Indeks članka
Transfeministički manifest
Page 2
Page 3
Sve strane

Emi Kojama
"Autorska prava su vlasništvo Emi Kojama. Prevedeno i objavljeno uz dozvolu autorke. Za više informacija poslati e-mail na Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli . / Copyright by Emi Koyama. Translated and published here under permission from the author. Email Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli for more information."
Uvod
U drugoj polovini dvadesetog veka, kao rezultat učešća različitih ženskih grupa, američki feministički pokret se veoma raširio. Kada je grupa žena - koju je konvencionalni feministički pokret ranije marginalizovao - prekinula ćutanje, zahtevajući sopstveno mesto u okviru pokreta, prvo je optužena za fragmentovanje feminizma trivijalnim problemima, da bi kasnije bila prihvaćena kao dragocen deo feminističke misli. Sve više smo postajale svesne da je različitost naša snaga, a ne slabost. Nijedna privremena fragmentacija ili polarizacija nije previše opasna da bi mogla poništiti osnovne vrednosti politike koja objedinjuje.
Svaki put kada prethodno ućutkivana grupa žena progovori, ostale feministkinje su pred izazovom da ponovo promisle ideje o tome koga predstavljaju i za šta se zalažu. I dok ovaj proces ponekad vodi do bolnog uočavanja naših predrasuda i internih ugnjetavanja u okviru feminističkog pokreta, u osnovi je veoma koristan zato što nam proširuje vidike i broj saveznica. Upravo zbog toga, objavljujemo da je došlo vreme da trans-žene otvoreno uzmu učešća u feminističkoj revoluciji, proširujući još više delokrug pokreta.
Reč ''trans'' se često koristi kao termin koji obuhvata narušavanje rodnih normi i diskontinutinuitet između nečijeg pola dodeljenog rođenjem sa njenim ili njegovom rodnim identitetom i/ili izražavanjem. Za potrebe ovog manifesta, izraz ''trans-žene'' se odnosi na one individue koje se identifikuju, ispoljavaju ili, manje-više, žive kao žene uprkos suprotnom polu koji im je dodeljen rođenjem. Slično tome, izraz ''trans-muškarci'' se koristi da opiše one koji se identifikuju, ispoljavaju ili žive kao muškarci uprkos činjenici da su rođenjem drugačije imenovani. Iako ova definicija izostavlja mnoge trans osobe koje se ne ravnaju sa muško/ženskom dihotimijom ili one koji su na druge načine transrodni/e, nadamo se da će prepoznati dovoljan broj sličnosti između problema sa kojima se svi/e suočavamo i prihvatiti ovu analizu kao korisno štivo i za njihove borbe.
Transfeminizam je prevashodno pokret trans-žena, koje veruju da je njihovo oslobođenje suštinski povezano sa oslobođenjem svih žena. Takođe je otvoren za queer i interseksualne osobe, trans-muškarce, žene i muškarce koji nisu trans i druge koji/e saosećaju sa potrebama trans-žena i smatraju da je povezanost sa njima nužna za njihovo sopstveno oslobođenje. Istorijski gledano, trans-muškarci su dali veći doprinos feminizmu od trans-žena. Verujemo da je neophodno da više trans-žena, pored drugih, uzme učešća u feminističkom pokretu, radi našeg oslobođenja.
Transfeminizam ne nastoji da preuzme postojeće feminističke institucije. Umesto toga, proširuje i unapređuje feminizam kao celinu, putem našeg sopstvenog oslobođenja i saradnje sa svima ostalima. Podjednako se zalaže za trans-žene i žene koje nisu trans, a za uzvrat od žena koje nisu trans traži da se zalažu za pitanja trans-osoba.
Transfeminizam je oličenje feminističke politike objedinjavanja u kojoj se žene različitog porekla zalažu jedne za druge, zato što ako to mi ne činimo, niko drugi neće.

Osnovni principi
Osnovni principi transfeminizma su jednostavni. Prvo, verujemo da svaki/a pojedinac/ka ima pravo da definiše njene ili njegove identitete, i da od društva očekuje da ih poštuje. To takođe uključuje pravo da se rod ispoljava bez straha od diskriminacije i nasilja. Drugo, smatramo da imamo isključivo pravo da donosimo odluke koje se tiču naših tela, i da nijedna politička, medicinska niti religijska vlast protiv naše volje ne sme narušiti integritet naših tela, niti ometati naše odluke vezane za njih.
