Endru Macner

Dok se jedan deo LGBTTIQ zajednice bori za integraciju u mainstream društvo, jedan deo je odabrao da se separatiše. U ovom kontekstu, izraz „separatizam“ se odnosi na proces u kome manjinska grupa bira da se odvoji od većine. Istovremeno, „separatizam“ se može koristiti da opiše način na koji određena marginalizovana grupa sprečava ljude koji joj ne pripadaju da joj se pridruže. Prema tome, separatizam se ne odnosi samo na pokušaje stvaranja alternativa heteroseksualnom društvu, već na praksu isključivanja u samoj LGBTTIQ zajednici. 

„Gej geto“

Pre Stounvola, ugnjetavanje je primoralo mnoge lezbejke i gej muškarce da se presele u velike gradove, gde su privatnost, anonimnost i brojnost stanovništva omogućili brz i značajan razvoj alternativnih subkultura.
Nakon Stounvola, nastankom firmi, društvenih grupa, sauna, restorana i drugih mesta namenjenih gej ili lezbejskoj klijenteli, „gej getoi“ su počeli da se pojavljuju u velikim gradovima. Neki barovi i klubovi u kojima su se okupljali gej muškarci su počeli da uvode restrikcije, kojima su implicitno ili eksplicitno žene bile isključivane. Na sličan način su lezbejski barovi nastojali da isključe muškarce, i strejt i gej. Pored toga, drag kraljice su počele da bivaju isključivane iz poslovnih sastajališta ili političkih grupa od strane gej muškaraca koji se nisu osećali ugodno među rodno-nesvrstanim osobama, kao i od strane lezbejki koje su se protivile drag konceptu iz političkih razloga.   

Lezbejski separatizam

Početkom 1970ih, nakon susreta sa mizoginim stavovima i praksama pokreta za gej oslobođenje i anti-lezbejske diskriminacije u pokretu za oslobođenje žena, neke lezbejke feministkinje su odlučile da stvore prostore u kojima bi one same imale autonomiju. Prekidanjem zavisnosti i kontakta sa muškarcima i stvaranjem zajednica zasnovanih na privilegovanju lezbejskih identiteta (koji su mogli da budu politički, kao i seksualni), ove žene su razvile separatističke kulture u urbanim, predgradskim i ruralnim okruženjima. U želji da minimalizuju kontakte sa muškarcima, lezbejke separatistkinje su stvarale komune i kuće otvorene samo ženama, kao i političke grupe i firme, događaje, poput muzičkih koncerata i čitanja poezije samo za žene.    
Lezbejke separatistkinje su usvojile „radikalnu feminističku“ filozofiju koja rodne razlike posmatra sa esencijalističkih pozicija. Za razliku od liberalnih feministkinja iz mainstream ženskog pokreta, koje su tvrdile da je rod društvena konstrukcija, lezbejke separatistkinje su argumentovale da su razlike između žena i muškaraca ukorenjene u prirodi. Prema njima, žene prirodno poseduju žensku energiju koju odlikuju toplina, odgajanje i pacifističke osobine. Sa druge strane, zbog njihove muške energije, muškarci su predodređeni da budu agresivni, takmičarski nastrojeni i destruktivni. Zbog toga što muškarci nisu mogli, ili nisu hteli da se menjaju, lezbejke separatistkinje su verovale da je neophodno da ih žene isključe iz svojih života.  
Lezbejke separatistkinje feministkinje su takođe isključivale trans žene („MTF“ – male-to-female tj. od muškog ka ženskom polu) iz svojih zajednica i prostora namenjenih samo ženama. Za autorke poput Dženis Rejmond i Meri Dejli, transseksualne žene ne treba smatrati ženama već zastupnicama patrijarhata. Prema ovom načinu mišljenja, biologija predstavlja sudbinu, zato što će biološki muškarci, čak i kada su transseksualni, uvek imati mušku energiju i privilegije.
Tokom 1970ih su se odigrali brojni incidenti tokom kojih su trans žene izbacivane iz lezbejskih zajednica. Na primer, 1973. Bet Eliot, koja je bila potpredsednica organizacije Kćerke Bilitisa (prve američke lezbejske organizacije – prim.prev.) u San Francisku je autovana kao transseksualka i bila primorana da napusti svoj položaj. Poput toga, 1977. su počeli da kruže tračevi da je Sendi Stoun, snimateljka u ženskoj muzičkoj kompaniji Olivia Records, transseksualna. Nakon što su lezbejke separatistkinje pretile bojkotom, uprava kompanije je tražila od Stounove da da otkaz.
Sredinom 1980ih, mnoge zajednice lezbejki separatistkinja su počele da se dele u mišljenju po pitanjima rase, klase i rodnog izražavanja. Kritike unutar i izvan ovih zajednica su tvrdile da radikalna feministička ideologija predstavlja bele žene srednje klase i da ignoriše potrebe „obojenih“ žena. Takođe, u ženskim zajednicama je došlo do podela tokom debata o seksualnosti, igranju uloga, i tome koga treba smatrati „istinskom“ lezbejkom, što je dovelo do odbacivanja te ideje.

