Najviše kritika u butch-femme odnosu je bilo na račun uloga koje su u tom lezbejskom odnosu, sa feminističke tačke gledišta, kao i sve ostale uloge u nekom odnosu: replika (hetero)seksualne strukture od kojih su, navodno, lezbejke oslobođene. Ideja da nečiji seksualni identitet može zavisiti ili nastati iz takvih uloga se smatrao «neprosvećenim» i bio je znak nečije uspešne socijalizacije u dominantnu ideologiju. Ipak, postoji sve veći broj akademskih lezbejskih feministkinja koje pokušavaju da daju novo objašnjenje funkcije tih uloga u lezbejskoj zajednici koje govore da lezbejske uloge ne samo da izazivaju unapred određene heteroseksualne uloge nego su i subverzivne u odnosu na polni/rodni sistem kao celinu.

Butch-femme uloge kao replike heteroseksualnih uloga

Ono što najviše ide u prilog feminističkom preziru prema ulogama je to da uloge nastaju na seksualnim razlikama koje su inherentno hijerarhijske, polarisane i opresivne. Seksualna različitost, kažu, je tlo na kome su heteroseksualne uloge nastale i na takav način sadrže u sebi inherentno nejednaku distribuciju moći. Ovo je argument koji Edrijen Rič koristi kada kaže da prisilna heteroseksualnost postoji kako bi održala mušku dominaciju koja prirodno ne postoji već se mora ponavljati kroz institucionalizaciju muško-ženskih odnosa. Za Edrijen Rič, lezbejska egzistencija i identitet ili «ženska identifikacija» postoji van ovako konstruisanih uloga i smatralo bi se da žene koje igraju uloge nisu «ženski orijentisane». Iako sama Edrijen nikada nije ovako formulisala uloge, ovo je bio dominantan stav feminističkih lezbejki '70-tih godina prošlog veka.

Umereniji stav je imala Elizabet Vilson koja govori da je svako igranje uloga potencijalna opasnost od zloupotrebe moći i da butch-femme uloge imaju potencijal da budu seksističke koliko i heteroseksualne uloge. Pošto su lezbejski identiteti, kako butch, tako i femme, bazirani na popularnim kulturnim stereotipima muškog i ženskog ponašanja, Vilson kaže, imaju tendenciju da ojačaju nejednakosti u moći koja je inherentna u ovoj dihotomiji gde je jedna partnerka aktivna, jaka, dominantna, a druga pasivna, slaba, submisivna. Pretpostavka je da nisu butch i femme uloge same po sebi inherentno seksističke, već su popularne konstrukcije ovih uloga uz heteroseksualne uloge te koje stvaraju prostor za povećani seksizam u odnosu.

Lillian Faderman se bavila odnosima aristokratskih žena i njena studija otkriva više o lezbejskim ulogama uopšte, ne specifično o butch i femme ulogama. Ona govori o životima nekoliko lezbejskih parova koje su živele u devetnaestom veku i čiji je odnos bio razvijen u neku vrstu butch-femme uloga gde je jedna partnerka pasivna, submisivna i prati karijeru aktivne i poznate partnerke. To se vidi i u primeru spisateljice, gde se često dešavalo da ona uzme ulogu «muža» dok je njena partnerka «žena», iako taj odnos nije reprodukovao strukture kakve su imale heteroseksualne uloge i iako je to bilo vreme u kom je kulturna potreba a ne «priroda» (kao što je Frojd tvrdio) ili neznanje bio razlog što su žene preuzimale uloge. Muškarci koji su objašnjavali lezbejsku seksualnost su imali jako veliki uticaj na formiranje javnog mnjenja u pogledu butch i femme identiteta tokom dvadesetog veka i takva objašnjenja su gotovo uvek pretpostavljala da je lezbejsko preuzimanje uloga imitacija heteroseksualnosti - da je to bazirano na seksualnim razlikama, čak iako je u pitanju samo pretvaranje. Ipak, postoji i drugi način da se objasni lezbejsko igranje uloga i to direktno iz iskustva butch i femme lezbejki. Lezbejke objašnjavaju da lezbejsko igranje uloga, daleko od toga da je imitiranje heteroseksualnih uloga, u stvari predstavlja moćan izazov heteroseksualnosti i izlaže heteroseksualne uloge kao nešto što nije ništa više od pukog konstrukta koji je daleko od «pravog» ili stabilnog.

Butch-femme uloge - izazov heteroseksualnosti

Četrdesetih godina desio se obrt u istoriji- došlo je do pojave «Novih Žena», urbanih lezbejki iz radničke klase koje su obeležile četrdesete, pedesete i šezdesete godine, a odmah posle toga su usledile lezbejske feminističke zajednice sedamdesetih i osamdesetih godina.

