Vern L. Buloug
Izraz seksualna orijentacija se koristi za opisivanje erotske privlačnosti prema osobama istog roda (homoseksualna), suprotnog roda (heteroseksualna) ili oba (biseksualna). Poput mnogih sličnih uprošćenih kategorizacija, definicije nije lako postaviti i one su same po sebi problematične.

Postoji pretpostavka da oznaka „heteroseksualno“ treba da bude rezervisana za ljude koji imaju seksualne odnose samo sa osobama drugog pola, što implicira da sve osobe koje se razlikuju od tog šablona spadaju među homoseksualne, bez obzira na broj istopolnih seksualnih veza, čak i ako je broj odnosa sa osobama drugog pola veći. Kada se jedna osoba može nazvati biseksualnom, homoseksualnom ili heteroseksualnom?

Kinsijeva skala

Uticajno Kinsijevo proučavanje američkih muškaraca iz 1948. kao i proučavanje žena iz 1953. ističu teškoće ovakve klasifikacije. Da bi ih prevazišao, Kinsi je razvio skalu  od 0 do 6, gde 0 predstavlja osobe koje su imale samo heteroseksualne seksualne odnose, a 6 predstavlja one koji su imali samo istopolne seksualne aktivnosti. Ne čudi sa su Kinsi i njegovi saradnici otkrili da je 37% muškaraca i 13% žena u njihovom uzorku imalo bar jedan homoseksualni odnos. Ipak, skalom nije utvrđen brojčani opseg za kategorizaciju seksualne orijentacije. Da li je muškarac, koji je 70% vremena imao seksualne veze sa ženama i 30% vremena sa muškarcima, homoseksualac? Da li je žena, koja 30% vremena ima seksualne odnose sa muškarcima, a 70% vremena sa drugim ženama, lezbejka? Da li su oboje biseksualni? Zbog ove poteškoće, Kinsi je izraze homoseksualno i heteroseksualno radije koristio kao prideve nego kao imenice, kako bi referisao na aktivnosti, a ne na ljude.

Eksperimentisanje i fantazije

Ova problematika se dalje komplikuje činjenicom da mnogi ljudi posvete određeno vreme eksperimentisanju pre nego što se opredele za jedan pol. Neke osobe najpre imaju partner/k/e samo suprotnog pola, ali se godinama broj istopolnih partnera/ki povećava, da bi se na kraju „skrasili“ sa osobom istog pola. Kako njih imenovati?

Ako ni ovaj problem nije dovoljno zakomplikovao temu, treba uzeti u obzir i druge faktore, naročito psihološke reakcije pojedinačnih partnera/ki. Kakve fantazije i osećanja o istopolnim vezama imaju osobe koje imaju seksualne odnose samo sa suprotnim polom? Ana Frojd je, na primer, tvrdila da ključnu odrednicu homoseksualnosti ili heteroseksualnosti predstavljaju misli i slike koje imamo tokom masturbacije ili početka seksualnog uzbuđenja. Žena koju seksualno uzbuđuju istopolne fantazije tokom seksualnog odnosa sa mužem se može klasifikovati kao homoseksualna, iako se nikad nije upustila u homoseksualno ponašanje. I suprotan slučaj sa muškarcima bi bio podjednako istinit.
I drugi faktori mogu imati uticaja, što se naročito može primetiti prilikom posmatranja drugih vrsta. Bič je, na primer, držao da su homoseksualne aktivnosti kod životinja uglavnom odražavale dominantne ili potčinjene uloge/odnose datog para životinja. Ipak, on je napomenuo da postojanje homoseksualnog ponašanja kod nekih životinja ne govori mnogo o homoseksualnim odnosima među ljudima, tj. o tome da li je homoseksualnost „biološki normalna.“ On je tvrdio da empirijski dokazi dobijeni od životinja nisu relevantni, pa nije ni podržao ni porekao ovaj zaključak. 

