Lesléa Newman
Život nikad ne ispadne onako kako očekuješ. Znam da to nije neko posebno otkriće, ali hej, šta hoćete? Ja nisam neki pametnjaković, profesor filozofije ili tako nešto. Ja sam samo običan par belih pamučnih čarapa i ne stidim se toga. Nema smisla biti uobražen kao svilene čarape marke No Nonsense. Svi moramo negde da počnemo i ja se ponosim svojim skromnim počecima na gornjoj polici na poslednjoj gondoli u Vulvortovoj prodavnici u Severnoj Nedođiji u Masačusetsu. Svi moraju negde da počnu, zar ne?

Ipak, to je u redu. Voleo sam Maršu. Kada nisam bio ušuškan sa kolegama čarapama u njenoj trećoj fioci, grejao sam njene nožice, a to i nisu bile baš male noge i da vam kažem nešto: ta devojka je imala neverovatnih problema sa cirkulacijom. Takođe, nije baš puno izlazila. U šumskom pojasu su zime bile teške te je Marša, posle posla, najviše volela da se ušuška sa dobrom knjigom i šoljom tople čokolade. Ja sam se odomaćio i uživao u dobrom životu kada se pojavila Ejndžel.

E sad, Ejndžel je bila od one vrste mladih lezbejki koje vetar donese u grad, neko ih zavoli i vetar ih odnese dalje. To sam mogao da pogodim po rancu na njenim leđima i žalosnom stanju njenih čarapa. One su baš prošle sveta, verujte mi na reč. Ali Marša se zaljubila i tu nije bilo pomoći. To je tako: one koje vole da sede u kući zaljubljuju se vesele lutalice i obratno. Pretpostavljam da je to valjda ono što čini život interesantnim.

Pre nego što sam mogao da protestvujem, Ejndžel se doselila u naš stan. Te prve noći provela je tačno sat vremena na kauču u dnevnoj sobi pre nego što je Marša došetala iz svoje spavaće sobe u pidžami sa ružičastim zekama i prošaputala u mrak: “Ejndžel, jesi li budna? Slušaj, moj krevet je mnogo udobniji od tog starog kauča i ne smeta mi da ga delim. Zaista.”

E pa, Ejndžel je oborila Maršu s nogu za otprilike dve sekunde. I slušajte da vam kažem nešto, od tada pa na dalje smo zeke i ja bili na podu. Bar za sledećih par meseci. Onda je stiglo proleće i Ejndžel je postala nemirna. Sa letom je došao onaj pogled u njenim očima koji je govorio da je vreme da produži dalje. Počela je sezona festivala, a Ejndžel nikada nije propustila Mičigenski. Marša je rekla da njoj to ne smeta ali ja sam video suzu koja je potekla iz njenog oka. Ejndžel to naravno nije primetila. Bila je zauzeta pakovanjem.
 
“Evo, uzmi ovo”, rekla je Marša, pružajući joj vuneni džemper. ″Tamo će noći biti prohladne. Uzmi i par čarapa.″ I pre nego što sam znao šta se dešava, bio sam uguran u Ejndželin ranac. Šta sam mogao da kažem? Tako to ide. Baš kad pomisliš da je sve sređeno, život te iznenadi i kreneš u potpuno novu avanturu.

Tako smo Ejndžel i ja stopirali jedan kamion do Mičigneskog ženskog muzičkog festivala. Stigli smo upravo kada su lezbejke podizale svoj kamp i kakav je to samo prizor bio. Devojke, devojke i samo devojke dokle god pogled seže, devojke u svim oblicima, bojama i veličinama. Ejndžel je ispustila uzvik zadovoljstva, skinula se do gole kože i počela je da igra i da se trese u ritmu konga bubnjeva koji su se kroz drveće čuli iz šatora obojenih žena. E pa, to je bio poslednji put da sam je video jer moja Ejndžel nije suviše brinula za svojinu. Ležao sam na zemlji celi dan dok sunce nije praktično nagorelo moju tkaninu, sve do prohladne večeri kada sam se skoro smrzao do smrti. Ipak nemam nameru da se žalim. Ja sam obično prilično jak, prava čarapa od Giblartara, ali počela je kiša i nastavila je da pada cela sledeća četiri dana, čak sam i ja počeo da gubim nadu. Ležao sam tu, posmatrajući te divlje žene kako boje svoja tela blatom i mrmljaju molitve Boginji za malo Sunca. Nije uspelo ali verujte mi na reč, one su se sjajno zabavljale.

