Becky Birtha
Grejs mi je došla u san prošle noći. Osećala sam nečije prisustvo u sobi, onda sam osetila miris ulja “Posner’s Bergamot Pressing” ulja i onog kakao butera kojim je mazala kožu.Stajala je iznad mene pored kreveta i onda je izgovorila moje ime.

"Perl."

Moje kršteno ime je Perl Ajrin Dženkins, ali me niko tako više ne zove. Za svet sam Džinks duže nego što bih to volela da preciziram. Od kada je umrla moja majka, Grejs je bila jedina koja me je zvala po mom krštenom imenu.

"Perl," rekla je ponovo. “Idem samo na kratko u baštu. Vratiću se.”

U tako sam dubokom snu da moram da se borim da bih se probudila i kad se sasvim probudim, Grejs više nema. Ja polako podižem svoje umorne kosti i vučem ih niz stepenice, kroz mrak u kuhinju i kroz zadnja vrata na trem. Napola očekujem da Grejsi bude tu i da me čeka, ali tamo nema nijedne druge uzbuđene duše večeras. Nema nijednog zvuka sem raspevanih cvrčaka i ništa mi ne uzvraća pogled sem ove stare, vremenom izubijane ograde koju bi trebalo da ofarbam ovog leta, a još uvek nisam našla vremena za to. Spuštam se na ljuljašku na kojoj smo Grejsi i ja sedele mnogih mirnih večeri posmatrajući mesec kako se diže iznad polja starog gospodina Tomsona.

Ni tada nikad nisam imala vremena da ofarabam ovu ogradu. Ali nije ni bilo važno jer ju je Grejsi svu prekrila cvećem. Sedela bi na ovoj ljuljašci uveče, dok bi povetarac duvao, i govorila kako može da prepozna svako od cveća samo po mirisu. Vetar bi poneo neki miris i Grejsi bi rekla: “Osećaš li miris jasmina, Perl?" Onda bi povetarac došao iz drugog pravca i ona bi okrenula glavu kao da je neko pozvao po imenu i rekla: "Sada to mirišu moji orlovi nokti."

Ona me je začikavala jer je znala da ja nisam mogla da razlikujem to njeno cveće ni kad gledam pravo u njih usred bela dana. Pa kako bih onda mogla da ih razlikujem po mirisu u sred noći? Smejala sam se i polako ljuljala ljuljašku, posmatrajući je kako uživa na mesečini.

Nikad mi nije bilo dovoljno da je gledam. Oduvek sam mislila da je Grejs Simons najlepša žena severno od pruge Mason-Dikson. Živela sam toliko mnogo godina da sada znam da je to istina. Bilo je i drugih žena u mom životu pored Grejs i valjda sam ih sve volela, na ovaj ili onaj način, ali ona je bila nešto posebno – Grejsi je bila nešto sasavim posebno.

Ona je bila žena tamne boje kože – boje svežeg đumbirovog hleba tek izvađenog iz pećnice. U stvari, baš tako sam je i zvala – moja đumbir-hleb devojka. Ona je imala dovoljno tog tamnog tela da napuni vaše ruke nečim konkretnim kad je grlite i da napravi lepu pozadinu za one svoje jamice na obrazima i na drugim mestima o kojima ne bih detaljnije da pričam.

Grejsi je mogla da izgleda vrlo elegantno kad bi to odlučila. Nikada neću zaboraviti kako je izgledala na novogodišnjoj zabavi u u plesnoj dvorani Star Harbor plesnoj dvorani. To je bila prva godina da smo bile u Klubu i išle smo na svaki događaj koji su organizovale. Grejsi je imala belu, svilenu haljinu koja je savršeno isticala njen ten i podignutu kosu sa malim loknama, jedan red bisera koji je mogao prevariti svakoga, duge rukavice i mali krzneni ogratač. Tada smo ozbiljno shvatali naše zabave! Nisam ni ja loše izgledala sa sakoom od crnog somota koji sam nekad imala i ivicama na nogavicama pantalona tako opeglanim da ste mogli da se posečete na njih. A i imala sam prilično manje kilograma nego sad. Kada bi ušle u dvoranu, prvo na šta bi naišle, bilo je ogromno ogledalo sa zlatim ramom od poda do plafona i ako se dobro sećam, nismo baš brzo prošle pored njega.

