Seksualna orijentacija nije izričito pomenuta ni u jednoj odredbi Konvencije. Međutim, Sud je bio prvo međunarodno telo koje je presudilo da krivični zakoni kojima se zabranjuju homoseksualni akti predstavljaju kršenje ljudskih prava. Novija jurisprudencija po Konvenciji o ljudskim pravima pokazuje da se seksualna orijentacija sada tretira kao “osetljiva kategorija“, i da je za bilo kakvu razliku u tretmanu po tom osnovu potrebno navesti posebno ozbiljne razloge da bi se ta razlika opravdala.

U prvim predmetima u vezi sa seksualnom orijentacijom uglavnom se odlučivalo  samo na osnovu člana 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), i  prema članu 14 (zabrana diskriminacije).

U predmetu Dadžon protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1981), a potom i u predmetima Noris protiv Irske (1988) i Modinos protiv Kipra (1993), Sud je zaključio da su domaći zakoni kojima se kriminalizuju dobrovoljni seksualni odnosi između odraslih lica istog pola protivni pravu na poštovanje privatnog života koje je zajamčeno članom 8. Konvencije. U predmetu Dadžon, Sud nije smatrao da je nužno da ispituje tvrdnje o diskriminaciji podnosioca predstavke na osnovu člana 14. u vezi sa članom 8, budući da je prethodno već utvrdio, na osnovu člana 8. da su sporne mere bile u suprotnosti sa Konvencijom.

U kasnijim predmetima korišćen je isti ovaj analitički metod. Ti predmeti su posebno važni zbog toga što su ukazali na to da homoseksualni odnosi spadaju u sferu privatnog života na osnovu člana 8. To znači da države moraju zabraniti diskriminaciju u uživanju tih prava na osnovu člana 14. Konvencije. Pravo na privatnost koje proističe iz člana 8. proširuje se na sve aktivnosti koje su istinski privatne prirode i tu se primenjuje isto usko unutrašnje polje slobodne procene države.

U predmetu A. D. T. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (2000), podnosilac predstavke je u tužbi naveo da je to što je osuđen za bludne radnje predstavljalo kršenje njegovog prava na poštovanje privatnog života koje proističe iz člana 8. sagledanog samog i u vezi sa članom 14. Primenom testa koji je Sud koristio u predmetima po članu 8, ovde je ključno pitanje koje se postavljalo bilo da li su sporne mere bile “neophodne u demokratskom društvu”. Sud je smatrao da su aktivnosti podnosioca predstavke bile istinski “privatne”. Shodno tome, bilo je potrebno isto ono usko unutrašnje polje slobodne procene koje se primenjuje u drugim predmetima kada se oni odnose na intimne aspekte privatnog života (npr. Dadžon). Razlozi koje je Država predočila nisu bili dovoljni da bi opravdali izrečene mere. Sud je utvrdio da je u ovom slučaju bio prekršen član 8. i stoga nije smatrao potrebnim da predmet ispituje i sa stanovišta člana 14. u vezi sa članom 8. Videti, takođe, predmet Laski, Džagard i Braun protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1997).

Posle predmeta Dadžon, pred Sudom se pojavio i pozitivno je rešen izvestan broj predstavki u kojima se tvrdilo da postavljanje više starosne granice za pristanak na homoseksualni akt između dvojice muškaraca nego za pristanak na heteroseksualni akt predstavlja diskriminatorno postupanje koje je suprotno članu 14. u vezi sa članom 8. (privatni život). Čini se da je i u ovoj oblasti unutrašnje polje slobodne procene države usko.

