Poezija Nataše Dagmar

petak, 22 jul 2005 09:45

Indeks članka
Poezija Nataše Dagmar
Page 2
Page 3
Page 4
Page 5
Page 6
Page 7
Sve strane

VIRGINIJA JE ZALJUBLJENA U VITU.VITA IMA SVOJU STRAST-VIOLLETE.VIRGINIJA JE VEČNU LJUBAV SVOJE ČUDESNE VILE ORLANDO PRETVORILA U MARUŠKU STANILOVSKU DAGMAR NATAŠU ILIANU ROMANOVIĆ.

NATAŠA DAGMAR ŽIVI ZA TRAŽENJE,OSLOBADJANJE,IZAZOV,POMERANJE,USHIT,ISKUŠENJE,

ISKUPLJENJE,VEČNOST,PLAVE LELUJAVOSTI ETERIČNOG I

NEŽNE TOPLINE NAJDUBLJEG.

PLAŠE JE NAVIKE,OČEKIVANOSTI,BANALNOSTI,KRAJEVI BEZ

POČETAKA.

POEZIJU PIŠE ODUVEK.

Ako želite da pišete Nataši Dagmar

Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli

Secrets

dolaze iz prašuma
iz osnovnih ritmova
- kožnih bubnjeva -

pevaju ti ime
održavaju mi srce

crne ruke što ih biju
pod Mesecom

stvaraju nesvestice
oslobađaju okova
berače pamuka

tvoje ime
iz tamnih očiju
pleše

noć je
nad prašumom

trenutak za nas

---

Ostani poput školjke

Ostani poput školjke,
ti oko koje su se splele morske trave
ti potonula u sebe

budi sakrivena,
budi nedodirna

ti što svoje bisere
pokazuješ samo noću,
Mesecu ili utopljenom mornaru.

Ne otkrivaj,
ne daj ništa,
slučajnom putniku

onom koji ne poznaje dubinu mora
ni njegovu tajnu.

---

One koje srećemo

Uvek su veće od onih koje volimo, zavodljivije i zamamnije. Nose ređe mirise, govore interesantnije stvari. Nisu izlizane ni istrošene. O njima maštamo, njima lakše obećavamo. Za njih nam ne nedostaju rečenice...
I sve su lepše što im teže dosežemo, što ih manje imamo!

A naše ''domaće vile'', koje nas čekaju kod kuća, tako su obične i dosadne. Njima sve merimo, lako zameramo i ako dublje dišu, glasnije govore, bivaju nespretne. One kuvaju poznata jela, govore očekivane rečenice, isto se smeju i plaču godinama...
Njih bi najradije ugasile kao stare lampe. Njima bi se javno nasmejale kako su postale stare i poznate. Njih bi najradije zaboravile negde na trgu. Naše divne ''kućne vile''!

---

Maska

Zaboravila je svoju zlatnu masku
sa likom Sunca
na noćnom ormaru
kraj kreveta

ostavila  malo srebrnog
i zlatnog sjaja
na zidovima

i jutarnje korake, škriputave,
dok je odlazila

---

Krotkost srca

Zasadio si me na krševima
iznad mora

Zasadio si me kao maslinu
da teško rastem
sa plodovima od soli

i dao si mi da vidim
svu lepotu boja
a šapnuo da vežbam
krotkost srca

---

Usamljena

Usamljena,
kao brod na pučini
kao drvo što pokislo stoji
kao izgubljeno dete na ulici.

Kao stvari zaboravljene
u nekom restoranu
u nekom parku
ili na obali.

Kao sve što čeka
vlasnika da mu se vrati

Menjaju te,
zar ne primećuješ?
Oni što strpljivo čekaju
pred našim tajnim odajama,
odvode te.
Kradu mi te pred očima.
Ćutiš, a slutiš...

Oni što nas ne poznaju
i ne shvataju,
ruše nas.

Bezvoljno osećam
da gubim te.
da odlaziš…

----------

Da prevarim
tvoje tragove
na svom telu
kupila sam ti
glogovo trnje
za usne
kako bi bolom
naterala sebe
da odem
i nije vredelo
čak ni to
što sam razapela
tvoje ruke
oslepela
tvoje reči
spalila
tvoje telo
nekako te je
i dalje bilo
u svemu...

----

Na osami
u hladu
gde biju vetrovi
Na osami
gde biju gromovi
Noć

Sama sam
i usne joj ljubim
Sanjam
ti si tu
Sanjam
tvoje telo beži

Osama
što
boli
i miris čežnje
što muči
Ljubav ili
zrelost, šta je

Tvoja koža
i tvoje oči
Sanjam
Stvaram
Osama

Miris leta
i tvoja kosa
i tvoja bedra
Miris leta

------

Samo da ti miris osetim,
da ti boje naslutim,
samo da ti sen poljubim
tvoju vitku senu-
Čempresu crni
(moje polje te želi)
Vrati se, vrati se
kroz šumu
paprati...

