napisala Helen ŠihiLezbejke roditeljke prolaze interesantnu avanturu. Mi pletemo naš način između isprobanog puta iskustva većine roditelja i pionirskog puta, gde teritorija još uvek nije tako dobro istražena, gde smo mi istovremeno biološke i nebiološke majke našoj deci.
Sličnosti između nas i heteroseksualnih roditelja ne moraju se posebno objašnjavati – nedosatak sna, čuđenje nad savršenstvom bebe, uzbuđenje kod svake faze razvoja, frustracija i uznemirenje kad ne možete da umirite bolni plač, užas gubitka kad vas pogodi bolest ili nesreća, borba sa tvrdoglavim detetom koje je tek prohodalo, nežni trenuci kada držite svoje dete u naručju i upijate ga svakom ćelijom svoga bića, prvo „volim te“ sa njihovih usana – lista je beskonačna. I za nas važi iskustvo većine roditelja da na svetu ne postoji posao koji je istovremeno toliko težak i koji toliko obogaćuje naš život. Kako neko može istovremeno da se oseća toliko umorno i rastrzano, a da ipak iskreno kaže „ne bih to menjala ni za šta na svetu“. Seksualna orijentacija polako sklizne sa dnevnog reda kada je suočena sa tako snažnim identitetom kao što je roditeljstvo.
Razlike u odnosu na heteroseksualne porodice
Ipak, postoje razlike između našeg iskustva i iskustva heteroseksualnih porodica. Mi živimo u podržavajućem i tolerantnom komšiluku gde su naša deca cenjena i poštovana i znamo da smo privilegovane zbog toga. Mnoge lezbejske i gej porodice u svetu nemaju takvo iskustvo i suočene su sa otvorenom homofobijom što veoma otežava njihov roditeljski posao.
Mnoge razlike ne bi bile očigledne porodicama oko nas. Iako smo se suočile sa mnogo podmuklijim aspektima naše sopstvene homofobije, ona se ipak prikrade neočekivano. Naš sin i ja imamo svetlu kožu i kovrdžavu kosu. Moja partnerka i naša ćerka imaju tamnu talasastu kosu i taman ten. Imale smo sreću da naša deca toliko liče na nas uzevši u obzir da smo obe koristile nepoznatog davaoca u klinici za oplodnju. Ipak, kada jedna od nas izađe sa nebiološkim detetom, suočava se sa neizbežnim pitanjima. Osoba na autobuskoj stanici bi pitala: „Od koga je nasledila tako divnu tamnu kožu?” “Od koga je nasledio tako divne lokne?” Mi možemo zaobići odgovor rekavši nešto neutralno, na primer, „Da, ona veoma liči na moju bolju polovinu”. Međutim, istog trenutka kroz glavu vam proleće - da li će još nešto pitati? Hoću li morati da otkrijem da sam lezbejka? Da li će moja deca biti diskriminisana zbog toga? Situacija koju većina roditelja doživljava kao ćaskanje pretvara se u situaciju gde ja možda moram da štitim svoje dete.
Mrzim što ovako reagujem ali, takođe, znam da ne prihvataju svi način života lezbejki i gej muškaraca, naročito kad se radi o deci. Želela bih da mogu uz osmeh da kažem „ona izuzetno liči na svoju drugu mamu“ i da to bude normalna konverzacija. Ponekad i odgovorim na ovaj način i u sebi se spremam da se suočim sa posledicama. Naša deca će, naročito kada još malo odrastu, morati da se suočavaju sa pitanjima i negativnim reakcijama. Želele bismo da verujemo da će naša deca biti snažna i dovoljno sigurna sa izađu sa ovim na kraj jer deca moraju da se nose sa zadirkivanjima zbog raznih stvari. Deca pronađu svoj način.
Lakša strana lezbejskog roditeljstva
Postoji, takođe, i lakša strana naše drugačije porodične forme. Jedan mali dečak pitao je Samaru: „Zašto ti nemaš tatu?“, a ona je odgovorila: „Zato što imam dve mame!“ On je klimnuo glavom kao da to objašnjava sve i nastavili su da se igraju. Kada je imala četiri godine, imala je drugaricu iz vrtića sa kojom se igrala. Jednog dana nam je njena mama uz osmeh ispričala da njena ćerka smatra da nije fer da Samara ima dve mame, a ona samo jednu. Njen tata je morao celo veče da se igra s barbikama da bi dokazao da je on dobar kao i svaka mama!
Mi znamo da će naša deca dok odrastaju imati neke probleme zato što nemaju tatu. Ali u oni u svom životu imaju brižne muškarce i mi verujemo da je najvažnije da imaju posvećene mame koje ih vole. Pitala sam Samaru, koja sada ima osam godina, da li joj smeta što nema tatu. Rekla je da se raduje Danu očeva u školi jer je morala da pravi dva poklona kada je bio Dan majki. Onda je još malo razmislila i rekla: „ Znaš Rika iz škole? E, pa, on ima dvojicu tata pa će verovatno učiteljica da me stavi da sedim s njim da mu pomognem!“ Hmmm – nema još znakova velike traume!
