Ileana i njen lonac palente

sreda, 03 avgust 2005 03:12

Megan Meklenan
1997.
Ileanina mama se pojavila jednog dana iz lonca sa palentom i rekla joj da je vreme da rodi bebu.

«Možda je vreme da prestaneš da praviš palentu», primetila sam iza svoje knjige.

Ileana se podbočila i upitno me pogledala.

«Ja ti tu sigurno ne mogu pomoći», podsetila sam je.

«Da, da, znam to», rekla je. Ponovo se okrenula ka loncu i nastavila mešanje.

Moguća rešenja su već letela okolo sa kukuruznim brašnom, to sam mogla da vidim. Ileana i njena mama – opasan tandem. Kako sam ja sa mojom logikom ikada mogla da se nadam da se takmičim sa njenom pokojnom majkom?

Stala sam iza nje i obavila ruke oko njenog mekog tela.

«Ti si već majka tucetu ljudi», rekla sam meko u njeno uvo. «Večeras ćeš nahraniti kuću punu prijatelja. Oni te svi obožavaju i potrebna si im. Ko će brinuti o njima ako si ti zauzeta oko bebe?»

«Mama je uvek govorila da ljubav može da se rastegne.» Pružila je ruku, pronašla moju kosu i povukla me tako blizu da sam se zagnjurila u njen vrat. Puter u tiganju upao je vrelinu kad sam ja uvukla ruku pod njenu pamučnu haljinu i pronašla njenu vlažnost.

Upoznala sam Ileanu dugo pošto je emigrirala u Kanadu. Već se udala, razvela i stvorila oko sebe krug lojalnih prijatelja. Došla je sa nekima od njih na Pasolinijevu retrospektivu. Bila sam očarana njenim crnim očima, njenim akcentom i njenim odbijanjem da raspravlja o italijanskom socijalizmu u holu bioskopa.

«Vreme je za brendi, prijatelji», objavila je, zakopčavajući svoj crni kaput. Svi smo poslušali i krenuli u kafe.

Posle toga, kada smo se zagrlile pozdravljajući se, uzviknula je: «Mršava si kao mahuna! Dođi nekad i pusti me da te malo ugojim.»

Ileana je dolazila u vaše srce preko vašeg stomaka kroz pičku. To je jedini način na koji se to može objasniti. Prvi put kada smo vodile ljubav, legla je na njene bele čaršafe i dala mi da je poprskam šećerom u prahu po njenim punačkim grudima, istim šećerom kojim smo posule pitu sa jagodama koju smo jele posle u krevetu. Kasnije smo ponovo vodile ljubav na mrvicama. Te noći nije bilo spavanja.

To je maslo njene mame. Hrana mora da je bila strastveni čin ljubavi i seksa za nju, i sada Ileana nastavlja tradiciju, a njena mama se pojavljuje kao duh u kuhinjskoj pari i savetuje svoju ćerku o ljubavi, životu i sreći.

«Beba», ponovila je dvojici muškaraca koji su sedeli za našim kuhinjskim stolom. Dodala im je topao tanjir pržene palente, napravljene od sinoćnih ostataka. Obojica su uzeli tanjir i pogledali se.

Stiv je prvi progovorio. «Ovo je tako ukusno!», promrmljao je, punih usta.

«Ne morate da imate nikakvu odgovornost, ako to ne želite», dodala je. «Sve što nam treba je vaša sperma. Naravno, ako želite da budete očevi detetu, bićete više nego dobrodošli. Mogli bismo da imamo porodične večere svake nedelje. Zar ne?» Malo me je podgurnula.

«Da, naravno», ponovila sam, gladno gledajući poslednje parče palente. Dejl ga je zgrabio pre mene.

Ostaci. Na to se sve svodilo.

Budući roditelji su sedeli oko kuhinjskog stola – to je postala glavna tema planiranja ovih dana.

Ileana je najzad uspela da raskrči svoje kutije, čizme i lažna krzna iz gostinske sobe. Pretvara je u sobu za bebu – mada smo se pre više meseci dogovorile da će to biti moja soba, moja enklava mira i razmišljanja u kući koja retko zna za privatnost. Ako bi protestvovala, nazvali bi me sebičnom i sitničavom.

Ileana je nagnuta nad knjigom sa uzorcima tapeta. Njene burme vise sa lančića oko njenog vrata, i ona se s njima igra. Ne podiže pogled, mogla bi da vidi odsaj mržnje u mojim očima.

Dejl će naslikati ivicu sa plavim patkama oko plafona. Ja treba da ofarbam zidove u tamno zeleno. Kao šuma.

Jednog dana, zakasnim kući dva dana. Samo da vidim da li će primetiti. Ulazim u kuhinju, oribanu i tihu. Njeni lonci su uglačani i prazni, najveći, 'mama' lonac, stoji na šporetu, čekajući da bude napunjen. Njegova unutrašnjost je vrtlog crnila od hiljada ogrebotina od kašike. Zjapi prema meni, ogromni prostor ničega. Razmišljam o sobi koja je trebalo da bude moja. O esejima koje bih napisala, o knjigama o kojima bih razmišljala. Razmišljam o tamno zelenom tepihu mog detinjstva.

Ileana ulazi u kuhinju vukući noge u papučama i kućnom mantilu. Plakala je, grli me.

«Zašto bežiš?» kaže, skidajući mi naočare. Prstom polako prati trag suze na mom obrazu.

Zaboravila sam, za samo dva dana, koliko sam višlja od nje.

U predveče trećeg tromesečja, noćni povetarac duva kroz naše čipkane zavese, Ileana se okreće ka meni i otvara svoje pune usne. Ponekad samo njen pogled ili gest može da izbriše moje zidove.

«Želela bih da ja mogu da te učinim trudnom!» jecam strastveno, nelogično.

Ona me grli i ljubi zubima. Ja vodim ljubav sa njenim stomakom i nabreklim grudima.

Ali posle se osećam tako malo i mršavo. Svijam se pored nje i mazim joj vrat.

«Zašto nisi imala decu kad si bila udata?» pitam iznenada.

Ona me ljubi u obraz. «Bila sam previše mlada, previše mala», kaže. «A i mame nije bilo tu tada, bila je zauzeta u drugoj zemlji, sa drugom sestrom, sa drugim brakom.»

«Pa zar neko ne može da bude na više mesta kad je već mrtav?»

«Oh, baš si duhovita», kaže suvo. Mada, ja sam bila ozbiljna.

Odmaram svoj obraz na njenom stomaku, a beba pruža svoju nožicu i šutira u tačku gde mi je uvo.

Ileana malo podiže glavu, kao odgovor, a onda umorna leže ponovo. Njen stomak se podiže i spušta. Mazim je po zategnutom stomaku, tražeći neviđenu bebu. Zamišljam sebe kako ležim tu unutra sa bebom, nas dve zajedno kako se borimo za prostor.