------

da osetim nadahnuće
u očima
pod oblacima
pod borovima
u noćima
da još jednom zadrhtim
da se okrenem i otćutim
ljubav

------

Čarolija,
sanjivih treptaja
ledenih predela
čarolija čekanja

Ovde ne drhte
strasti
ni u listovima
ni u šapatima

U magli jutarnjoj
svežina je umorna
a obala pusta

-------

Kako samo sanjam
nežnosti igre
i tvoje tamne oči
vrele
zaboravljene

Utopljena u jezero
ledeno i usnulo
- ljubim sve tužnije

Senke i magle
su se u meni nastanile

zavode me morske vile
zelene i izmišljene

a ni jedna ne vidi sjaj
u meni
što tužno posustaje
i umire

-------

Dan

Vaša vas je lakomislena
bezvoljnost
odvela u tugu
Vaša zaljubljenost
u sve jako
i sjajno
učinila Vas je

robinjom

Vi ste sami
Vi ste preslabo sami
u svetu svetla

vrat je Vaš
tek nežna nit
suncokreta
povređena
do smrti

nikad dovoljno
prekinuta

Vi se mučite pred
ogledalima

sva sunca na
Vas liče,

sva bi mogla
da greju
Vaše meko
promrzle ruke

sva bi mogla da
Vas ljube

--------------------------------------------------------

Hodam ulicama
Nasmešim se tako da se skoro i ne vidi
da mi je oko bljesak bacilo
izgubljeni se jedan hvata za njega
-pokraj mene prolaziš ti –

Pričaju mi
Ćutim i klimam glavom,
onda zagonetno pogledam
-vežbam da si ti tu-

Tužna sam
Svi mi objašnjavaju šta svet znači
- ti se smešiš i pokazuješ na nebo-
ništa sem tvog osmeha ne vidim

---------------------------------------

Usamljenost i veče. Soba. Tuga i seta. Sreća.Reči Velikom i Nežnom. Grad. Prozori.
Mokri krovovi. Kiša. Sunce. Visina.Ljudi. Ljudi. Ljudi. Samo senka. U oku voda.
Zelenilo. Sećanje na jutro. Na mir. Nemir. Ruke. Tišina. Odjek u prazno. Volim.
Ako čeka. Ne postoji. Odlazak. Putevi. Magloviti... Maštovite. Banalne. Sklonište.
Nevidljive. Izgubljenost. Lavirinti u Krvi.Nemiri. Lavirinti i dodiri.Lavirinti-moji zatvori. Ja stojim. Svet. Postoje granice. Ako volim. Ne postoji. Crnjanski. Bliskosti.Malo realniji. Sve liči. Borim se. Uništitelj.Želim sve da ispravim. Krv u meni.
Želim da se sklonim. Voda u meni.Magla.Obolela mi. Drhtaj u meni.Tvrđave.Puzavice. Da se još više ugušim. Reči. Oslobađanje. Gubiš me. Iskrica se gasi. Jastuk je mekši. Kamen. Odloženi.Jastuk. Perje. Letenje. Plavo. Najnežnije. Sanjanje. Veliki i Nežni. Poljubi. Dodirni obraze. Moje najmilije. Sve. Odvedi u snove. Plave. Mirne. Toplije.

-----------------------------------------

Ti si igrač na žici, moje srce ti je nevazno.
Drhtim i pašću, jer ja nemam čvrste noge
da me nose kud hoću.Pašću ti u ruke,
jer umorna sam i drhtava od čekanja.
Sanjam te noću, samo zato što se nadam
da ćeš me spasiti od sebe.U rascepu sam, stalno.
I znam moje će ti srce biti daleko.
Volećeš moje grudi.
Ko zna hoćes li mi biti prijatelj?
Ili ćeš mi biti samo ljubavnik?
U mojim si snovima lep, tako lep.
Čekam te neobavezno. Čekam te neprestano.

------------------------------------------

Kad bih zaronila u sebe, videla bih tamno plavu vodu
i morske struje što ljuljaju zelene alge.
Videla bih mrak pod sobom i mutno svetlo nad sobom
zamućeno od soli. Videla bih brodove, ljude što plivaju. Sve bi me uljuljkivalo da zaspim,
ali ne smem u sebi da se udavim.
Pre bih volela da dođe neka morska neman
da me rastrgne. I da se voda zacrveni i upali.

---------------------------------------------

Kako gradim mir, jasno je.
Počinje maglom u daljini. Sve ostalo je konstruisanje.
Ali kako gradim nemir?
Sakrijem magle i pustim crvena vrata da se otvore.
Vatre su se odavno stišale, sad užarene lave klize
niz obronke u more. Gde nastaje ono najčudnije.
Tu se rađaju i svi nemiri.

------------------------------------------

Vitka kula ima svoju izokrenutu sliku.
To je vitez koji plače oslonjen o svoje koplje.
Vitka kula ima svoju tajnu. To je plava princeza
koja je začarana. Zelena magla u daljini
ima svoj razlog, razlog je moje pospano oko koje sanja.
Plavo nebo ima smisla, smisao je u svakom oblaku
koji se stvara. Ogromna će kiša da razori trenutak,
za Trenutak, koji se rađa.

1.