Karol Smit-Rosenberg rekonstruiše istoriju žena koje su na početku i tokom devetnaestog veka počele da se ekonomski i socijalno osamostaljuju u Engleskoj i Americi i koje su nazvane «Novim Ženama». Kako su ove žene često odbijale tradicionalne ženske uloge i konvencije «ženstvenosti», posebno kod načina oblačenja i finansija, često su optuživane da «se ponašaju kao muškarci». Ali, kako Rosenberg kaže, žene koje su želele da budu nezavisne od muškaraca i da budu oslobođene patrijarhalne opresije nisu nužno želele da budu kao muškarci ili da postanu muškarci već su, umesto toga, usvajale muževan izgled kako si pokazale svoj bunt/odbijanje muško definisanih tradicionalnih «ženskih»uloga. Radeći ovo, te Nove Žene su postale pretnja binarnim strukturama na kojima je osnovano društvo i seksualne i rodne uloge i pokazale su da je rod kao i druge organizovane kategorije u društvu veštačke, da kategorija roda nije prirodna, već konstruisane.

Butch i femme u 40-tim, 50-tim, 60-tim godinama prošlog veka

Možda najpopularniji deo za proučavanje za akademike zainteresovane za socijalnu istoriju butch-femme uloga je sredina prošlog veka kada su  radničke lezbejske zajednice postale vidljive u urbanim područjima upravo zato što su to bile jasno definisane uloge. Najčešći pristup ovom periodu je bio, ipak, dosta negativan, fokus je bio na feminističkim kritikama igranja uloga kao proste imitacije heteroseksualnosti.
Novija istraživanja lezbejskih zajednica tog perioda su počela da se koncentrišu samo na uloge, započeta je re-evaluacija pozitivnih ishoda koje je igranje uloga imalo na lezbejski identitet. Džoan Nestle je 1981 godina počela da govori o tome, ali je bila usamljena u tome i trebalo je nekoliko godina kako bi se ostali/e akademici/kinje  ohrabrili/e da kritikuju feminističko viđenje i kako bi davali argumente slične kao Džoan Nestle. Nestle je u svom radu «Butch-Femme odnosi i seksualna hrabrost u '50-tim» vrlo hrabro iznela mišljenje da su takve uloge, obzirom da su načinile lezbejske zajednice vidljivim, u stvari utrle put za ženske i gej pokrete oslobođenja koji su usledili '60-tih i '70-tih godina.
Nestle, koja se definiše kao femme, kaže iz svog sopstvenog iskustva da je netačna feministička kritika koja butch–femme odnos vidi kao repeticiju heteroseksualnih uloga. Ona objašnjava da «(ni)jedna butch žena sa kojom sam bila, i to uključuje i kratke veze, nikada nije sebe predstavila meni kao muškarca, nisu sebe predstavile kao tabuisane žene koje su voljne da identifikuju svoju strast ka drugim ženama nošenjem odeće koja simbolizuje preuzimanje odgovornosti». Nestle insistira da su ove žene, butch i femme '50-tih bile, u stvari, feministkinje koje su praktikovale istu autonomiju seksualnih i rodnih identiteta koju je feminizam tvrdio da želi ženama i time su provocirale bes dominantne kulture, ali i onih lezbejki koje su više volele bezbednost nevidljivosti. U svom kasnijem radu, «Femme pitanje» 1984, Nestle se obraća često zanemarenom «femme» identitetu. Zato što butch žene vidljivo uzdrmavaju dominantnu ideologiju rodnih uloga, akademici su upravo zainteresovani/e za «butch-izam» kada govore o lezbejskom identitetu. Jednako važna femme uloga u konstruisanju lezbejskog identiteta je zanemarena, često zbog predrasuda da femme žene pokušavaju da prikriju svoju homoseksualnost tako što «prolaze» kao strejt, tj. da podržavaju umesto da odbijaju dominantni kulturni konstrukt «ženstvenosti». Nestle kaže da je femme uloga podjednaka pretnja heteroseksualnoj instituciji zbog načina na koji određuje konvencionalne ženske uloge kako bi signalizirala želju za ženama, a to je, naravno, potpuno suprotno od same svrhe koja se krije iza socijalne konstrukcije ženstvenosti. Ono što femme uloga još više razjašnjava od butch performativne prirode je to da omogućuje biološkoj ženi da se «poigra» sa tim što je žena tako što uveličava ono što kultura definiše kao «ženstvenost».
Elisabet Vilson je proučavala butch i femme uloge u Engleskoj, i tamo je ta uloga smatrana skoro isključivo aktivnošću radničke klase u '40-tim i '50-tim jer je srednja klasa pokušavala da gradi odnose demokratskim principima i na načine na koje bi se «uklopili» u kulturu koja ih okružuje - to bi značilo da su obe žene u «paru» usvojile konvencionalno ženstvenu odeću i ponašanje. Ipak, sredinom šezdesetih, Vilson kaže  da su politike «društva koje dopušta» pojačale naglasak na androginost koji je bio pokušaj stapanja linija seksualnih različitosti. Igranje uloga je viđeno primarno kao alat patrijarhata koji je opresivan prema svakome - muškarcu, ženi geju ili strejt ljudima, a oslobađanje uloga je omogućavalo svakoj osobi da «bude što jeste». Ovakav način razmišljanja se nastavio u '70-tim godinama, pogotovu kroz lezbejski feminizam i, i dalje, nastavlja da bude koristan jer ženama pruža mogućnost da destabilišu, samim svojim postojanjem, kategorije muškog i ženskog i da izazivaju socijalnu konstrukciju rodnih uloga.

