Indeks članka
Queer Teorija
Page 2
Sve strane

Mary Klages
Na šta pomislite kada čujete reč "queer"? Započnimo prelistavanjem nekih od asocijacija koje su u opticaju. U queer teoriji, termin "queer" ima određene konotacije, naročito zbog veze sa pojmom homoseksualnosti. Queer teorija je novi ogranak studija ili teorijskih razmatranja; imenovana je kao nova oblast tek 1991. Razvila se iz gej/lezbejskih studija, discipline koja je sama po sebi nova, i formalno postoji tek od osamdesetih. Gej/lezbejske studije su se, pak, razvile iz feminističkih studija i feminističke teorije. Dopustite mi da vam malo pričam o ovoj istoriji. (Zanimljiva je zato što se odvija tu, pred nama, u našim učionicama, sada; takođe je zanimljiva kao primer načina na koji teorijski pokreti ili škole nastaju iz drugih škola, kao što se desilo sa pravcima koji su nastali iz radova Sosura i Deride, preko Lakana i Siksuove do Irigarajove).
Sredinom i kasnih sedamdesetih, feministička teorija je rod posmatrala kao sistem znakova, ili označitelja, koji su dodeljeni polno dimorfnim telima, i kao takvi diferenciraju društvene uloge i značenja koja bi ta tela mogla imati. Stoga, feministička teorija je tvrdila da je rod društveni konstrukt, nešto što su stvorile, implementirale i održavale društvene organizacije i strukture, a ne nešto što je samo po sebi ’istinito’, urođen način po kome tela funkcionišu na biološkom nivou.

Na taj način, feministička teorija je napravila dva veoma važna prodora. Prvi je taj što je odvojila društveno od biološkog, insistirajući na tome da uočavamo razlike između nečega što je proizvod ljudskih ideja, prema tome nečega što nestalno i promenljivo, i nečega što je proizvod biologije, stoga nečega što je (relativno) stabilno i nepromenljivo. Drugi prodor je povezan sa prvim: odvajanjem društvenog i biološkog, konstruisanog i urođenog, feministička teorija je insistirala na tvrdnji da rod nije nešto što je ’esencijalno’ za identitet pojedinke/ca.
Ta reč, ’esencijalno’, više će se pojavljivati u drugoj polovini ovog semestra, kada ćemo se fokusirati na teorije koje govore o načinima na koji se konstruišu pojedinačni identiteti u okviru društvenih organizacija. Humanistička predstava identiteta, ili sopstva, se bazira na ideji da je identitet nešto što je jedinstveno za svaku individuu, da je to što jesmo proizvod nekakvog jezgra našeg sopstva, nešto što sadrži nepromenljive aspekte ili označitelje koji leže u srcu ili centru ’tebe’. Ovi aspekti obično uključuju pol (Ja sam muškarac ili žena), rod (Ja sam muško ili žensko), seksualnost (Ja sam heteroseksualna/an ili homoseksualna/an), religiju (Ja sam Hrišćanka/nin, Jevrej/ka, Budist/kinja) i nacionalnost (Ja sam Amerikanka/ac, Rus/kinja, Vijetnamkinja/ac) – zapravo, svaka izjava koja počinje sa ’Ja sam’ (na engleskom jeziku, bez člana ’a’) verovatno govori o jezgru nečijeg identiteta. U okviru humanističke misli, ovi aspekti identiteta se smatraju ’esencijama’, činiteljima koji su nepromenljivi i ne menjaju se, koji nas čine onim što jesmo u svim okolnostima, bez obzira na ono što nam se dešava. Ovaj koncept esencijalnog sopstva razdvaja ’sopstvo’ od svega što je izvan njega – ne samo ’druge’, već sve istorijske događaje, sve stvari koje se menjaju i prolaze. Humanističku predstavu esencijalnog sopstva možemo zamisliti uz pomoć egzistencijalističkog gledišta: sopstvo postoji unutar zatvorenog skloništa, gde ga ništa što se dešava u spoljnjem svetu ne može dotaći. Oh, da, sopstvo se može osećati zarobljeno ili potreseno eksplozijama iz spoljnjeg sveta, ali ga ono što se dešava vani ne može suštinski promeniti. (Ono, međutim, može biti uništeno. To su jedine opcije, esencijalno sopstvo može postojati u nepromenljivom stanju ili biti izbrisano, ništa između toga.)