Ipak, niko nije potpuno oslobođen od postojeće društvene i kulturne dinamike institucionalizovanog rodnog sistema. Kada donosimo bilo kakve odluke u vezi sa našim rodnim identitetom ili izražavanjem, ne možemo pobeći od činjenice da to radimo u kontekstu patrijarhalnog binarnog rodnog sistema. Trans-žene se naročito ohrabruju, a ponekad se i zahteva od njih da prihvate tradicionalne definicije ženstvenosti kako bi bile prihvaćene i ozakonjene od strane lekarske zajednice, koja se proglasila arbitrom odlučivanja ko/ja je dovoljno autentična žena, a ko/ja nije. Trans-žene se zbog vladajućih stereotipa često nalaze u situaciji da moraju da ''dokažu'' ženskost, kako bi bile priznate kao žene ili da bi mogle dobiti hormonske ili hirurške intervencije. Ovom praksom su podjednako ugnjetavane i trans-žene i one koje to nisu, zato što nipodaštava jedinstvenost svake žene.
Transfeminizam zastupa gledište da niko ne sme biti prinuđen na donošenje odluka u vezi sa njenim ili njegovim rodnim identitetom ili izražavanjem kako bi bio/la ''prava'' žena ili ''pravi'' muškarac. Takođe, verujemo da niko ne sme biti prinuđen na donošenje ovako ličnih odluka kako bi se označio/la kao ''prava/i'' feminist/kinja.
Kao trans-žene, naučile smo da naša sigurnost često zavisi od toga koliko dobro možemo ''proći'' kao ''normalne'' žene; kao transfeministkinje, nalazimo se u poziciji da našu potrebu za sigurnošću i ugodnošću stalno moramo podređivati našim feminističkim principima. Transfeminizam podstiče sve žene, uključujući i trans, da ispitaju načine na koje sve internalizujemo heteroseksističku i patrijarhalnu podelu rodova, i kakve implikacije naše akcije imaju na globalnom nivou; istovremeno, tvrdimo da svaka feministkinja nije dužna da se oslobodi svake sličnosti sa patrijarhalnom definicijom ženstvenosti. Žene ne bi trebalo optuživati za pojačavanje rodnih stereotipa zbog donošenja ličnih odluka, čak i ako se čini da su te odluke u skladu sa određenim rodnim ulogama; kao što proveravanje nevinosti oslabljuje žene zato što negira naše napore - time bi se većina žena, bilo da su trans ili ne, udaljila od učestvovanja u feminističkom pokretu.
Transfeminizam veruje u ideju da postoji onoliko načina da se bude ženom - koliko ima samih žena, i da bi trebalo da budemo slobodne u donošenju odluka bez osećaja krivice. Transfeminizam se suprotstavlja društvenim i političkim institucijama koje zabranjuju ili sužavaju naše individualne izbore, dok odbija da okrivljuje žene zbog donošenja ma kojih ličnih odluka. Nepotrebno je - zapravo opresivno - zahtevati od žena da odbace slobodu donošenja ličnih odluka kako bi bile smatrane istinskim feministkinjama. Time se rigidne patrijarhalne konstrukcije idealne ženstvenosti samo zamenjuju neznatno izmenjenom feminističkom verzijom - koja je podjednako rigidna. Transfeminizam podržava stvaranje okruženja u kome se poštuju lični izbori žene, dok ispituje i osporava institucije koje te izbore ograničavaju.

Pitanje muških privilegija
Neke feministkinje, naročito radikalne lezbejske feministkinje, optužile su trans-žene i muškarce da imaju koristi od muških privilegija. One tvrde da su transseksualci/ke od muškarca-ka-ženi socijalizovani kao dečaci, pa su im stoga date muške privilegije; sa druge strane, transseksualci/ke od žene-ka-muškarcu su karakterizovani/e kao izdajnici/e koji/e su napustili/e svoje sestre u jadnom pokušaju da steknu muške privilegije. Transfeminizam mora odgovoriti na ove kritike, zato što se one u pojedinim feminističkim krugovima koriste da opravdaju diskriminaciju prema trans-ženama i muškarcima.
Kada su suočene sa ovim argumentima, prirodan odgovor trans-žena sastoji se od negiranja da su ikad imale muške privilegije. Lako je uvideti zašto one veruju da je to što su rođene kao muškarci bio teret, a ne privilegija: mnoge od njih su prezirale svoja muška tela i to što su tokom odrastanja bile tretirane kao dečaci. One se sećaju osećaja neprijatnosti zbog pritisaka da se ponašaju grubo i muški. Mnoge od njih su drugi dečaci maltretirali i ponižavali zato što se nisu ponašale kao dečaci. Osećale su stid, i često patile od depresije. Čak i kao odrasle osobe, one žive u stalnom strahu od razotkrivanja, čime bi njihovo zaposlenje, porodične i društvene veze i bezbednost bili ugroženi.