Kulturološki podaci

Kulturološki podaci su takođe korišćeni da bi se predočilo postojanje istopolne orijentacije tokom većeg dela istorije i kulture. Ford i Bič su proučavali 190 kultura u potrazi za informacijama o seksualnosti. Koristili su ono što se tada nazivalo „dokumentima iz oblasti ljudskih odnosa“ tj. kolekciju izveštaja o raznolikosti kultura. Informacije su izvođene iz izveštaja posmatrača iz ranijih perioda, od kojih su mnogi bili misionari ili istraživači, dok su kasnije izveštaje najčešće pravili obučeni antropolozi.
Oni su izveštavali da homoseksualno ponašanje nije bilo dominantno među odraslim osobama ni u jednom društvu, ali da su u većini od 76 grupa u kojima su bile dostupne informacije o homoseksualnosti, istopolni odnosi smatrani normalnim i društveno prihvatljivim, barem za neke članove zajednice. U trećini društava u kojima je uočena homoseksualnost, zapisano je da je retka, izostaje ili se sprovodi u delo isključivo u tajnosti. Činjenicu da se ne pominje u većini društava, ipak, ne treba shvatati kao da homoseksualnost nije postojala, jer je moguće da je istraživači nisu ni tražili.
Na primer, društvena zajednica na Baliju je po Fordu i Biču klasifikovana u manjinu od 36%, u kojima su homoseksualne aktivnosti bile retke, izostajale ili su činjene samo u tajnosti. Ipak, u zajednici Balija zamena seksualnih uloga je česta, a njihova religijska verovanja na visoko mesto postavljaju interseksualnu figuru Sing Hijan Toengaala, takođe poznate kao Usamljenik/ca ili Tjinitja. Smatra se da je figura Tjinitja postojala pre podele polova i posmatra se i kao muž i kao supruga. Da li transvestitske ceremonije povezane sa ovim božanstvom predstavljaju formu homoseksualnosti? Ford i Bič su kros-dresing američkih urođenika/ca berdače klasifikovali kao homoseksualnost, ali ne i Tjinitja. Zašto?

Identifikovanje i coming out

Verovatno najbolji način utvrđivanja nečije seksualne orijentacije je postavljanje pitanja kako se ta osoba sama identifikuje. Takvo pitanje u najvećem broju slučajeva do nedavno nije bilo moguće postaviti jer su homoseksualne i biseksualne osobe smatrane „bolesnim“, a njihova „bolest“ je takođe bila ilegalna. Tek 1974. je članstvo Američke psihijatrijske asocijacije (APA) usvojilo rezoluciju kojom se tvrdi da „kod homoseksualaca nije utvrđen poremećaj mogućnosti rasuđivanja, stabilnosti, pouzdanosti niti opšte društvene ili stručne sposobnosti.“ 
Ovaj zaključak je zasnovan na istraživanju koje je sprovedeno početkom dvadesetog veka, koje je osporavalo zaključak da je u pitanju bolest. Promena psihijatrijskog mišljenja je bila spora ali se nije odvijala u izolaciji. Aktivisti i aktivistkinje gej i lezbejske zajednice su se organizovali/e i agitovali/e za promene još 1950. kada su se suočili/e sa APA-om i tražili/e promenu njihove politike.
Izazovi su postavljeni i pravnom sistemu koji je homoseksualni čin smatrao zločinom zato što je „neprirodan.“ Grupe poput Unije za američke građanske slobode (American Civil Liberties Union) i Američki pravni institut (American Law Institute) su počele da agituju za promene tokom 195ih i početkom 1960ih, kao i sve veći broj ljudi iz gej zajednice, što je kulminiralo 2003. odlukom Vrhovnog suda kojom su zakoni o „sodomiji“ proglašeni neustavnim.
U sve većem broju, lezbejke i gej muškarci su se organizovali/e razvijajući zajednice i institucije. Dok su medicinske, legalne i društvene barijere opadale, sve veći broj gej muškaraca i lezbejki je „izlazio iz ormara“, objavljujući sopstvenu seksualnu orijentaciju.
Prihvatanje gej identiteta je veoma važan ali ne uvek lak proces, iako većina gej muškaraca i lezbejki tvrdi da su se na neki način „još od detinjstva i adolescencije osećali drugačije“ u odnosu na ostale. Postepeno su u tinejdžerskom dobu počinjali/e da se identifikuju kao homoseksualne osobe.
Identifikacija je verovatno lakša ukoliko pojedinci/ke mogu da se identifikuju sa drugim gej muškarcima ili lezbejkama. Dok to čine moraju da odluče da li da „izađu iz ormana“, da svoj gej identitet „priznaju“ drugima. Za mnoge je ova odluka kompleksan i težak problem; a za mnoge nije. U svakom slučaju, kada jednom izraze svoj identitet, društvo lezbejke i gej muškarce najčešće počinje da kulturološki definiše na određeni način. Definicije, bilo da dolaze od samih LG osoba ili drugih, utiču na to kako ih drugi posmatraju i prihvataju. Ipak, dok se društvo prilagođava na promene stavova, ovo izražavanje identiteta je manje ograničavajuće nego što je bilo pre deset ili dvadeset godina.   

