Šokantna proza Jordana Cvetanovića

Svojom debitantskom pripovedačkom knjigom „Priče za tešku noć/Uspavanka za odrasle“, novinar i dramski pisac Jordan Cvetanović (rođen u Nikšiću 1982) pre devet godina ustalasao je srpsku književnu scenu. Njegovu prozu koja bez anestezije ne samo da prepoznaje već i razbija konformizam i malograđanštinu od koje društvo boluje, odbili su da objave Vladimir Arsenijević i Borivoje Gerzić. Arsenijević je Cvetanovića proglasio nepismenim, dok mu je Gerzić rekao da je provokativan, ali isuviše mlad za objavljivanje knjige . Međutim, za tadašnjeg direktora i glavnog i odgovornog urednika beogradske „Prosvete“ Milisava Savića, Cvetanović nije bio premlad, a takođe ni nepismen! Na preporuku piščeve prijateljice, glumice Stele Ćetković, knjiga je u „Prosveti“, u rekordnom roku od dana prijema, ugledala svetlo dana. Cvetanovićeva zbirka pripovedaka, koju su književni kritičari svrstali u gej literaturu, sastavljena je od sedam pripovedaka provokativnih naslova, od kojih ćemo pomenuti: „Tri ratna glavića“, „Vlažni dlanovi“, „Slinavi rektum“, „Kastracija prošlosti“... Uvodna pripovetka „Tri ratna glavića“ i danas deluje atraktivno i šokantno . Radnja ove priče dešava se početkom devedesetih godina prošlog veka u ratom razorenom Sarajevu. Glavni junak, homoseksualno orijentisan, pre nego što se uz pomoć sestre i zeta domogao željene slobode, na jednoj seks-žurki sveti se ratnim komadantima svih nacionalnosti.

Žensko pismo

Publicistkinja, spisateljica i slikarka Slavica Spasić (1953-2008) objavila je 2003. roman „Julita i Bilita“, koji govori o strastvenoj ljubavi između romantično nastrojene devojke Julije i Bilitise , reinkarnacije ljubavnice čuvene pesnikinje Sapfo. U javnosti je ova proza bila nezapažena. Tome je znatno doprineo i stil Slavice Spasić, koji pogotovo u opisima samih polnih odnosa između glavnih protagonistkinja obiluje religioznim hrišćanskim stavom prema takozvanom protivprirodnom nagonu , odnosno bludu.

Novinarka Biljana Petrović 2006.godine objavila je novelu „Muške suze“ (izd. AŠ „Delo“, Zemun). U ovoj prozi spisateljica se potrudila da čitaocima dočara nesrećnu sudbinu nesigurnog mladića koji vodi drugačiji život od onoga koji diktiraju pravila igre Balkanca iz neke šumadijske varošice . Prateći odrastanje glavnog junaka „Muških suza“ Saše od dečaštva do sazrevanja, autorka govori o muškarcu koji prevashodno zbog čiste i iskrene ljubavi koju oseća prema svom partneru, sadistički nastrojenom Goranu, doživljava sebe kao bolesnog, kao nakazu, bezuspešno se noseći sa sopstvenom intimom i stavovima okoline u kojoj bivstvuje.

Posle romana „Beograđanka“ i „Made in Beograd“, koji govore o noćnom životu, sponzorušama i kriminalu, dvadesettrogodišnja romansijerka Tamara Kučan 2010. godine objavila je roman „Kocka“ (izd. „Urban-Art“, Beograd). Četvoro nosilaca ove kamerne drame, Nebojša, Mia, Jelena i Ana, poput romana američkog prozaiste Breta Istona Elisa „Pravila privlačnosti“ , naizmenično iznose sopstvena viđenja istih događaja. Iz ove srpske verzije „Rašomona“, iz potresnih ispovesti junaka ove proze, Kučanova ubedljivo, dokumentovano i jasno odslikava jedan bitan segment današnjeg tranzicionog društva. U knjigama koje je pomenuo potpisnik ovih redova, izuzev romana „Julita i Bilita“ Slavice Spasić, uglavnom se piše o muško-muškoj ljubavi. U „Kocki“ se može sagledati ne samo kako izgleda kada muškarac pati za muškarcem, već i kako izgleda kada žena strastveno voli ženu, odnosno istovremeno luduje i za muškarcima i za ženama. Ona je dokazala da ljudi različitih seksualnih opredeljenja u suštini sanjaju iste snove. Zato iz svake rečenice „Kocke“ odzvanja lament nad umiranjem romantike.

Na kraju treba pomenuti i knjigu satiričnih tekstova Predraga Azdejkovića „Vreme hemoroida“ (izd. „Red Bom“, Beograd,2011). U ovoj knjizi  glavni i odgovorni urednik vodiča kroz gej Srbiju „Optimist“, na jedan ironičan ali čitaocima prijemčiv način žigoše homofobične stereotipe . Sve u svemu, Azdejković je napisao štivo koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

LGBT u srpskom filmu

Scenarističko-rediteljski tandem Dragutin Dobričanin-Marjan Vajda, 1961, po Dobričaninovoj pozorišnoj drami „Zajednički stan“, kreirao je istoimeni film. Pisca ove drame Dragutina Dobričanina docnije generacije upamtile su po uspešnim ulogama u TV-serijama „Levaci“ i „Pozorište u kući“.U „Zajedničkom stanu“ homoseksualni odnosi su, doduše na krajnje prikriven način, prvi put došli do izražaja u srpskom filmu. Ovu tezu najbolje pokazuju sekvence u kojima uzorni student medicinskog fakulteta Miša (tumači ga Mića Tatić) dremucka u improvizovanoj novoizgrađenoj stambenoj zgradi bez krova. Sa njim postelju želi da podeli večiti student Pepi (Miodrag Petrović Čkalja). Njihovo gurkanje isuviše podseća na ljubavne poze.