Homofobija
Postoje i iskustva u kojima je teško pronaći smešnu stranu. Sećam se da kada je naša ćerka bila beba, u Kvinslendu su konzervativci bili na vlasti. Bile smo tema podle retorike političara koji su raspravljali o tome da li neudate žene i lezbejke treba da imaju pristupa klinikama za oplodnju. Ne mogu vam opisati koliko ranjivo sam se osećala dok sam držeći u naručju svoju dragocenu bebu slušala ljude u talk show emisijama i političare koji su govorili da lezbejke nemaju prava da imaju decu i da su naša deca u opasnosti (uporno zanemarujući decenije istraživanja koja dokazuju suprotno, ali naravno ljudi veruju u ono u šta žele da veruju).
Ovakvi komentari umanjuju moju ljudskost smeštajući u stereotipe mene, moju partnerku, naše prijatelje i prijateljice na način koji nema sličnosti sa mojim iskustvom i mojom porodicom. Želela sam samo da se sakrijem. Međutim, osećala sam se veoma zaštitnički i osećala sam duboku želju da sačuvam svoju ćerku od neznanja i mržnje. Kako sada izgleda, uspele smo da ih zaštitimo. Ipak, sve mi znamo kako je užasna istorija ljudskih prava u svetu. Duboko u sebi znam da nismo bile daleko od toga da postanemo mesto gde se deca otimaju od roditelja zbog boje kože ili drugačijih uverenja i gde su porodice masakrirane zbog toga što su bile smatrane manje vrednim. Zvuči dramatično? Možda. Ali takva su bila moja osećanja mada nisam morala da prođem kroz taj užas. Na prvi pogled, naša politika može izgledati uglađenija nego u nekim drugim zemljama, ali u stvarnosti, ljudi kao što je Džon Hauard (premijer Australije od 1996. do 2007. godine, prim.prev.), aktivno se bore protiv toga da naša partnerstva budu pravno priznata.
Sećam se da sam se, kada se Samara rodila, nekoliko meseci osećala ranjivo i na ivici plača zbog toga što nisam imala pravni status roditeljke. Moja osećanja nisu odslikavala sumnju u moju vezu, već duboku empatiju sa svim drugim nebiološkim lezbejskim i gej roditeljima kojima deca mogu lako biti oduzeta. Čak i sada, ako bi moja partnerka želela da se sa svojom ćerkom vrati u svoju rodnu zemlju, ne bih imala zakonska prava da to sprečim. Ovo potencijalno stavlja veliki teret na gej partnerstva. Jednostavno, morate da verujete dobroj volji svoje partnerke ili partnera. To je zbog toga što naša partnerstva ne podležu pravnim sankcijama kao heteroseksualne vanbračne i bračne zajednice. Prema tome, u očima zakona naše nebiološko dete ne smatra se delom porodice. Postoji nekoliko sudskih presedana u kojima su lezbejke dobile pravo da viđaju svoju nebiološku decu ali uz velike finanansijske troškove i psihološke posledice. Ovo je nešto za šta moramo da se borimo... Ako je muškarac biološki otac detetu koje možda nije video od rođenja, on ipak ima pravo da ga viđa.
Sve dok ne postoji dokazano zlostavljanje, zakonom se podrazumeva da heteroseksualni roditelji imaju pravo na zajedničko starateljstvo. Postoje mnoge uznemirujuće priče o nebiološkim roditeljima koji su izgubili pravo da viđaju svoju decu, ne zbog gorkih rastanaka, nego i zbog smrti partnerke čija biološka porodica ne podržava lezbejsku vezu. To znači da bake i deke, tetke i ujaci imaju po zakonu veće pravo na starateljstvo od osobe koja je odgajala dete. Ne razmišljam o ovome previše jer su se naši porodični odnosi razvijali tokom godina i to nije pretnja za nas. Međutim, znam mnoge porodice koje nisu te sreće. Sećam se kada sam na jednom skupu govorila o svom iskustvu lezbejskog roditeljstva, prišla mi je žena da razgovara sa mnom. Kroz suze mi je ispričala kako su njenu dvogodišnju ćerku odvele njena biološka majka i baka kada se veza raspala. Nije imala finansijske mogućnosti za pravnu borbu i još uvek je izgledala kao da je u šoku. Sećam se da mi je rekla: „Prisustvovala sam njenom rođenju, čitala joj priče svake večeri pred spavanje. Ne mogu da verujem da je više nema“.