U Americi Dejvis i Kenedi govore o tome da je ironija butch identiteta u tome što je postalo neophodno da ove žene preuzmu muževne uloge kako bi potvrdile ono što jesu kao žene pošto je ova uloga bila jedino sredstvo kojim su u takvoj kulturi mogle da signalizuju želju ka drugim ženama. Butch uloga se onda teško može videti kao imitacija heteroseksualne muške uloge jer nema ništa uloženog u strukture dominacije zbog koje takve uloge nastaju. Umesto toga, butch žene ne samo da izazivaju socijalno stukturisanu prirodu heteroseksualnih uloga, nego i ukazuju na mogućnost drugačijih načina kako se može «biti» «muževna», načini na koje bi muškarci koje zanima jednakost trebali da obrate pažnju.

Butch i femme u '70-tim i '80-tim godinama prošlog veka

Mnogo teža oblast proučavanja akademika/kinja je bliža prošlost zbog jakog uticaja lezbejskog feminizma u '70-tim koji je argumentovao protiv uloga a bio za rastapanje rodnih razlika kroz androginost. Mnogi/e akademici/kinje su upravo prestali/e da govore o butch-femme ulogama jer su se te uloge nastavile uprkos snažnoj kritici feminizma, što samo govori u prilog tome da, uprkos feminističkoj «dekonstrukciji» uloga kao opresivnim i nepotrebnim , postoji mogućnost da su te uloge imale svrhu koja tek treba da se uzme u obzir - da te uloge podrivaju feminističku kritiku uloga.
Nije ni čudno što je nekolicina akademkinja počela da diskutuje značaj uloga u proteklim dekadama. Amber Holibaf i Čeri Moraga u delu « Sa kime imamo posla u krevetu: seksualna tišina u feminizmu», dve lezbejske akademkinje koje potiču iz radničke klase, govore o feminističkoj kritici lezbejskog butch-femme igranja uloga kao jednom od najproblematičnijih aspekata feminističkog pokreta, delimično zbog toga što tu nisu prepoznati problemi koje klasa koja okružuje te uloge stvara, već je naglasak na rodu.
Govoreći iz sopstvenog iskustva, ove dve lezbejke kažu da je upravo taj pokret, koji je ženama obećavao seksualnu slobodu i autonomiju, umesto obećanog ženama nametnuo drugu vrstu opresije baziranu na idealističnom cilju apsolutne jednakosti u krevetu što znači da su lezbejke esencijalno menjale jednu vrstu opresije drugom. Holibaf i Morega govore o tome da je feministički pokret učinio nevažećim iskustva mnogih lezbejki koje su bile u butch-femme odnosima, iako ti odnosi nikako nisu bili replike nejednake distribucije moći kakve su inkorporirane u heteroseksualnim ulogama. Naprotiv, izuzetno performativna priroda ovih uloga je ta koja dopušta razmenu pozicija moći među partnerkama i to, opet, izaziva heteroseksualnu nefleksibilnost u ulogama - ako se uloge mogu razmeniti, posebno između dve žene, onda to nema nikakve veze sa njihovim biološkim polom.
Rizik koji ove dve akademkinje preuzimaju je što govore iz sopstvenog iskustva ali to im upravo daje kredibilitet koji lezbejke iz srednje radničke klase nemaju. Holibaf i Moraga govore o sadašnjem vremenu i to rade na način koji u sebi ne sadrži formalni akademski diskurs, već ima «opušteniji» ton. Ipak, obe su jako cenjene akademkinje u feminističkoj zajednici i to im daje autoritet, čak i kada sebe stavljaju u poziciju u kojoj izražavaju stavove suprotne onima koji važe u toj zajednici a tiču se igranja uloga.

