak i topao dlan na moju ruku pored konzervi sa palminim srcem. Nismo se ni poljubile, ne tada, ali dok si mi pokazivala paketiće šafrana, ja sam te prekrivala poljupcima.
Ušla sam u tvoj stan gladnih očiju i pohlepnog stomaka. Hodnik okupan suncem, brojne zdrave biljke, prozor na kraju hodnika, sve sam to upila, gutajući očima detalje. Uzela si me za ruku i provela pored male sobe bez vrata, tvoje sobe za čitanje. Hram knjiga, ali ni približno tako važan kao tvoja kuhinja. Znala sam da ćeš me prvo odvesti u kuhinju.
“To je sasvim mali prostor”, upozorila si me u tramvaju, kao da bi mi to smetalo.
Stajale smo na vratima i gledale kuhinju. Videla sam prilično veliku sobu, dobro opremljenu, sa gomilom polica sa teglicama, punih prahova i začina koji su bili jasno obeleženi tvojom urednom rukom. Beli frižider, crvena peć, ventilator na plafonu koji se vrteo iznad naših glava dok smo ulazile u sobu. Blag miris hrane prethodno skuvane plesao je tango sa pomešanim mirisima biljaka koje su se okačene sušile.
“Sedi”, rekla si i pokazala mi na mali krevet u jednom uglu sobe. Nije bilo kuhinjskog stola, nije bilo stolica.
“Tvoj krevet je kuhinji?”, pitala sam. Zabrinula sam se da si čudna, da imaš i druge čudne navike koje nisam primetila. Možda je tvoja strastvena uglađenost dimna zavesa za čudnost.
“Ovo je mali stan. Rekla sam ti”, odgovorila si, okrećući se policama i dodirujući različite teglice.
Otišla sam do ugla i sela na ivicu kreveta. Moja duboka želja za tobom nije garantovala odsustvo straha. Ruke su mi bile vlažne dok sam te gledala kako užurbano odlažeš namirnice. Nisam želela da moja nervoza ugrozi razvoj naše romanse.
“Moja prijateljica u Njujorku ima kadu u svojoj dnevnoj sobi”, rekla sam.
Klimnula si glavom u znak potvrde i nastavila da ubacuješ iseckano povrće u veliki lonac. Ozbiljnog lica birala si začine iz svoje kolekcije. Kraljevski izbor, držala si svaku teglicu kao da je svaka dragoceni trofej ili urna sa svetim pepelom.
Uskoro je divan miris počeo da curi iz lonca u sobu. Pržila si račiće i razgovarala sa mnom srećno se smešeći i namigujući. Mirisi su se mešali i postajali jači dok smo razgovarale. Moja glad je postajala pijanstvo, izazvano divljim aromama tvog spremanja ručka.
“Paprikaš mora da se krčka neko vreme”, rekla si i sela pored mene.
“Kakav je to paprikaš?”, pitala sam.
“To je indijski vegetarijanski paprikaš, ali ja volim da dodam račiće. Nadam se da će ti se svideti. Ali mora dugo i lagano da se kuva. Da li ti to smeta?”
Smetalo mi je, jer je miris bio opojan i nepodnošljiv. Soba je bila puna toplote i golicavog mirisa jela, a bila je tu i moja bol za tobom. Dve nerazdvojive žudnje, moja glad je bila zbunjujuća. Glava mi je plivala u mirisima tvog kulinarskog zavođenja.
To prvo popodne u tvom stanu i divlji, izvrstan miris tvoje kože i začina. Ljuljale smo se zajedno na krevetu dok je paprikaš postajao gušći i topliji. Krčkale smo se kao lonac na peći, samlevenih i pomešanih želja koje su nedeljama rasle.
Ustala si i objavila: “Ručak.” Bilo je devet sati uveče. Kroz prozer se videlo tamno nebo. Stajala si gola pored peći i mešala svoj napitak, bio je to nezaboravan prizor među senkama.
Gole, jele smo paprikaš u krevetu, božanstveno jelo sa tvojom butinom naslonjenom na moju. Nismo govorile ništa, čuo se zvuk struganja naših kašika, zvuk saobraćaja od spolja, zvuk predenja frižidera. Otkrila sam da je kuhinja savršeno mesto za krevet. Punih stomaka i punih glava od začina koji su lagano bledeli, spavale smo čvrsto cele noći na krevetu u uglu tvoje kuhinje.
Pre tebe, nikada nisam brinula o tome šta jedem. Moj apetit je bio oskudan, bez strasti. Ljubav je, takođe, bila sporadična i lakomislena, i ja sigurno nisam nikada okusila autentičnu strast.
Uvek si insistirala da se srećemo u Kući začina. Često sam tamo stizala pre vremena, da bih izludela sebe iščekivanjem. Virila bih iza gomila etiopskog hleba, iza velova slatke trave, posmatrajući tvoj dolazak. Jednom, u vragolastom raspoloženju, dovela si me do ivice skarednog jecaja u senovitom uglu prodavnice, pored ogromnog bureta sa prahom karija koji je pekao moje grlo i nozdrve dok sam dahtala od zadovoljstva. Tvoja ruka je uvek mogla da me uzbudi samo tako.