Dovođenjem u pitanje ideje da je rod deo esencijalnog sopstva, feministička teorija je izazvala potres koji je otkrio iskonstruisanost navodno prirodnog sopstva. (Feministička teorija nije bila usamljena u izazivanju ovog potresa; govorićemo i o drugim teorijama koje su doprinele ’dekonstrukciji’ ideje o esencijalnom sopstvu tokom druge polovine semestra). Iz ovog potresa nastala je poststrukturalistička ideja sopstva kao konstrukcije, nečega što nije ’prirodno’ nastalo iz tela ili rođenjem.

Sopstvo, u poststrukturalističkoj teoriji, postaje ’subjekt’ ili ’subjektivnost’. Promena je u prepoznavanju, najpre, da jezik oblikuje ljudski identitet, tako što identitet postaje subjekt jezika (kao što smo videle/i kod Lakana). Promena od ’sopstva’ ka ’subjektu’ takođe označava misao da su subjekti proizvodi znakova, ili označitelja, koji stvaraju naše predstave o identitetu. Sopstva su stabilna i esencijalna; subjekti su konstruisani, stoga, privremeni, prolazni, menjajući, uvek ih je moguće redefinisati ili rekonstruisati. U tom smislu, sopstva su poput označitelja u okviru krutog sistema, čija su značenja fiksirana; subjekti su, nasuprot tome, poput označitelja u sistemu sa više mogućnosti, više raznovrnosti značenja.

Nakon što je feministička teorija doprinela raskidu sa humanističkom predstavom o stabilnom ili esencijalnom sopstvu, naročito sa predstavom o stabilnom ili esencijalnom rodnom identitetu, i zamenila je sa poststrukturalističkom predstavom o rodnom identitetu kao skupu označitelja koji su promenljvi, i druge teorije su počele da dovode u pitanje ’esencijalistička’ mišljenja o identitetu. Kao što ćemo videti, predstave o rasi kao urođenoj, esencijalnoj ili biološkoj odrednici pažljivo su preispitane (naročito u okviru feminizma, kada je predstava o ženskom subjektu u feminističkoj teoriji tokom sedamdesetih obuhvatala isključivo bele žene srednje klase). Slično tome, predstave o seksualnosti kao urođenoj ili esencijalnoj kategoriji postale su predmet ponovnog formulisanja. Na tim temeljima su ranih i sredinom osamdesetih nastale gej/lezbejske studije, kao disciplina i akademsko krilo političkog pokreta.

Seksualnost je, možda teže nego rod, posmatrati kao nešto što je društveno konstruisano, a ne biološko. Kada se osvrnemo oko sebe, vidimo da se svuda odigrava tzv. ’gender bending’ – Majkl Džekson, Boj Džordž, Ru Pol i Denis Rodman, da navedemo samo neke primere, odbacuju predstavu da su rodne uloge esencijalne i određene polom (muškarci su muževni, žene su ženstvene) putem njihovih jedinstvenih kombinacija onoga što se nekad nazivalo muževnim i ženstvenim stilovima. (Više ćemo pričati o gender-bendingu, naročito o preoblačenju muškaraca u ženu, i tzv. ’drag-u’, kada stignemo do postmodernizma). Zapravo, svakodnevno možemo uočiti da se rodne uloge i rodni označitelji menjaju: na primer, koliko je žena pre deset godina imalo tetovaže na vidnim mestima, a koliko je muškaraca nosilo minđuše, na ušima i drugim delovima tela? Razmišljanje o ovim promenama (može nas dovesti do mnogih primera fleksibilnih i promenljivih rodnih konstrukcija), i olakšava nam da rod posmatramo kao sistem označitelja.

< Prethodna		Sledeća >