Svi su želeli da plešu sa Grejs te večeri. I to je bilo u redu što se mene tiče. Negde oko polovine večeri dok je bend svirao neku brzu numeru, prišle su mi Lui i Maks sa ozbiljnim licima, želeći da saznaju da li ću dozvoliti svojoj ženi da trese zadnjicom sa svakim strancem koji uđe na vrata. Dobro su znale da tu nije bilo nikakavih stranaca, klub Cinnamon & Spice bio je privatni klub i na sva događanja dolazilo se samo sa pozivom.

Naravno, neki misle da su prijatelji opasniji od stranaca. Ali ja nikada nisam mogla da budem ljubomorni, preterano zaštitnički tip. U stvari ja sam samo volela da posmatram tu ženu i nije me bilo briga ako ona tamo igra i sa Devicom Marijom, sve dok se dobro zabavljala. Upravo sam im to i rekla. Mogla sam je posmatram satima naslonjena na šank.

Nikad ne biste pogodili, dok je posmatrate, da je sve sama uradila. Napravila je sve svoje haljine i šešire, čak je rašila stari ofucani krzneni kaput, koji je nekada pripadao mojoj baki Malindi, da bi napravila taj slatki mali ogrtač. Sama je pravila i svoju frizuru, svake nedelje ili svake druge. Nekada je pravila frizuru i meni. Uvek me je začikavala i terala da je pustim da mi ovog puta napravi lokne, a ja bih tada potpuno izgubila strpljenje. Jer, ne možete imati sa nekim pravi argument ako stoji iznad vaše glave sa vrelim uvijačem u rukama. Na neki način ste u njihovoj milosti. Ja sedim ljuteći se i psujući pod svim tim peškirima i stvarima dok mi znoj curi u oči u zamagljenoj kuhinji – a ona se samo smeje. “Devojko,” govorim joj ja, “dobro znaš da nikakve lokne ne mogu da stanu ispod moje kape od uniforme. Ukoliko ne želiš da ostanem kod kuće ove nedelje, a da ti radiš i moj i tvoj posao.”

Obe smo uvek morale da radimo i opet nismo imale mnogo novca. Svi su mislili da Džinks i Grejs žive dobro, ali mi smo bile štedljive. Prepravljale smo stare stvari, a pola od onoga što smo imale za jelo raslo je u našoj bašti. Ipak, sve u svemu, mislim da mi jesmo živele dobro. Imale smo jedna drugu.

Sada sam najzad otplatila prokletu kuću, a ona nije čak ni tu samnom da u tome uživamo zajedno. A jadna Grejsina rasturena bašta bori se na dotrajalim nogama – kao i ja, uostalom. Ja nisam od one vrste koja se žali na svoju sudbinu, ali istinu govoreći, ne mogu više da puzim na rukama i kolenima – ovo telo koje imam prošlo je dosta toga. Ovih dana nikako ne mogu da uživam u bašti. Od kada je grad uzeo zemlju gospodina Tomsona za izgradnju stambenih naselja tamo gde su nekada bila polja, ne može se više odavde videti mesec sem ako se ne popne iznad četrnaestog sprata. Nema više mesečine u mom dvorištu. I mislim, onda bih baš mogla i da ustanem i vratim se u krevet.

Ne mogu još uvek da se naviknem na činjenicu da je Grejs umrla. Čak ni posle ovih trinaest godina bez nje. Ona je jedina žena sa kojom sam živela – sa njom sam živela više od polovine svog života. Ovo je i njena kuća i trebalo bi da je tu sa mnom.

Ja ustajem svakog jutra u šest sati, kao i svih onih godina dok sam radila kao vozačica za C.T.C. Ako vreme nije suviše loše, ja odem u šetnju i ako nisam pažljiva završim u depou u Dvanaestoj ulici, čekajući da vidim koji će mi tramvaj dati ovog jutra. Tamo više ne radi niko ko se mene seća. Više ne postoji ni tramvajska linija koji ide do Brodveja, poslednjih pet godina tamo ide autobus.