U predmetima S. L. protiv Austrije (2003) i L. i V. protiv Austrije (2003), podnosioci su podneli predstavku zbog toga što su i dalje na snazi zakoni kojima se kriminalizuje homoseksualni akt između odraslog muškarca i tinejdžera koji je na to pristao a ima između 14 i 18 godina, i zbog toga što su oni na osnovu te zakonske odredbe bili osuđeni. Pozivajući se na član 8.  Konvencije, sagledan zasebno i u vezi sa članom 14, oni su tvrdili da je njihovo pravo poštovanja privatnog života prekršeno i da je sporna zakonska odredba diskriminatorna, budući da heteroseksualni ili lezbijski odnosi između odraslog lica i adolescenta u istoj starosnoj kategoriji nisu kažnjivi. Država je tvrdila da je odredba o kojoj je reč neophodna radi zaštite muških adolescenata. Konvencija je ispitivala da li je postojalo objektivno i razumno opravdanje za različit tretman. U tom smislu, istaknuto je da je jedini činilac kod utvrđivanja širine unutrašnjeg polja slobodne procene koje se ostavlja državi postojanje ili nepostojanje zajedničkog imenitelja između zakona država-ugovornica. Ukazano je na rastući evropski konsenzus u pogledu toga da treba primenjivati istu starosnu granicu za pristanak na seksualne odnose, bili oni heteroseksualni, lezbijski ili homoseksualni. Zaključeno je da Država nije predočila “ozbiljne razloge” kako bi opravdala ovo mešanje. Videti takođe predmete Vodička i Vilfling protiv Austrije (2004); Volfmajer protiv Austrije (2005); H. G. i G.B. protiv Austrije (2005) i Ladner protiv Austrije (2005).

U predmetu B.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (2004), podnosilac predstavke je naveo da je žrtva diskriminacije na osnovu svoje seksualne orijentacije (što je povreda člana 8. u vezi sa članom 14) već zbog same činjenice da postoji zakonski propis po kome je krivično delo učešće u homoseksualnim aktivnostima sa muškarcem mlađim od 18 godina, dok je u isto vreme starosna granica za pristanak na heteroseksualne aktivnosti određena na 16 godina starosti, kao i zbog toga što je protiv njega, prema toj zakonskoj odredbi, pokrenut postupak. Sud se oslonio na svoje presude u predmetima S.L. protiv Austrije i L. i V. protiv Austrije (obe su prethodno navedene) i zaključio da je prekršen član 14. u vezi sa članom 8. Konvencije.

Unutrašnje polje slobodne procene države šire je ukoliko se radi o oružanim snagama. Međutim, u jednom broju predmeta koji su formirani na osnovu predstavki homoseksualnih pripadnika oružanih snaga protiv Velike Britanije, utvrđeno je da je država prekršila član 8. Konvencije. U tim predmetima analiza opravdanja izvršena je na osnovu člana 8, ali bi slična argumentacija trebalo da se primeni i kod analize opravdanja na osnovu člana 14.

U predmetu Smit i Grejdi protiv Ujedinjenog Kraljevstva 1999 podnosioci predstavke bili su pripadnici Kraljevskog vazduhoplovstva koji su otpušteni iz vojne službe isključivo zbog svoje homoseksualnosti, a u skladu sa politikom Ministarstva odbrane koja je nalagala isključivanje homoseksualaca iz oružanih snaga. Podnosioci predstavke su tvrdili da ta politika predstavlja kršenje njihovog prava na privatnost po članu 8. a u vezi sa članom 14, kao i da je metod istrage povodom njihove seksualne orijentacije predstavljao kršenje člana 3. u vezi sa članom 14. Sud nije smatrao da je tretman kome su bili podvrgnuti dosegao onaj minimalni nivo težine koji je neophodan da bi se delo svrstalo u delokrug člana 3, te stoga nije zaključio da je bio prekršen član 3. u vezi sa članom 14. Prekršen je, međutim, član 8. stav 2. budući da ni istraga koja je vođena povodom seksualne orijentacije podnosilaca predstavke, ni činjenica da su oni otpušteni iz vojske na osnovu svoje homoseksualnosti i u skladu sa politikom Ministarstva odbrane nisu bili opravdani. Sud je smatrao da u vezi sa članom 14. ne iskrsava nikakvo posebno pitanje, te da stoga nema potrebe da utvrđuje da li je bilo ili nije bilo kršenje tog člana.