OTKUPLJUJEM TE NA TRGU

GOLOGRUDU

I ISCRPLJENU

PRLJAVE RUKE

ODVEZUJU TE

NISI UNIŽENA

ZATO NOSIŠ KAZNE NA TELU

PUŠTAM TE

DA ME POVREDIŠ

ZA SVAKU UVREDU KOJU SU UČINILI

2.

GLEDAM TI OČI

BEDUINSKA GROZNICA

KOŽA TI MIRIŠE

NA STRAHOVE I LANCE

JOŠ UVEK UPLAŠENA

DUŠA

BORI SE

3.

U NAŠEM ŠATORU

SVETIŠ SVE ROBOVE

OTETU ČEDNOST

OKOVE

4.

NIŠTA NIJE ISTO

STAVLJAM TI POVEZ

DRŽIŠ ME NOKTIMA

KAO MAČKA

NAJVIŠE VOLIŠ GOSPODARE

UVEK SE SUPROTSTAVIŠ

U OVOJ IGRI GUBIMO OBE

TI STEŽEŠ MENE

JA TI NE POPUŠTAM

IMAMO RANE

KAD SVE PRODJE

UMORNO LEŽIMO

mirišeš mi na školjke...

i na jednu plažu sprženu

suncem.

na plime i oseke,

na vetrove i virove,

na usamljene prolaznike,

na uvele listove.

mirišeš mi na septembarske kiše,

i januarske zime.

na ljubav.

na mržnju.

mirišeš

i na prvi poljubac,

na prvi dodir,

na miris tamjana,

na rodjenje deteta.

na smrt,

i na život mirišeš.

mirišeš mi na naivnost,

na lukavstvo,

glumu,

predanost.

na prevaru,

na odsutnost.

mirišeš mi na prve batine,

osude,

klevete,

na lovore,

pobede.

i na krv mi mirišeš.

čak i na ovaj trenutak.

na rešenje i zaplete.

na kraj.

na početak.

mirišeš mi na skrivene poglede,

na ismevanja

i zablude.

mirišeš mi na ulične svetiljke,

mokre ulice,

pokvarene semafore.

na tamu.

na strah.

na neizvesnost,

na strast

mirišeš...

na zabludu,

neshvaćenost.

na poeziju,

na reč moju u grlu,

na spokoj.

mirišeš mi na majku i oca,

sestru i brata.

na dogadjaje koji kraj mene protiču.

na voće u cvetu,

na drvo razbuktalo u plamenu.

na plač,

na otrov,

na slutnju

i zebnju.

mirišeš mi na ono što dolazi,

i na čoveka koga čekam.

na zoru

i veče.

na ponos

i hrabrost.

na sve nedosanjane snove,

na sve povijene grane.

na likove iz romana,

na osudjenike pred omčom,

na sultane u haremu,

na leptire,

na zmije,

lisice,

na večnost

i prolaznost

mirišeš...

SMRT LEPTIROVE NEVESTE

igrala je poslednji put

pred mojim očima.

zanesena,

nežna,

nedodirljiva.

a uzalud sam se trudila da je dodirnem.

izmedju nje i mene

vasione,

mrakovi.

priznajem da sam volela

ono bolešljivo,

krhko,

prolazno,

i umiruće u njoj.

da joj se nikad nisam približila,

da sam je se oduvek plašila.

ona je leptirova nevesta

koja je sa prvim mrakom zaspala.

koja je sa sobom odnela tajnu

tešku kao svemir,

neshvatljivu kao ona sama.

nikad nije naslutila da čeznem...

kada je sklopila oči

i svoja krila na moj dlan,

plakala sam

pred onim što se ne može razumeti,

ni promeniti.

pred onim što zauvek nestaje.

..........

papuče na podu

i knjiga na stolu

i ćutanje na usnama

i ništa u grudima

još ovih sat-dva

nepomičnog ležanja

i bezuspešnog vežbanja

ne boli

jer sada ležim

i ne slutim

jer sada sanjam

i klanjam

glavu svoju

ništavilu

..............

da prevarim

tvoje tragove

na svom telu

kupila sam ti

glogovo trnje

za usne

kako bi bolom

naterala sebe

da odem

i nije vredelo

čak ni to

što sam razapela

tvoje ruke

oslepela

tvoje reči

spalila

tvoje telo

nekako te je i dalje

bilo

u svemu...

ZELENO SAMOUBISTVO

odlučila je da

baš tada

bude nesalomiva

i jaka.

i on se lelujao,

trzao,

grcao,

kao da se pokajao.

a ona je ostala

čvrsta,

malo povijena,

ali i dalje nesalomiva.

noge su mu se još

neko vreme kretale,

pa umirile,

stale.

a zatim se i ona pokajala.

vratom krcnula,

i zajedno

na zemlju

sa njim

pala.

GOSPA OD ŠKRPJELA

ona je u moje duboko

i moje hladno

veoma lako

veoma blago

snom

ljubav bije

na palubi

morska pena

noćna rosa

ljubav bije jače

o njena bedra

o njena stopala bosa

i zar sam samo leto

jedno,

gospo moja,

zar sam samo

let noćnih

leptirova?

< Prethodna