Raznolika skupina pojedinaca/ki

Gej muškarci i lezbejke, bilo da se posmatraju kao pojedinci/ke ili kao grupa, predstavljaju raznoliku skupinu pojedinaca/ki, sa raznovrsnim opsegom ponašanja. Ipak, izgleda da se većina na neki način ponaša netipično za svoj rod. Uopšteno gledajući, gej muškarci se često opisuju kao manje muževni u odnosu na strejt muškarce, dok se lezbejke opisuju kao manje ženstvene u odnosu na strejt žene.
Takođe deluje da su oba pola spremnija da odbace rodne norme u izboru zanimanja. Lezbejke se više od strejt žena interesuju za vizuelne stimulacije, a manje se od strejt žena brinu za društveni status svojih partnerki. Gej muškarci su manje od strejt muškaraca skloni seksualnoj ljubomori, a takođe se donekle manje fokusiraju na partnerove godine kao kriterijum privlačnosti. Razlike između gej i strejt ljudi su uočljivije kod muškaraca nego kod žena.

Teorije kojima se objašnjava seksualna orijentacija

Ove i druge sličnosti su rezultirale različitim teorijama kojima se objašnjava seksualna orijentacija. Većina teorija spada u jednu od dve kategorije: psiho-socijalna dinamika ili biološka, što se ponekad pojednostavljeno naziva debatom između elemenata prirode protiv same prirode. Psiho-dinamičke teorije pokušavaju da objasne razvoj seksualne orijentacije osobe kao unutrašnji mentalni proces i njegov susret sa konceptom nagrade i kazne. Među primere spadaju Frojdova psiho-analitička teorija i teorija socijalizacije Ire Reis. Ova poslednja drži do toga da, što je veća rigidnost rodnih uloga u društvima kojima dominiraju muškarci, veća je verovatnoća da će doći do muškog homoseksualnog ponašanja. Reis tvrdi da je to tako zbog toga što rigidnost rodnih uloga može navesti neprilagođeno muško dete da se prilagodi drugim neprilagođenima, tj. muškim homoseksualcima.
Poslednje decenije se sve veći broj okreće biološkim teorijama, objašnjavajući seksualnu orijentaciju u kontekstu biološkog fenomena, poput moždanih vijuga, hormona, gena i evolucije. Kaže se, na primer, da na mozak utiču prenatalni hormoni. Fetusi čiji je mozak izložen visokim nivoom androgena tokom prenatalnog razvoja će u odraslom životu privlačiti žene, dok će one izložene manjem nivou privlačiti muškarci. Istraživači mozga su posmatrali biološke označitelje, poput ljudskog hipotalamusa, kako bi proverili ove teorije.
Neki su posmatrali telesne razlike, poput otisaka i dužine prstiju da bi utvrdili uticaj prenatalnih hormona. Takođe su izučavana druga fiziološka i anatomska svojstva, ali sve dosadašnje teorije imaju ograničenja, neke više od drugih. Mnogi smatraju da se homoseksualnost nasleđuje od porodice, pa je izučavan i genetski uticaj. Neki istraživači tvrde da su pronašli dokaze za ovu tvrdnju, ali u praksi nije došlo do potvrde ovih nalaza.
Autor ovog članka smatra da za sada postoji previše činitelja da bi se došlo do definitivnih odgovora. Verovatno i biološka, psihološka i društvena dinamika imaju uticaja, ali postoji suviše promenljivih da bi se došlo do konačnih zaključaka. Što se tiče klasifikovanja bilo koje individue, izgleda da je najbolje prepustiti definisanje sopstvene seksualne orijentacije svakoj osobi pojedinačno. 

< Prethodna		Sledeća >