| Indeks članka |
|---|
| Promene |
| Page 2 |
| Page 3 |
| Sve strane |
Kasandra se probudila tog februarskog dana uz jak zvuk vetra. Topli i suvi vetrovi Santa Ane, «đavolji vetrovi», stigli su pre vremena. Izašla je na balkon i osetila toplotu vazduha na licu. Novine, lišće i delovi smeća leteli su niz trotoar. Preko puta ulice, grana malog drveta je visila slomljena. Dvoje ljudi su se kretali boreći se s vetrom nagnuti pod uglom od četrdeset pet stepeni. Jedan je imao dugu kosu koja je letela s njegovog lica, a naleti vetra su se igrali s njegovom frizurom, praveći različite oblike. Palmino drveće, visoko i nalik na igle, sa lišćem samo na vrhu, savijalo se dvorski ali opasno nisko.
Samo pre nedelju dana, temperatura je bila trideset stepeni manja, a kiše su padale u takvim bujicama da je sedam ljudi poginulo u poplavama. Voda je nosila automobile i kuće. Lokalne televizijske stanice su dvadeset četiri časa izveštavale o kriznoj situaciji. Sada je bilo osamdeset stepeni i duvali su nemirni vetrovi. Vreme Južne Kalifornije se menjalo brzo i neočekivano ali se uvek vraćalo toplo i sunčano vreme. Ekstremni uslovi izgledali su nestvarno čim bi se završili.
Kao i grmlje u dvorištu, Kas nije mogla da miruje. Šetala je, a vetrovi su činili da je koža svrbi. Opet je sanjala isti san noćas, san koji je sanjala prečesto i, kao i obično, budila se u znoju, a srce joj je lupalo. Još uvek je bila uznemirena, sigurna da će nešto poći po zlu ali nije znala šta bi to moglo biti.
San, isti koji je sanjala još kao dete, poremetio bi joj ravnotežu, kao infekcija uha, činio je da oseća vrtoglavicu. Kada je Karin ušla, Kas ju je čvrsto zagrlila i nije je puštala dok Karin nije rekla: «Šta nije u redu, dušo?»
«Oh, ništa. Stvarno ništa. Ali me svejedno uznemirava. Taj san, taj isti san, ista stara noćna mora, sanjala sam je ponovo noćas i jednostavno se ne mogu osloboditi osećaja.»
«Dođi sedi do mene na kauč. Ili još bolje, ispruži se i stavi glavu u moje krilo, izmasiraću ti vrat. I ispričaj mi.» Karinina ponuda je bila neodoljiva. Kas je utonula u jastuke, opuštajući se u toplini brižnog zagrljaja svoje ljubavnice, dopuštajući strahu da se povuče.
«Rekla sam ti već, nikad se ne menja.»
«Ispričaj mi ponovo.»
«U redu. U ovom snu, sedim na podu u maloj sobi. Sama sam i soba je prazna. Tu sam samo ja, četiri zida i vrata. Suviše sam velika za ovu sobu i zidovi me sputavaju, približavaju mi se, stežu mi telo i ja sedim povijena grleći svoja kolena.
Iznenada soba počinje da postaje veća i veća. Osećam olakšanje, nisam više klaustofobična, dok ne shvatim da ne raste soba, već se ja smanjujem. Ne postajem samo manja, već i mlađa.
Čujem buku pred vratima i pokušavam da dođem do njih, možda taj neko ko je ispred može da mi pomogne. Vrata izgledaju beznadežno daleko. Pokušavam da vičem. Sada sam već veoma mala, možda imam dve godine. Borim se koliko god mogu protiv onoga što mi se dešava ali nemam apsolutno nikakvu kontrolu, samo strah. Ne mogu to zaustaviti. Nastavljam da se smanjujem do bebe, sve postaje crno i nema me više.
Svaki put kad nestanem, probudem se preplašena, misleći: 'Ne, stani, ne još...»
«Zvuči zastrašujuće, nemaš načina da se spasiš.» Kas zatvara oči i vidi sebe kao dete, sa šest ili sedam godina, sama je u tami svoje sobe. Budi se iz iste noćne more vrišteći i jecajući. Mama ulazi, pali svetlo, drži je i ljulja ali ne može da zaustavi njene suze. Te noći, mama je sedela s njom sve dok nije svanulo. Od tada, Kas je spavala sa upaljenim svetlom. To nije sprečavalo san da se vraća, ali bar se nije budila u tami.
Kas je otresla uspomenu iz glave i rekla: «Osećam se tako glupo, dozvoljavam da me san uznemiri.»
Karin se samo nasmešila, onda se nagla da poljubi namršteno Kasino čelo.
«Razmazićeš me dušo. Preboleću.» Kas se podigla i sela na kauč. «Napraviću nam čaj, zeleni čaj, nešto umirujuće.»
«Pripremiću kesice čaja», rekla je Karin dok je pratila Kas u urednu kompaktnu kuhinju i uzela japanski komplet za čaj. «Znaš, ja te volim, ako ti je to od neke pomoći.»
Kas je morala da se nasmeši na to. Naravno da pomaže, mnogo pomaže. I ona je volela Karin više od bilo koga s kim je ikada bila. Smatrala je ovo svojom prvom, pravom romansom. Nekako, podrška i prihvatanje koje je Karin tako slobodno pružala činili su da se ona oseća snebivljivo, kao konj koji nije sasvim priviknut na uzde, mada dreser ima nežnu i strpljivu ruku.
Sedele su za kuhinjskim stolom, pijući biljni čaj «Dobra zemlja» iz prevelikih šolja, osećajući potrebu za uzemljenjem, a ne za prefinjenim azijskim iskustvom. Kas se dosta opustila, miris čaja razbistrio joj je glavu, a slatki začinjeni ukus je umirivao. Još uvek je osećala da su joj živci zategnuti, traže i očekuju opasnost.
| Komentari |
|
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Prethodna |
|---|