E pa, festival se završio i mislio sam da ću zauvek ostati zaglibljen u mičigenskom blatu ali upravo kad izgubiš nadu, nešto se uvek dogodi. Pokupila me je Ćerka Bakra, oprala me u jezeru i osušila na suncu. Onda me je spakovala i krenuli smo njenim motociklom u Oregon, gde je Ćerka Bakra živela na ženskom imanju u komuni. Tamo je važilo pravilo: sve tvoje je i moje, a ono što je moje je svačije. Sva njihova odeća stajala je na jednoj ogromnoj gomili i nikada nisam znao šta ću raditi sledećeg dana: da li ću sa Detelinom ići u baštu da uberem organski ručak, ili ću raditi u podrumu sa Damom Gline i praviti grnčariju, ili ću sa Ćerkom Bakra lemiti narukvice, ili ću popravljati štale sa Gredom. Ili ću ići u grad sa Mesečevim Zrakom na posao u lokalnu kopirnicu.

E sad, ovaj posao u gradu je bila novina i nisu sve odobravale to što je Mesečev Zrak radila, ali istinu govoreći, komuni je bio potreban novac. O tome se mnogo govorilo: Detlina je želela da Mesečev Zrak nađe posao u radnji koju poseduje žena, ali takvih je bilo malo i bile su udaljene. Dama Gline se pitala da li bi Mesečev Zrak mogla nagovoriti svog gazdu da joj dozvoli da uslužuje samo žene mušterije. Ćerka Bakra je predložila da se Mesečev Zrak tušira u kabini koju su nedavno postavile napolju da bi se očistila od muške energije koju je pokupila u gradu. One su pričale i pričale o tome dok Mesečev Zrak na kraju nije pobesnela i istakla da pored svog njihovog žaljenja i kukanja, one vrlo rado prihvataju njen teško zarađen novac koji je nesumnjivo umrljan muškom energijom, jer sigurno je da su te novčanice prošle kroz muške ruke u nekom trenutku svog života, pa kako onda niko nema problema sa tim? Greda je rekla da to nije isto ali  bilo je kasno. Mesečev Zrak, koja je u trenutku promenila svoje ime nazad u Monika, već je pakovala nekoliko odabranih stvari (uključujući i mene). Seli smo u Monikin Volvo i uputili se prema obali San Franciska željni gradskog života, malo različitosti i nekih novih i uzbudljivih modnih detalja.

E pa, za kratko vreme smo Monika i ja našle posao u kopirnici u Kastru i smestili se u malom stanu u Sedamnaestoj ulici. Dobro smo se provodile u gradu, verujte mi na reč. Video sam stvari o kojima nisam ni sanjao: lezbejke sa prstenjem na nosu, zelenom kosom i tetovažama, lipstik lezbejke sa mrežastim čarapama i visokim potpeticama, gej muškarce u tesnim farmerkama i pripijenim majcama. Monika je jednostavno sve upijala svojim velikim braon očima. Počela je da piše dnevnik o svemu tome. Svakog dana posle posla bi se ušuškala sa šoljom čaja od nane i sa mnom da joj grejem noge i zapisivala bi sve događaje tog dana u crno belu beležnicu. Bilo je prijatno tako, samo nas dvoje. Osećao sam da se moj život najzad ponovo smiruje. Naravno, bio sam 3000 milja daleko od mesta odakle sam krenuo, ali hej, tako to ide.

Tako je Monika sve više pisala i onda je odlučila da želi da bude pesnikinja. Počela je da odlazi u City Lights, Mama Bears, Old Wives Tales, sve kafee i barove gde se čitala poezija. Nisam razumeo većinu stvari koje sam čuo, ali hej, šta biste vi hteli? Kao što sam vam rekao, ja sam samo par čarapa sa veomo malo obrazovanja.

Onda smo jedne večeri otišli u kafe Artemis, gde je čuvena pesnikinja iz Njujorka čitala poeziju. To je bila žudnja na prvi pogled, verujte mi na reč. Istog trenutka kad je Orka počela da govori, osetio sam kako se Monikini prsti na nogama uvijaju u meni i znao sam da će se nešto desiti.

Komentari

Dodaj Novi

Dodaj komentar
Ime:
Email:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -velièina-siæušnomaloosrednjevelikoogromno
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."