U predmetu Lastig-Prein i Beket protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1999) Sud je smatrao da ne može ignorisati promene u gledištu, niti unutrašnjem pravu država članica u korist prijema homoseksualaca u oružane snage tih država. Vlada Velike Britanije nije ponudila ubedljive i ozbiljne razloge kojima bi opravdala otpuštanje iz Vojske podnosilaca predstavke, a to otpuštanje bilo je direktna posledica njihove homoseksualnosti. Sud je smatrao da je prekršen član 8. Konvencije. Stoga nije bilo neophodno da razmatra ovu tužbu i na osnovu člana 14, u vezi sa članom 8. Videti, takođe, predmete Bek, Kop i Bejzli protiv Ujedinjenog Kraljevstva (2002 i Perkins i R. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (2002).

Sud je ukazao na to da Država ne sme praviti diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije u slučajevima koji se tiču dece. On je, međutim, isto tako priznao da države još uvek imaju značajno unutrašnje polje slobodne procene u predmetima koji se tiču homoseksualnog usvajanja dece zbog toga što u tom području još nema konsenzusa među državama.

U predmetu Salgeiro da Silva Mota protiv Portugala (1999) podnosilac predstavke se obratio Sudu zbog toga što je portugalski Apelacioni sud svoju odluku da starateljstvo nad njihovom ćerkom poveri njegovoj bivšoj ženi a ne njemu, zasnovao isključivo na bazi njegove seksualne orijentacije čime je, kako je naveo, prekršen član 8. (i sagledano zasebno, i sagledan u vezi sa članom 14). Sud je utvrdio da zaključak Apelacionog suda po kome je homoseksualnost podnosioca predstavke bila činilac u donošenju odluke o poveravanju starateljstva, predstavlja razliku u tretmanu između podnosioca predstavke i njegove bivše žene na osnovu seksualne orijentacije podnosioca predstavke. Domaći sud je saopštio da “nije neophodno ispitivati da li je homoseksualnost bolest ili je to seksualna orijentacija ka licima istog pola. U svakom slučaju, to je abnormalnost, a deca ne smeju odrastati u senci abnormalnih situacija”. Sud je izneo mišljenje da ti delovi presude Apelacionog suda u Lisabonu ukazuju na to da je homoseksualnost podnosioca predstavke bila odlučujući činilac u donošenju konačne sudske odluke i da je stoga reč o razlici uslovljenoj faktorima koji se tiču seksualne orijentacije podnosioca predstavke što nije dopušteno na osnovu Konvencije. Prihvatajući da je odluka Apelacionog suda bila doneta u težnji ka ostvarivanju legitimnog cilja, zaštite zdravlja i prava deteta, Sud je ipak zaključio da razlika koju je taj sud napravio na osnovu seksualne orijentacije podnosioca predstavke nije prihvatljiva na osnovu Konvencije. Nije dakle postojao razuman odnos srazmernosti između primenjenih sredstava i cilja čijem se ostvarenju težilo. S tih razloga u ovom slučaju je bio prekršen član 8. u vezi sa članom 14.

