(Seminarski rad, Centar za Ženske Studije – Beograd)
Jelena N. Č. - Maj 2004.

....uvod, i neki lični motivi

Seksualno nasilje čije su počiniteljke žene, jedna je od tema na koju ćemo naići retko ili gotovo nikada. Kada sam na to pomislila prvi put, čini mi se da sam se stidela same pomisli da smem pretpostavilti da takvo nešto može postojati. Razmišljala sam o tome da li, i ako da - u kojoj meri žena može biti nasilna, i da li se nasilje žene nad ženom na bilo koji način razlikuje od muškog nasilja. Činjenica da nikada nisam čula da je neka žena seksualno zlostavljana od strane neke druge, naterala me je da o tome pitam i razmišljam veoma često.
Pokušavala sam da o tome razgovaram sa svojim prijateljicama, i zapanjujuće je da su se neke od njih čudile mom pitanju i da su neke rekle da misle da ‘to' ne postoji.
Svesna sam da ona koja je žrtva seksualnog zlostavljanja, vrlo verovatno, neće odgovoriti na bilo čiju radoznalost svojom intimnom pričom, ali mi je bilo potrebno neko drugo mišljenje, neki drukčiji stav.
Jedno je sigurno – to nije lični problem žene koja je viktimizirana, to se događa u određenom društvenom kontekstu i zbog toga je to društveni i politički problem, za koji se treba zauzeti i koji treba da bude shvaćen kao problem svih nas (jer on to i jeste) – žena, lezbejki, feministkinja.

Da li društveni problem postoji u uslovima kada nije jasno definisan zakonom, kada se o njemu ne govori, kada nema savetovališta, SOS telefona ili grupe samopodrške koja bi se koncentrisala na određeni problem i grubo rečeno – servisirala osobe čija su ljudska prava i telesni integritet povređeni?
Da li ono o čemu se ne govori, uistinu, postoji?
Da li se može definisati kao društveni problem sve ono što mi slutimo ali nema verbalizovanih ili zabeleženih primera/slučajeva u stvarnosti – da li je žensko seksualno nasilje nad ženama samo zbog toga što je obavijeno tišinom, prećutano i nedostupno, čak i u literaturi - sasvim zanemareno, opravdano, legitimno.
Sve mi živimo u društvu u kome još uvek mnogi njeni građani ne prepoznaju nasilje nad ženama kao kršenje ljudskih prava, niti bi se kroz pravne definicije moglo provući nešto kao što je žensko seksualno nasilje nad ženama (jer žena koja je “lišena moći” ne može da je upotrebljava, na kraju krajeva). Živimo tamo gde se još uvek potreba da se silovanje u braku definiše kao društveni problem, tretira kao deo zavere protiv jedne tako potrebne institucije kao što je brak (porodica) – matrice reprodukovaja patrijarhalnih normi, pravila, ponašanja i napokon nečega što sve nas, na ovaj ili onaj način čini ‘nesposobnima' da prepoznamo, pretpostavimo i uočimo da su naši ženski identiteti nešto što nužno određuje naša mesta u društvu, u strukturama moći, i naš, a priori drugorazredni značaj. Kada kažem drugorazredni značaj - mislim na sve ono što je vekovima prenošeno kao poželjan model polnih/rodnih uloga, na tradicijom ustanovljeno ponašanje i na ograničenja koja se odnose na žene kao imaginarnu skupinu - kroz različita vremena i prostore – koje su vaspitavane po matrici istih uverenja i vrednosti.
Kada kažem imaginarnu grupu, mislim na sve one pre nas koje su bile žrtve sistema vrednosti patrijarhalnih društava u kojima su živele, i čija su životna iskustva iznova i iznova potvrđivala ispravnost i valjanost muške nadmoći i upravljanja svim društvenim institucijama. (U ovome nema ni trunke osude.)

Svesna svih posledica koje bi donelo iznošenje teme kao što je 'žensko (seksualno) nasilje nad ženama' u širu javnost, mišljenja sam da  najmanje što treba da bude učinjeno jeste: otvoriti mogućnost svim bezimenim ženama da ako su na to spremne govore o svojim iskustvima nasilja unutar lezbejskih veza, ili ako još uvek na to nisu spremne, osnažiti ih, senzibilisati da prepoznaju i imenuju nasilje.

'Kada je o ćutanju reč, ono kod svake od nas poprima oblik sopstvenog straha – straha od prezira, od osude ili straha od nekog suda, nekog priznanja, nekog izazova ili uništenja.'[1]


....heteroseksizam

'Kultura u kojoj živimo oblikuje naše priče na svim nivoima, pa i na psihološkom. Polne uloge i odnosi između polova formiraju se pod uticajem dominantne kulture i kulturno su konstruisani. Po nekim autorima i autorkama, teme vezane za pol osnovni su izvor ljudskog ponašanja i jedna od glavnih veza između kulture i njenih članova. Preovlađujuća kultura u kojoj živimo je patrijarhalna. Okosnicu muško-ženskih odnosa u njoj još uvek čine dominacija i kontrola sa jedne, a potčinjavanje sa druge strane. Ovaj opšti model najjasnije se ispoljava u odnosima u kojima vlada nasilje.'[2]

Postoji mnogo socioloških, društvenih i individualno-psiholoških teorija, o tome zašto postoji nasilje nad manjinama,  i u vezi s time, nad seksualnim manjinama.
Biti lezbejka u našem društvu je nešto što se smatra izuzetkom (od heteroseksualnosti koja se podrazumeva) i nečime što se suprotstavlja nizu normi koje društvo nameće.
Kada je norma prekršena/prekoračena ona postaje vidljiva, jasnija, očiglednija. Na tome tragu, lezbejke krše ono što društvo određuje kao poželjnu žensku ulogu, predstavu ženstvenosti u heteroseksualnom poretku.
Lezbejke dovode u pitanje kulturnu dominaciju nametnutu kroz institucije heteroseksualnog društva u kome je model po kome je sve osmišljeno - muškarac. One osporavaju, dovode u pitanje tradicionalne postavke/konvencije onoga što žensko (podrazumeva i rod i pol) jeste, ili bi moralo biti.

< Prethodna		Sledeća >