Ester Njuton i Širli Volton imaju slične stavove u delu «Nesporazum: Ka preciznijem rečniku seksualnih termina» gde ispituju načine na koje etikete i seksualni identiteti često oblikuju i ograničavaju načine na koje imamo međusobnu interakciju u seksualnom smislu, pogotovu što te etikete i ti identiteti prolaze neispitani. Na primer, lezbejski butch identitet se uvek smatra kao konstrukcijska paralelna «muškoj» ulozi, tj da se od butch žena očekuje da iniciraju i održavaju nekakvu «dominantnu» poziciju u seksu, a takva se konstrukcija bazira na pretpostavci da se «muškost» nekako inherentno sadrži u tome. Dok ovo, u stvari, može biti tačno, pošto je muškost socijalna konstrukcija veštački dodata biološkom muškarcu, sloboda butch-femme poigravanja sa ovim konstruktom se nikada ne nadovezuje na heteroseksualne muškarce od kojih se često očekuje da se ponašaju na stereotipan «muški» način.
Njuton i Volton dakle žele da naglase da je problem u tome na koji način su svi seksualni identiteti konstruisani i da rade na preciznijoj upotrebi termina pri diskusiji tih problema. Razlog njihovog insistiranja na ovome je upravo njihovo lično iskustvo jer je njihov seksualni susret propao upravo zbog nesporazuma u značenju seksualnih identiteta. Drugačije rečeno, kako bi argumentovale svoj slučaj o značaju razumevanja seksualne važnosti uloga kao što su butch i femme, Njuton i Volton se oslanjaju na sopstvena iskustva, što može biti riskantno na neki način, ali ih ipak i štiti od kritika feministkinja koje ne mogu da govore iz te pozicije.

Butch i femme kao subverzija svih kategorija roda

Nastavljajući tradiciju akademkinja iz prethodnih dekada, lezbejke akademkinje su, kasnih '80-tih i ranih '90-tih počele da primenjuju postmodernističku teoriju u svojim analizama uloga kako bi otkrile potencijal butch-femme uloga u cilju dislociranja i destabilisanja samog pojma rodnih kategorija.
Sju-Elen Kejs i Tereza de Lorentis su među prvima počele da koriste postmodernu teoriju kako bi naglasile performativnu prirodu butch-femme uloga. Kejs govori kako lezbejsko igranje uloga ženama daje materijal neophodan kako bi se oduprle dominantnoj konstrukciji ženstvenosti. Ovaj materijal je moguć jer «butch-femme par egzistira u obostrano subjektnoj poziciji», butch-femme uloge nisu odvojeni subjekti već uparene individue koje se ne zasnivaju na polovima seksualnih razlika ili metafizičkih vrednosti, već konstantno zavode sistem znakova kroz flert i nekonstantnost. Butch-femme uloge insistiraju na ulogama kao samo ulogama, na maskaradi koja, u svom preterivanju «roda» demaskira performativnu prirodu uloga koje imaju svoje poreklo u socijalnim, a ne prirodnim konstrukcijama. Tereza de Lorentis dekonstruiše falocentričnu predrasudu inherentnu u dominantnim konstrukcijama homoseksualnosti - ona kritikuje pomen roda zasnovanog na seksualnoj raziličitosti jer je sam koncept različitosti zasnovan na muškosti kao normi i ženstvenosti kao nečemu što se razlikuje, što bi značilo da je rod u ovom pogledu esencijalno muška kategorija. Drugačije rečeno, žena koja ima «butch» ulogu u lezbejskom odnosu ne traži muške socijalne privilegije ili seksualno ponašanje muškarca nego ispoljava seksualno ponašanje nezavisno od muškog, a to ponašanje ima udela u konstruktu «muške» uloge u telu biološke žene. Performativna priroda «butch» funkcioniše kao «obrnuti diskurs», kao «ona koja je reprezentacija lezbejske žudnje protiv diskursa homo-seksualnosti i feminističkog viđenja lezbejstva kao ženske-identifikacije».
Na osnovu radova ranijih akademkinja, Kler Votling pruža reviziju butch i femme uloga - ona objašnjava da Džoan Nestle koja stavlja naglasak na načine na koje butch i femme uloge izazivaju heteroseksualne uloge vode do razumevanja uloga kao imitacija, ali ne u «strejt» smislu već «postoje nezavisno i čak ironično u relacijama sa tim formama u kojima su, ipak, još uvek definisane». Na neki način ipak možemo videti da Votling počinje sa novim načinom tumačenja lezbejske seksualnosti i identiteta korišćenjem teoretskih okvira koje su dale Batler, Kejs, de Lorentis kako bi re-evaluisala detalje butch-femme politika.

Izvor: http://www.lesbian.org/
Prevela: tatjana g 

< Prethodna		Sledeća >