Lezbejska egzistencija u srpskom filmu

U srpskoj kinematografiji ženska seksualnost retko se nalazila u centru pažnje. Kada je u pitanju nežnost koju međusobno razmenjuju žene, prvenstvo dajemo Vladimiru Pogačiću (1919-1999) koji je u mnogo čemu odigrao prekretničku ulogu. U njegovom filmu „Pukotina raja“ (1959) prvi put nailazimo na neku lezbijsku scenu. Film snimljen po romanu danas zaboravljenog pisca Milana Tuturova obilovao je provokativnim motivima, od prizora bračnog silovanja, do pominjanja činjenice da je abortus jedini način da mlade socijalističke porodice zadrže kakve -takve pristojne životne uslove. Junakinju koja se žrtvuje za  muža i zapušta vlastitu karijeru glumila je Ljubica Jović , a njenu prijateljicu Tatjana Beljakova. Posle jedne svađe sa suprugom Jovićeva odlazi da prespava kod Beljakove i pre nego što se prepuste snovima dve žene nežno se pomiluju.

Lezbejski odnosi kod Nikolića i Kadijevića

Film Živka Nikolića „Lepota poroka“ (1986) u središte pažnje stavlja priču o oslobađanju tela i seksualnosti jedne u biti strastvene žene. Glavna junakinja ovog filma Jaglika (Mira Furlan), čija je seksualnost u jednom strogom patrijahalnom društvu svedena na nulu, sticajem okolnosti sa suprugom dolazi u prometni grad na Crnogorskom primorju, gde se kao sobarica zapošljava u nudističkom kampu. Prvi susret sa drugim nagim telima kod Jaglike izaziva histerični plač i taj momenat iz korena menja društvene temelje na kojima počiva sistem njenog doskorašnjeg životnog okruženja. Nudisti kod Jaglike naglo bude svest o sopstvenom telu, a samim tim i o seksualnosti.

Ona se upušta u igru zavođenja sa nudističkim parom biseksualno orijentisanih Amerikanaca , u kojoj glavnu erotsku igru ipak vodi žena (Ines Kotman). Čim je iskusila čari biseksualne ljubavi i nežnosti , više nema povratka na staro.

Olga Dimitrijević u eseju „Mir, mir, mir, niko nije queer: Queer elementi u srpskom filmu“, dosta prostora posvećuje i lezbijskim odnosima na koje nailazimo u jednom od najpoznatijih srpskih horora Đorđa Kadijevića „Sveto mesto“(1990).

„Kada bogoslov Toma (Dragan Jovanović) odlazi da služi noći nad njenim odrom, kroz priče drugih ljudi otkriva mračnu Katarininu (Branka Pujić) prirodu: moguće incestuozna, okrutno muči i  obogaljuje muškarce, pripisuje joj se veštičarenje... „Nema veće veštice od žene“, izgovara jedan od sporednih likova i pritom propušta da doda - posebno od žene lezbijke, jer uskoro se Katarinin, što demonski, što lezbijski karakter, i doslovno potvrđuje na ekranu. Ispostavlja se da je upravo ona misteriozna crna mačka što noću posećuje služavku Rajku (Maja Sabljić) u njenoj sobi, a zamalo i u krevetu. Kasnije, za vreme kupanja, Katarina uspešno zavodi Rajku pričom o ljubavi i smrti, da bi nakon sasvim izvesnog seksa branila služavki seks sa muškarcima i na kraju je i ošišala u naletu ljubomore“, piše Dimitrijevićeva.

Studentski filmovi šokirali profesore

Slobodan Šijan, inicijator okruglog stola „Rediteljke jugoistočne Evrope“, koji je 2009. godine održan u okviru pratećeg programa 37. Festa, u jednom od izlaganja pomenuo je i studentski film iz 1974.godine Mirjane Živković „Prijateljice“. Zbog scena lezbizma i nasilja scenario koji je Živkovićeva napisala i po kome je želela da realizuje film, šokirao je njene profesore Živojina Pavlovića i Aleksandra Petrovića.