Sretale smo se tako svake subote u Kući začina i onda išle tvojoj kući. Ti bi stavila nešto što muči dobrim mirisom da se krčka ili da se peče, kao što neki ljudi puštaju laganu muziku i završile bismo jedući ručak u ponoć, naslonjene na jastuke.
Davala si mi svoje subote, svoja nedeljna jutra. Nisi volela pitanja i terala bi ih od sebe kao muve. O meni si želela da znaš sve, ali si insistirala na tome da ti ne možeš da ponudiš isto. U mom slepom zadovoljstvu, pristala sam na tvoje uslove.
Jedne subote, nisi se pojavila u Kući začina. Čekala sam dok mi prodavačica nije rekla da moram da idem. Ti nisi bila osoba za telefon, nisi htela da ga imaš, niti da ga koristiš. Otišla sam kući i pitala se imam li prava da svratim u tvoj stan. Lutala sam po svojoj kuhinji sa kredencima punim kesica sa začinima sa kojima si me slala kući svake nedelje ujutru. Uredno obeležene i pažljivo uvezane.
“Jednog dana ćemo kupiti neke lepe teglice za tvoje začine”, rekla si. Nikada nisi došla u moj stan.
Nesposobna da jedem ali apsolutno izgladnela, krenula sam autobusom do tvog malog stana.
Tvoja brava je bila loša. Nisi odgovorila na moje kucanje, niti na moje nežno dozivanje. Sećam se da sam pomislila da je previše lako ući. Brava je ostala slomljena u mojoj ruci posle par izbezumljenih povlačanja. Miris izgorele hrane je bio jak i potrčala sam niz hodnik do tvoje kuhinje, zaslepljena crnim dimom koji punio stan i štipao me za oči.
Stajala sam na vratima. Samo si visila tamo, nisi rekla ništa, nisi ponudila nikakvo objašnjenje.
Isključila sam ringlu, sela na krevet u uglu tvoje kuhinje, podigla glavu i pogledala u tebe. Drvena stolica je bila prevrnuta na podu. Stolica koja mi nikad nije bila ponuđena i koju nikada ranije nisam videla ni u jednoj drugoj prostoriji.
Tvoj otac mi je dao urnu sa tvojim pepelom.
“Pretpostavljam da si ti ta devojka”, rekao je sležući ramenima. Vratio se u daleki grad za koji nisam znala da je tvoj rodni grad.
Vratila sam se u tvoj mali stan sa urnom i stavila ključ u novu bravu. Tvoja majka me je zamolila da se pobrinem za tvoje stvari. Za tvoje lepe teglice, beo frižider i crvenu peć. Čudno je da najzad imam ključ, da imam pristup tvojim tajnama. Ali odlučila sam da ne čitam ništa, da ne gledam u fioke, da ne pretražujem hrbate tvojih knjiga radoznalim očima.
Napunila sam vodom veliki lonac koji si najviše volela.
Jednu po jednu, vadila sam teglice iz polica i prosipala ih u vrijuću vodu. Pomešali su se začini koji ne idu zajedno. Sve sam ih ubacila. Plakala sam dok sam zahvatala i sipala tvoj pepeo u lonac. Miris je bio opojan, užegao i ljut. Legla sam na krevet i duboko udahnula, osećajući koliko mi nedostaješ i osećajući glad, zbunjeni apetit u kom sam uvek uživala u tvom malom stanu.
Kada se supa ukuvala u gusto i žitko blato, isključila sam peć. Svih tih nedelja bilo mi je tako hladno, nisam nikako mogla da se ugrejem. Svukla sam se u tvojoj kuhinji, drhćući pored crvene peći. Odnela sam lonac pored kreveta i sela. Kutlačom sam stavljala toplu smešu na svoj stomak i mazala se gustom supom od začina i tebe. Utrljala sam je u svoje grudi i butine, sećajući se svakog subotnjeg popodneva.
Potpuno prekrivena, mumificirana u toplom testu, ispružila sam se na krevet i proučavala stolicu koju mi nikada nisi ponudila. Bila je uspravljena pored belog frižidera. Dok sam se ugrevala željnim prstima prekrivenim blatom, shvatila sam da sam te skoro duže poznavala u smrti nego u životu.
Sledećeg jutra sam se obukla bez umivanja, navukla sam odeću preko korice na svojoj koži. Odnela sam urnu u svoj stan. Napunila sam je jednom od kesica začina koju si mi dala. Sada imam lepu teglicu i 6 stolica koje nemam kome da ponudim.
Izvor: The Mammoth Book of Lesbian Short Stories
Prevela: Danijela Živković
| Komentari |
|
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|