Razlike između biološke i nebiološke uloge
Pitanje koje neki ljudi imaju hrabrosti da pitaju je – da li imate drugačija osećanja prema biološkom i nebiološkom detetu? Ovo je složeno pitanje i ne mogu da odgovorim za druge lezbejke i gej muškarce u našoj situaciji. Za mene, međutim, najlakši odgovor je ne. Od trenutka kada se rodila moja ćerka, osetila sam snažnu i nežnu ljubav koja nadjačava sve druge ljubavi, duboko uverenje da bih dala svoj život da spasim ovo malo biće. To takođe mogu nedvosmisleno da tvrdim i za svog sina. Zbog toga ne mogu da verujem da bih se drugačije osećala da su naše biološke veze obrnute. Međutim, postoje razlike i nije uvek lako precizno utvrditi šta je biologija, a šta je temperament, rod, da li je dete prvo ili drugo rođeno ili različita iskustva... Činjenica da smo obe dojile svoju decu, uz činjenicu da je to dete izašlo iz tvog tela, stvara simbiotsku vezu za koju smo utvrdile da je uticajnija tokom prvih nekoliko godina. Ovo je naročito očigledno kada je dete bolesno ili umorno. Stoga, i drugi faktori utiču na to. Na primer, naša ćerka se retko uspavljivala tokom dojenja. Zbog toga sam ja skakala kad bi ona završila s dojenjem da bih je uspavala i da bih osetila tu blisku povezanost. Ovaj obrazac učinio je da sam ja lakše mogla da je umirim i uspavam.
Kada se naš sin rodio, on se skoro uvek uspavljivao tokom dojenja pa moja partnerka nije imala tu priliku. On je takođe bio veoma drugačijeg karaktera, trebalo mu je više vremena da prihvati nekog nego našoj ćerki koja je bila veoma društvena u ranom uzrastu. Džesiju je trebalo više vremena da prestane da sisa, više je plakao kada bi se odvojio od mene i takođe je imao ozbiljnu operaciju kada je imao šest meseci što je verovatno povećalo potrebu za simbiotskom vezom. Mojoj partnerki koja je obožavala ceo proces dojenja i duboku fizičku poveznaost sa malom bebom, njegova prva godina je bila mnogo teža. Međutim, kako je je rastao, njihova veza se produbljivala i oni sada imaju bliski odnos pun ljubavi.
Mi smo u jedinstvenoj prilici da posmatramo društveni sistem porodice i naša iskustva pokazala su nam da se mnogo toga što muškarci i žene doživljavaju u odgajanju dece tiče njihovih rodnih uloga. Obe smo razvile mnogo više saosećanja za tate, naročito tokom prve godine kada druga mama (i tate) često preuzima funkcionalnu ulogu, koja je fokusirana na obavljanje poslova nasuprot uloge brige o bebi i dojenja. Iako smo ravnopravne u odgajanju dece i kućnim poslovima, tokom prve godine stekle smo uvid u to kako tate mogu da se osećaju isključeno iz svete veze biološke majke i deteta. Mi smo uspele da efikasno razrešimo ova pitanja ali to je nejasna i emocionalna teritorija. Stvari se uravnotežavaju kako deca odrastaju i ja stvarno uživam u različitim načinima na koje se naša deca vezuju sa svakom od nas. Verujem da na njih više utiču različite snage i veštine svake mame nego bilo šta što ima veze sa biologijom.
Otkrivanje da su naša deca „normalna“
Nadam se da kad naša deca odrastu, to s kim će ostvarivati veze biće jednostavno stvar njihovog izbora, a ne borba da pronađu prihvatanje u kulturi koja nas često čini nevidljivim, prenoseći poruke stida i nepoštovanja. Znam da ćemo mi podržati taj izbor ali će oni morati da se sami izbore da budu prihvaćeni. Još uvek se objavljuju članci o istraživanjima koja „dokazuju“ da su deca koja odrastaju u lezbejskim i gej porodicama normalne, uravnotežene ličnosti i da nije veća verovatnoća da će se ona identifikovati kao lezbejke i gej muškarci u odnosu na decu iz heteroseksualnih porodica. Ne shvatam zašto se ljudi i dalje toga plaše. Ipak, nasmešim se kada u mnogim od ovih članaka pročitam da su istraživanja utvrdila viši nivo funkcionisanja dece iz lezbejskih i gej porodica. Nije mi teško da se ponosim svojom porodicom.
Zastrašujuća mi je pomisao da naša deca mogu da pate zbog diskriminacije koja je proistekla iz naših izbora ali neće biti ni prva ni poslednja. Volela bih da živim u svetu u kome bi moja partnerka i ja mogle da se šetamo tržnim centrom držeći se za ruke (kao što to mogu da rade heteroseksualni roditelji) sa našom decom koja pored nas trčkaraju i ne plaše se da će nas ljudi čudno gledati ili nas nazivati pogrdnim imenima i podsmevati se. Ja ću to ipak uraditi za svoju decu, jer ako se krijemo, time im govorimo da tu postoji nešto loše. A ja samo moram da pogledam u njih da znam da postoji samo dobro.
Prevod: Danijela Živković
Izvor: Natural parenting
| Komentari |
|
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|