Ipak, kao transfeministi/kinje, moramo se odupreti tako pojednostavljujućim reakcijama. Iako je tačno da neki muškarci koriste muške privilegije daleko više od drugih, teško je zamisliti da trans-žene koje su rođene kao muškarci od toga nikad nisu imale koristi. Većina trans-žena su ''prolazile'' kao muškarci (mada kao ''mekušci'') bar ponekad u njihovim životima, pa im je zato, na primer, davana prednost pri obrazovanju i zaposlenju, bilo da su uživale ili nisu u tome što ih doživljavaju kao muškarce. One su obučene da budu asertivne i pouzdane, i pojedine trans-žene uspevaju da održe te ''muške'' crte, što im je često prednost i nakon tranzicije.
Ono što se ovde dešava je da opresiju koju smo doživele zbog neuklapanja u rodne norme često mešamo sa odsustvom muških privilegija. Umesto tvrdnji da nikad nismo imale koristi od muške nadmoći, trebalo bi da dokažemo da naša iskustva predstavljaju dinamičnu interakciju između muških privilegija i nedostataka zbog toga što smo trans.
Svaka osoba koja ima rodni identitet i/ili teži ka rodnom ispoljavanju koje se poklapa sa polom koji je njoj ili njemu dodeljen rođenjem - ima privilegiju zbog toga što nije trans. Ova privilegija, kao i mnoge druge, nevidljiva je za one koji/e je poseduju. I kao kod svih drugih privilegija, oni kojima one nedostaju intuitivno znaju koliko su teške njihove patnje zbog tog nedostatka. Trans-žena može imati ograničen pristup muškim privilegijama u zavisnosti od toga koliko je rano prošla kroz tranziciju i koliko dugo je živela kao žena, ali u isto vreme ona je iskusila velike emocionalne, društvene i finansijski nepovoljne okolnosti zbog toga što je trans. Sugestija da su trans-žene suštinski više privilegovane od drugih žena, besmislena je koliko i tvrdnja da su muški gej parovi više privilegovani od heteroseksualnih zato što oba partnera imaju muške privilegije.
Tenzije često nastaju kada trans-žene pokušaju da pristupe ''ženskim prostorima'' koji su navodno dizajnirani da budu bezbedna utočišta od patrijarhata. Poreklo ovih ''ženskih prostora'' datira od ranog lezbejskog feminizma iz sedamdesetih godina. Oni su se uglavnom sastojali od belih žena srednje klase čiji je prioritet bio seksizam kao najfundamentalnija društvena nejednakost, dok su bile ravnodušne prema njihovoj sopstvenoj ulozi u ovekovečavanju drugih opresija, poput rasizma i klasizma. Pretpostavljajući da je seksizam na ženske živote uticao mnogo više od bilo kojih drugih društvenih elemenata, one su pretpostavljale da je njihovo doživljavanje seksizma univerzalno za sve žene, bez obzira na poreklo, klasu, itd. - što obuhvata sve žene koje nisu trans. U savremenim kritikama radikalnog feminizma iz sedamdesetih, ističe se da je njihova nemarnost prema rasizmu i klasizmu njih same stavljala u privilegovan položaj, kao bele žene srednje klase.
Zbog ovakvog razumevanja, transfeministi/kinje ne bi trebalo da negiranjem odgovaraju na optužbe u vezi sa muškim privilegijama. Trebalo bi da imamo hrabrosti da prihvatimo načine na koje su trans-žene možda imale koristi od muških privilegija - očigledno, neke više od drugih - kao što one među nama, koje su bele, treba da razumeju privilegije belaca/kinja. Transfeminizam veruje u važnost poštovanja naših različitosti kao i sličnosti, zato što žene dolaze iz različitih zaleđa. Transfeminizam se suprotstavlja našim privilegijama, i od žena koje nisu trans očekuje da priznaju privilegije koje imaju zbog toga.
Priznavanjem i suočavanjem sa našim privilegijama, trans-žene se mogu nadati stvaranju veza sa drugim grupama žena koje bele žene srednje klase tradicionalno zapostavljaju i po njihovim standardima ženskosti, smatraju ''nedovoljno-ženama''. Kada nas nazivaju devijantnim i napadaju nas samo zbog onoga što jesmo, izbegavanjem pitanja privilegija se ne može postići ništa .

< Prethodna		Sledeća >