Pomenuti profesorski dvojac zamolio je svoju studentkinju da prilikom snimanja znatno promeni scenario, koji je obilovao nasiljem i lezbijskim scenama. Posle studija, Mirjana Živković otisnula se put Holivuda, gde je započela novinarsku karijeru. Našoj javnosti danas je poznata kao Mirjana fon Blarikon. Tom prilikom Šijan je citirao mišljenje profesorske komisije, koja je Živkovićevoj sugerisala da izbaci šokantne scene: „Seksualnim slobodama i lezbijskim odnosima u svom studentskom filmu „Mekota“ (1974) pozabavila se i Melita Bajčetić, što je kod njenog profesora Aleksandra Petrovića takođe izazvalo zgražavanje. Zanimljiva je činjenica da Živojinu Pavloviću i Aleksandru Petroviću nije odgovarao novi senzibilitet koji se početkom isredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka razvijao kod studentkinja filmske režije poput Mirjane Živković, Melite Bajčetić, Ružice Lukić (film „Striptiz“) i delimično Tanje Fero (film „Tom“). Razlozi za takav odnos profesora prema budućim koleginacama do danas je ostao nepoznanica, što je u priličnoj meri, i to da apsurd bude još veći, zahvaljujući profesorima koji su bili nosioci crnotalasnih dešavanja u srpskoj kinematografiji, zaustavilo karijere rediteljki koje su u svom mladalačkom entuzijazmu i idealizmu želele da režiraju još provokativnije filmove nego što su to činili njihovi mentori.“

Fenomen Srđana Dragojevića

Na kraju drugog dela jedne od najpopularnijih tinejdžerskih komedija „Mi nismo anđeli“ Srđana Dragojevića, Anđeo (Uroš Đurić) i Đavo (Srđan Žika Todorović) sočno se ljube u usta. Ovaj filmski poljubac anđela modernih shvatanja i veselog razigranog đavola predstavljao je sjajan uvod za snimanje filma u čijem su središtu dešavanja pre, za vreme i posle beogradske Parade ponosa, a koji je lane realizovao Srđan Dragojević. Naime, još pre sedam godina Dragojević je izazvao revolt pripadnika ultradesničarskih i ekstremističkih organizacija, oličenih ponajviše u danas sudski zabranjenom pokretu „Obraz“, zbog izjave da bi želeo da konačno realizuje film u kome je jedan od glavnih junaka gej opredeljenja: „Želim da napravim film o čoveku koji je strejt i o čoveku koji je gej orijentacije. Zanima me kako to dva ljudska bića, potpuno suprotnih shvatanja, mogu da se poštuju i razumeju. Mnogi moji prijatelji koji žive u Los Anđelesu su homoseksualci! Činjenica koja ne ide u prilog nama heteroseksualcima je da su mnogi gej tipovi talentovaniji, načitaniji i uspešniji od nas! U Americi, oni koji su strejt dosadni su u božju mater“, rekao je Dragojević.

„Parada“ nije samo film o Paradi ponosa, koja neprekidno potresa srpsku političku scenu. Nosilac ove priče je ulični samuraj Limun (Nikola Kojo), koga je kao branitelja srpstva na zapadnim granicama nekadašnje Brozoslavije pregazila tranzicija. Ovaj vlasnik džudo-kluba „Karađorđe“ odlepio je za Biserkom (Hristina Popović), koja želi raskošnu ružičastu svadbu tipa treš-Grand. Za njeno venčanje iz snova odabrala je jednog od najprestižnijih beogradskih realizatora svadbenih veselja Mirka (Goran Jeftić), čiji je san da u Beogradu organizuje prvi uspešan prajd. Mirko i njegov dečko, veterinar Radmilo (Miloš Samolov), svakodnevno doživljavaju neprijatnosti od strane homofobične većine. Mirkova i Radmilova seksualna orijentacija Limuna dovodi do ludila. Pritisnut Biserkinim ultimatumom „ili svadba kakvu ja hoću ili ti sledi šut-karta“, biva prinuđen da se obrati ortacima sa hrvatske, bošnjačke i kosmetske strane; tipovima protiv kojih je ratovao, ali istovremeno bio u zajedničkim poslovnim aranžmanima. Svi oni dolaze u Beograd da odbrane pravo na različitost i da ih zaštite od nacionalno ostrašćenih agresivnih patriota.