Ja mnogo zaboravljam ovih dana. Prošle nedelje samo što sam skinula oprani veš sa žice i u pomoćnoj sobi htela da opeglam svoje košulje, kad sam čula da je neko otvorio onu škripavu kapiju i ušao u zadnje dvorište. Nisam na to obratila baš mnogo pažnje jer znam da tako Grejsi najčešće ulazi, ide da vidi svoju baštu pre nego što uđe u kuću. Uvek sam je začikavala da više brine za to svoje zelje i boraniju nego za mene, čujem je dok šeta po dvorištu dok ja prskam zadnju košulju i uključujem peglu, čujem lišće kako šušti i gomila se pored staze.

Dok čekam da se zagreje pegla, bacam pogeled kroz prozor i vidim da to uopšte nije Grejsi već dva bezobrazna mala podlaca iz naselja, jedan stoji na sanduku sa jabukama i pridržava drugog koji bere zrele breskve sa mog drveta. Prava drskost! Čak ni ne trepnu kad ja viknem kroz prozor. Moram da trčim niz sve one stepenice do zadnjeg dvorišta mašući kablom koji sam iščupala iz pegle, a doktor Matjuz mi je sto puta rekao da ne bih smela da trčim i da se uzbuđujem sa takvim pritiskom. Ne bih čak smela ni da šetam gore dole po stepeništu.

Kad su videli kabl od pegle u mojoj ruci, ona dva šunjala su najzad shvatila. Onaj dole ispustio je onog odozgo pravo na njegovo meko mesto i potrčao prema kapiji vičući: “Pazi Timi! Dolazi stara gospođa Dženkins!"

Sad kad se toga setim, nasmejem se, ali sam tada bila toliko besna da mora da mi je trebalo dobrih pola sata da se ohladim. Sedela sam na tom sanduku sa jabukama i besnela.

Na posletku sam videla da nisam ni bila toliko ljuta na to dvoje dece, bila sam ljuta na vreme što se ovako poigralo sa mnom. Tako da se čak ni ne setim da je Grejs Simons umrla pre trinaest godina. I ljuta na vreme što je tako brzo prošlo. Ako bih imala da živim svoj život ponovo, ne bih menjala nijednu od tih godina nizašta na svetu, samo bih ih usporila.

Sestre iz komšiluka koje idu u crkvu uvek pokušavaju da me nateraju da razmišljam o smrti. Mora da misle da, kad imaš toliko godina koliko imam ja, to je jedino uzbuđenje koje je preostalo da mu se nadaš. Gledis Hokins zaustavila se danas ispred kuće dok sam ja krpila mrežu na ulaznim vratima, cereći se od uva do uva kao da noć nije provela ni sa kim drugim do sa samim Isusom:

“Dobro jutro, sestro Dženkins. Baš je lep dan dobri Bog našao za zgodno da nam pošalje, zar ne?”

Nikad ne umem da odgovorim nikom ko uspeva da u svaki razgovor ubaci dobrog Boga. Ako klimnem glavom i kažem da, ona će misliti da sam najzad prihvatila religiju. Ali ako se ne složim, misliće da sam luda, jer je zaista divno avgustovsko jutro. Srećom, njoj nije ni važno da li ću se ja složiti ili ne, jer ona svejedno nastavlja da priča prema svom već zacrtanom dnevnom redu.

“Znaš li da je ove nedelje Ženski dan u crkvi Blagoslovene Izdržljivosti. Prečasni Solomon Mudi će nas posetiti i govoriće na temu ‘Mesto žene u crkvi.’ Zašto ne dođeš i ne pridružiš nam se na bogosluženju? Bićeš dobrodošla.”

U iskušenju sam da joj kažem baš ono što mi prvo pada na pamet, a to je da ja nikada nisam čula za ženu koja se zove Solomon. Međutim, ja sam dovoljno učtiva da držim svoj jezik za zubima što je više nego što mogu da kažem za Gledis.

Komentari

Dodaj Novi

Dodaj komentar
Ime:
Email:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -velièina-siæušnomaloosrednjevelikoogromno
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."