Ženski muzički festival u Mičigenu

Ženski muzički festival u Mičigenu (Michigan Womyn's Music Festival – reč žena se pisala “womyn” – kako ne bi sadržala reč “man” – muškarac) je popularni separatistički događaj koji se održava svake godine na privatnom imanju u gradiću Hart u Mičigenu. Obezbeđenje je 1991. sa koncerta izbacilo Nensi Bulkholder zbog sumnje da je MTF transseksualka. Ispostavilo se da su organizatorke festivala imale nepisana pravila o isključivanju trans žena sa ovog dešavanja.
Kontroverze oko njenog izbacivanja su dovele do debata unutar i izvan lezbejskih i transrodnih zajednica, o tome šta čini „pravu“ ženu. Promoterke su tvrdile da samo osobe koje su biološke žene i koje su svoje cele živote živele kao žene treba da imaju pristup njihovom festivalu. Time su pravilima festivala isključene i trans žene i trans muškarci, kao i osobe sa „ženskim“ telom koje se ne identifikuju kao „žene.“
Organizatorke festivala su 1992. ozvaničile zabranu transseksualnim osobama tako što su na promotivnim materijalima napisale da samo „žene-rođene-kao-žene“ mogu da prisustvuju. U znak protesta, manji broj žena je tokom festivala organizovao informacioni pult na kome je deljena literatura o pitanjima roda.
Od 1993. i nekoliko godina kasnije, trans aktivisti i aktivistkinje i njihovi/e saveznici/e su postavili/e sopstveni „Kamp Trans“ preko puta ulaza na festival i zagovarali uključivanje trans osoba na festival. Ipak, uprkos protestima, organizatorke su odbile da promene pravila.

Isključivanje biseksualnih osoba

Osobe koje se identifikuju kao biseksualne su se suočile sa odbacivanjem i od strane heteroseksualnih i lezbejskih/gej zajednica. Mnogi strejt ljudi smatraju da je osoba „gej“ ili „lezbejka“ nakon samo jedne istopolne „epizode“, bez obzira na samoidentifikaciju te osobe. Istovremeno, neke lezbejke i gej muškarci su kritikovale/i biseksualne osobe kao suviše homofobične da bi u potpunosti „izašle iz ormana“ ili kao kukavice koje ne žele da izgube heteroseksualne privilegije. I gej i strejt ljudi biseksualnost često smatraju ili poricanjem homoseksualnosti ili prelaznom fazom ka istopolnoj orijentaciji. Zbog toga što su često smatrani/e „neodlučnim“, „moralno slabim“ ili „zbunjenim“, biseksualne osobe često nisu bile dobrodošle među određene društvene grupe, naročito među gej i lezbejske aktiviste i aktivistkinje koji/e su verovali/e da biseksualne osobe ne mogu u potpunosti biti odane pokretu za gej oslobođenje zbog njihovih veza sa „neprijateljem.“  Čak i u današnje vreme, mnoge LGBT organizacije ne posvećuju pažnju biseksualnosti. Takva situacija je dovela do stvaranja društvenih i političkih grupa posvećenim isključivo pitanjima biseksualnosti.

Transrodni separatizam

Separatizam takođe postoji i u trans zajednicama. Virdžinija Prins, koja je jedna od začetnica organizovanog pokreta transvestita tokom 1960ih i 1970ih, je verovala da se transvestit može definisati kao heteroseksualni muškarac koji uživa u oblačenju ženske odeće radi stupanja u kontakt sa sopstvenom ženskom stranom. Jedno od njenih glavnih nastojanja je bilo naglašavanje da oblačenje odeće „suprotnog“ pola ne mora da podrazumeva homoseksualnost.
Ona je želela da uveri supruge transvestita da njihovi muževi nisu gej. Zbog toga se zalagala da se gej kros-dreseri (bilo da se identifikuju kao transvestiti ili drag kraljice) isključe iz društvenih i grupa podrške za transvestite. Čak i u današnje vreme, određene transvestitske grupe koje su zadržale ovaj uticaj često ograničavaju članstvo po osnovu seksualne orijentacije. Pored toga, uz članstvo u kome dominiraju bele osobe srednje klase, organizovane grupe za podršku transvestitima generalno nisu bile zainteresovane da pomognu seksualnim radnicima iz radničke i nižih klasa, koji su često Crnci ili žene.  

