Ponedeljak je. Ući ću u Delifrance koji je obnovljen i na skoro istom mestu kao i pre, a izgleda bolje nego pre, i popiću kafu. Ulazim. Devojke su ljubazne. Neke nove devojke. Penjem se na galeriju, sedam do prozora, gledam kako «pulsira» epicentar grada i prisećam se «starog» Delifrance-a i one uvek (pre)ljubazne konobarice zbog koje smo se premeštale u zavisnosti od «reona» u kome je radila. Prisećam se, takođe i one lude noći (kuma D. će se setiti) pred Novu godinu ili tako nekako, kada smo nas četvoro (bivša ekipa) došli da «trgnemo» neku žestinu pre nego odemo u onaj plavi kafić u blokovima, kome sam zaboravila ime i gde sam se prvi (i poslednji) put ljubila sa N. Mirisala je na... nešto jedinstveno. Koje (nove) godine je to uopšte bilo? Gde li je sada N? S kim?
Dobro, dobro, priznajem, ovih dana sam preterano romantična. Znam, zašto. J. se vratila, mada ne sasvim i ne zadugo ali s tom radosnom vešću se budim svakog jutra. J. ponovo diše u ovom gradu. Iako je ne viđam često, često mislim o njoj. O njoj i o meni. Da li to znači o nama? Mislim najviše o tome.
Lep je ovaj grad. Gledam ga bezbrižnog kroz prozor Delifrance-a. J. ga voli, pa ga volim i ja onoliko koliko mogu živeći u njemu bez nje. I ne znam zašto uvek kad ona dođe, ja, ponovo, zaista živim, ponovo primećujem lepotu prošlu, sadašnju i buduću, ponovo osećam davne mirise i ne idu mi na živce sva ova deca što se jure i šutiraju mi stolicu, ni njihove blazirane mamice koje preglasno vode isprazne razgovore na ivici morbidnog jer su konačno otele od života dvadeset minuta za sebe, jer ne postoji ništa osim svakodnevnih patoloških pojava o čemu bi mogle da govore. Žalim ih pomalo, bile bi možda simpatične da nemaju te staklene oči koje ne govore ništa dok zrcale površinom stvarnosti, tom spoljašnjom površinom tuge koja ih dovodi ovde da «ubiju» i tih dvadesetak minuta prividne slobode.
A u četvrtak u Narodnoj biblioteci Srbije «Deve» su organizovale prvo u, kako čujem, nizu predavanja koja se tiču seksualnih (i drugih) razlika među ljudskom populacijom. Relativno malobrojna i uglavnom međusobno prepoznajuća publika dala je svoj doprinos i odlično reagovala na, i po sopstvenom priznanju, veoma inspirisanu Zoricu Tomić koja se, doduše (dosledno svom filosofskom obrazovanju i adekvatnom mu teorijskom diskursu) nije previše bavila konkretnim nevoljama seksualnih manjina, štaviše jedva da ih je i pomenula «zahvativši» nauštrb te «dubine» vrlo široko polje globalnog procesa obesmišljavanja svake individulanosti te samim tim i svake različitosti što je zvučalo istini na volju iskreno i zanimljivo i čime sam vrlo zadovoljna baš kao i «umjetničkim dojmom» predavačice koju bi neizostavno trebalo pozvati na prvu sledeću internu žurku tzv. LGBT osoba i time joj omogućiti da se malkice odmori od Frojda, Hajdegera, Deride, Lakana i sličnih te «produbi» diskurs i na experimentalnom nivou. Javljam se, dobrovojlno da joj pravim društvo.
Drage moje, upravo kad ste se najmanje nadale i odustale od čekanja stiglo je Miholjsko leto, koje evo (nadam se da će Labris ovo prekucati pre nego što prođe) traje već nekoliko dana, a kažu i da još će... to posebno želim da naglasim zbog svih onih dragih žena koje pozatvarane od sumraka do svitanja po svojim kancelarijama, kućama, fakultetima u večitoj brizi za posao, porodicu i voljena bića još nisu stigle da «uhvate dan». Ada je npr. ovih dana prelepa! Ako sednete u bilo koji od kafića koji su ponovo proradili doživeće izuzetno iskustvo da dok pijuckate svoju kaficu (sa šlagom) udobno zavaljene i zagledane u grad koji blista na suncu i jezero (koje se nabira jedva toliko da vam se ne učini kako prečicom možete na drugu stranu) i uživajte u prizoru, lagano i lelujavo povetarac spusti žuti list na grudi. Ta neshvatljiva nežnost jeseni podići će vaš pogled i zavesti vas plavetnim beskrajem gde ne hajući za dnevno političke tračeve, šestari jato galebova čija se krila belasaju klizeći nevidljivom putanjom dok će tek nekoliko stotina metara dalje uzleteti velika čelična ptica, ostavljajući za sobom čudan ukus daljina u vašoj kafi. Ako to nije čist užitak, onda ne znam šta jeste. Moguće je da su neke od vas više cene dinamiku i «tjelovežbe» što se ne bi dalo zaključiti po sportskim danima, ostaje vam ta, takođe fenomenalna mogućnost da iznajmite bicikl s visokim volanom i mekim sedištem i uputite se u obilazak ostrvskih lepota. Vrlo je moguće da ćete među retkim posetiteljkama «zakočiti» tik pored simpatične rolerašice (jer vas je upitala koliko je sati) i u duetu nastavite s fizičkim aktivnostima koje imaju izgleda da vam vrate osmeh na lice, kiseonik u srce, blago povišenu temperaturu koja ište odstranjivanje viška odeće ali pre nego što se bućnete ipak se setite da nije leto sve što greje, uostalom, šetnja je uvek u opciji, a put oko jezera dovoljno dugačak.
I sad dok ovo zapisujem ponovo mi na um pada često patetični Prever i onaj njegov čudesni pesmičuljak o radniku koji je pošao u fabriku, a sunce ga kucnulo po ramenu, on se okrenuo, nasmešio i rekao suncu:”Reci druže sunce, bil ti bilo žao kad bi dan ovakav svome gazdi dao?»
Eto, setite se Prevera ovih dana i ne propuštajte šanse koje vam pruža ovaj grad ovog (još malo) leta. Poslovi i ostale brige će vas ionako čekati, bez vas one ionako ne postoje, a vi postojite bez njih. Zato, uhvatite dan. Svaki.
Desa
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|