Crni talas u tadašnju jugoslovensku i srpsku kinematografiju doneo je prodor na do tog trenutka skrajnutih i marginalizovanih tema, pa su tako i neheteroseksualni odnosi pronašli svoje mesto. Prvi put da homoseksualci postoje u srpskom filmu izrekao je Mladomir Puriša Đorđević . U filmu „Jutro“ (1967), u sklopu nekoliko provokativnih replika koje izgovaraju glavni junaci ovog filma , jasno se pominju „pederi i lezbijke“.

Prva sprska filmska gej ikona

Scenarista, dramski pisac, glumac i reditelj Milan Jelić (Rekovac, 21.9.1944) 1967. u filmu „Buđenje pacova“ Živojin Pavlović glumio je mladića koji voli muškarce . Glavni junak ovog filma, povratnik sa Golog otoka Velimir Bamberg (Slobodan Cica Perović), prelistava knjigu Georga Mikesa „Mađarska revolucija“. Pomenuto štivo pronašao je na stoliću pored kauča na kome spava njegov student podstanar (Milan Jelić). U njoj nailazi na škakljive intimne fotografije svog najbližeg komšije (Milivoje Mića Tomić) i podstanara. Gledajući ih, ironično se smejulji. Dve godine docnije scenarističko-rediteljski tandem Ljubiša Kozomara i Gordan Mihić pišu i režiraju film „Vrane“, u kome Jelić glumi baletana gej profila.

Milan Jelić, koji je u srpskoj kinematografiji prvi glumio gej likove, 1971. godine po scenariju Mihića i Kozomare, režira svoj debitantski dugometražni igrani film „Bubašinter“ u kome beskompromisno ismeva paniku koja nastaje kao posledica osveštenja javnosti da u socijalističko-samoupravnom društvu postoji nešto poput homoseksualaca. Pomenutoj panici doprinosi i homofobična tetka (Gizela Vuković), koja svog mladog nećaka sanjalicu (Dragan Radulović) na sve moguće načine pokušava da izvede na pravi heteroseksualni put. Doduše, tetka ima razloga za paniku jer ju je muž ostavio zbog ljubavi prema drugom muškarcu. Kako u eseju „Mir, mir, mir, niko nije queer: Queer elementi u srpskom filmu“ navodi Olga Dimitrijević (zbornik „Novi kadrovi“, izd. „Clio“, Beograd, 2008) sekvence posete teči u kojima mu mladić i tetka ispred ulaznih vrata ostavljaju ženske čarape i potonja tečina reakcija ulaze u sam vrh kempa srpske kinematografije. Dekadentni teča cepa čarape i baca ih na posetioce izgovarajući rečenicu: „Fuj, opet su domaće!“ „Bubašinter“ je autentičan i po tome što se, kako je primetio zagrebački filmski kritičar Nenad Polimac (tekst “Gej momenti u YU kinematografiji“), najviše podsmeva homofobičnoj tetki. Zahvaljujući pomenutom liku, homofobija u jednoj suštinski konzervativnoj sredini biva prvo sve vidljivija , potom razobličena, i na kraju surovo ismejana.

Od osamdesetih godina dvadesetog veka Milan Jelić, pogotovo trilogijom „Rad na određeno vreme“ (1980) „Moj tata na određeno vreme“ (1982) i „Razvod na određeno vreme“ (1986), više se okrenuo obrascima populističkog filma režirajući gradske, urbane komedije u čijem su središtu sudbine tzv. malih ljudi. Najveći promašaj u plodnoj karijeri ovog danas nažalost zaboravljenog reditelja predstavlja film „Špijun na štiklama“ (1986). U ovoj neuspeloj imitaciji holivudskog klasika Vilijema Vajlera „Neki to vole vruće“ Jelić povlađuje stereotipima prema LGBT populaciji , kao da nikada nije glumio mlade ljude koje sredina odbacuje zbog njihove seksualne orijentacije, odnosno kao da nikada nije režirao „Bubašintera“. Današnje generacije jedino bi mogli da nasmeju kadrovi u kojima Boris Dvornik napaljen lupa na vrata od stana sekretarice koja ga u erotskom smislu vraški privlači, ne sluteći pritom da se radi o preobučenom muškarcu (Milan Gutović) koji se upravo kupa, a pri ruci mu nije pribor za maskiranje.

Ovom prilikom neophodno je pomenuti i kontroverzni film Lazara Stojanovića „Plastični Isus“ (1971) u kome glavnog junaka Toma Gotovca neki beskućnici prvo naliju alkoholom, a potom ga siluju. U filmu „W.R. Misterije organizma“ (1971) Dušan Makavejev je tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti prvi put predstavio jednog od najpoznatijih saradnika osnivača pop-arta Endija Vorhola, transvestita Džekija Kertisa.