Isključivanje trans osoba i LGBTIQ zajednica

Transrodne i rodno-nestalne osobe se često suočavaju sa isključivanjem sa događaja i marševa koje organizuju lezbejska i gej zajednica. Na primer, Gej Olimpijada koja je održana 1994. u Nju Jorku, je najpre imala veoma restriktivna pravila u vezi učešća transrodnih osoba, koje su morale da dokazuju da su imale operaciju promene pola ili da sve vreme uzimaju hormone i žive u odabranom rodu. Osobe koje su se identifikovale ili predstavljale kao transrodne, a koje nisu ispunjavale zadate uslove, nisu mogle da učestvuju. Trans grupe su protestvovale zbog ovih pravila, što je dovelo do njihovog ukidanja i dozvoljavanja učešća bez restrikcija. Ipak, 1998. organizacioni odbor Gej Olimpijade, koja je održana u Holandiji, je vratio prvobitna pravila u vezi učešća transrodnih osoba i odbio da ih promeni uprkos obnovljenim protestima.  
Transrodne osobe su takođe morale da se izbore za učešće u Njujorškom maršu 1994. kad je obeležena 25. godišnjica Stounvolske pobune. Planovi organizatora da minimalizuju učešće trans osoba je smatrano ironijom, obzirom na odlučujuću ulogu koju su upravo transrodne osobe odigrale tokom pobune. Tek nakon protesta aktivističke grupe Transexual Menace marš je i zvanično uključio trans ljude. Ipak, transrodne osobe su svoju borbu za uključivanje u parade ponosa započele još početkom 1970ih, u vreme kada su mnoge lezbejke i gej aktivisti smatrali da je javno ispoljavanje netipičnih rodnih identiteta udaljavalo strejt osobe i nanosilo sramotu pokretu za gej prava.
Od 1970ih se trans, gej i lezbejke aktivistkinje i aktivisti bore za zakone kojima se zabranjuje diskriminacija pri zapošljavanju. Ovi zakoni najčešće zabranjuju diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, dok se trans grupe bore za uključivanje rodnog identiteta ili rodnog izražavanja u ove odredbe, ali sa relativno malo uspeha. 
Na primer, 1971. je Alijansa gej aktivista (GAA) pred Savetom grada Njujorka predstavila zakon koji je istopolno orijentisane osobe trebalo da zaštiti od diskriminacije. Iako su drag kraljice poput Silvije Rivere aktivno podržavale GAA, autori zakona su isključili transrodne osobe iz predviđenog sistema zaštite. To je dovelo do odvajanja trans aktivista i aktivistkinja od GAA i stvaranja njihovih organizacija.
Jedan od najznačajnijih predloga anti-diskriminacionog zakona jeste federalni Zakon o zabrani diskriminacije (ENDA). Iako su trans grupe radile na stvaranju ovog zakona zajedno sa osobama iz lezbejske i gej zajednice, zbog protivljenja Kampanje za ljudska prava (HRC), trans-inkluzivni govor je isključen iz zakona neposredno pred njegovo predstavljanje Kongresu 1994. Tako je zakonom tražena zaštita na osnovu seksualne orijentacije, a nijednom rečju nisu pomenuta prava transrodnih osoba.
Slično se događalo i na državnom nivou sredinom 1990ih. U Oregonu su 1995. trans aktivisti i aktivistkinje bili/e zatečeni/e odlukom gej i lezbejskih saradnica/ka da isključe zaštitu prava trans osoba u poslednjem trenutku.
Kao odgovor na to, trans grupe su krajem 1990ih lobirale kod HRC i drugih LGB organizacija da ponovo razmotre odluku o isključivanju trans osoba pri predlaganju zakona. Ovi napori su doveli do povećanog uključivanja transrodnih osoba, a 2003. ENDA je konačno promenjen tako da zaštiti i ovaj deo zajednice.

Prevod: Majda Puača

< Prethodna		Sledeća >