U predmetu Frete protiv Francuske (2002), zahtev podnosioca predstavke da dobije ovlašćenje da usvoji dete odbačen je uz obrazloženje da njegov “izbor načina života” nije takav da pruži dovoljno garantija da detetu može obezbediti odgovarajući dom. Podnosilac predstavke je tvrdio da je negativno rešenje po njegovom zahtevu za odobravanje usvajanja bilo implicitno zasnovano samo na njegovoj seksualnoj orijentaciji. On je tvrdio da ta odluka, inače doneta u pravnom sistemu koji dopušta da neudato ili neoženjeno lice koje živi samo usvoji dete, zapravo isključuje svaku mogućnost usvajanja za kategoriju ljudi koja je definisana po njihovoj seksualnoj orijentaciji, konkretno za homoseksualce i biseksualce, a da se pritom ne uzimaju u obzir njihovi pojedinačni lični kvaliteti, niti njihova podobnost za odgajanje dece. On je tvrdio da je žrtva diskriminacije na osnovu svoje seksualne orijentacije, što je kršenje člana 14. sagledanog u vezi sa članom 8. Sud se saglasio da je odluka koju je podnosilac predstavke u svojoj tužbi osporio bila doneta na osnovu njegove homoseksualnosti. Međutim, Sud je smatrao da država u ovoj oblasti ima široko unutrašnje polje slobodne, zbog toga što među visokim stranama ugovornicama i u naučnoj zajednici nema konsenzusa kada je reč o mogućnosti da homoseksualci usvajaju decu. Sud je zaključio da odbijanje da se unapred izda dozvola za usvajanje nije predstavljalo kršenje načela srazmernosti, kao i da je opravdanje koje je država navela bilo objektivno i razumno, tako da razlika u tretmanu zbog koje se podnosilac predstavke obratio Sudu nije bila diskriminatorna u smislu člana 14. Ipak, ovo je bila kontroverzna presuda što se jasno vidi iz rezultata glasanja: četiri prema tri glasa.
Međutim, u jednom broju slučajeva Sud se pokazao spremnim da interveniše u korist prava partnera istog pola.

U predmetu Karner protiv Austrije (2003) podnosilac predstavke je tvrdio da je žrtva diskriminacije na osnovu svoje seksualne orijentacije jer je Vrhovni sud Austrije odbio da mu prizna status “životnog saputnika” njegovog preminulog partnera, u smislu relevantnog austrijskog zakonodavstva, čime je on bio sprečen da nasledi ugovor o zakupu stana koji je potpisao njegov partner. On se pozvao na član 14. u vezi sa članom 8. Podnosilac predstavke je živeo u stanu koji je bio iznajmljen njegovom partneru i da nije bilo njegove seksualne orijentacije njemu bi bio priznat status životnog saputnika što, prema relevantnom zakonodavstvu, povlači za sobom pravo na nasleđivanje ugovora o zakupu stana. Sud je prihvatio argument države da zaštita porodice u tradicionalnom značenju tog pojma predstavlja ozbiljan i legitiman razlog kojim bi se mogla opravdati razlika u tretmanu. Međutim, taj cilj je po mišljenju Suda prilično apstraktan i može se primeniti širok spektar konkretnih mera radi njegovog ostvarivanja. U slučaju razlike u tretmanu na osnovu pola ili na osnovu seksualne orijentacije, državama je odobreno usko unutrašnje polje slobodne procene. Prema tome, načelo srazmernosti između primenjenih sredstava i cilja čijem se ostvarivanju njihovom primenom teži ne nalaže samo da izabrana mera bude pogodna za ostvarivanje datog cilja; takođe je trebalo pokazati da je bilo neophodno isključiti homoseksualne parove iz delokruga datog zakonodavstva, kako bi se taj cilj ostvario. Država nije predočila nijedan argument kojim bi se takav zaključak podržao, te stoga nije navela ubedljive i ozbiljne razloge koji bi opravdali usko tumačenje sporne odredbe. S tim razloga, u ovom slučaju bio je prekršen član 14. Konvencije sagledan u vezi sa članom 8.

Videti takođe predmete: Simpson protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1986); V. J. i D. P. protiv Ujedinjenog Kraljevstva 91987); Si. i L. M. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1989); Z. B. protiv Ujedinjenog K raljevstva (1990); Kerhofen i Hinke protiv Holandije (1992); i Mata Esteves protiv Španije (2001).



Za ovaj tekst je korišćen Pripučnik za pravnike i advokate koji su sastavili Interights (London) i Švedski Helsinški Komitet u Srbiji.

< Prethodna		Sledeća >