Kod nas se izvesne slobode, znamo to s bolnom pouzdanošću, izuzetno teško stiču. Punih devet godina prošlo je od onog zlosrećnog prvog pokušaja Pride-a iz 2001. a neizvesnost pred novi pokušaj ovog događaja (kao i uobičajena pitanja: hoće li se uopšte održati, po koju cenu i s kakvim posledicama) jednako je velika kao i pre svih tih godina, ako ne i veća. To, naravno, nikako ne bi trebalo da posluži kao razlog da se od njega, i bilo kog narednog, odustane, naprotiv.

Ali, tužno je živeti u ovoj zemlji, zaista. Količina mržnje prema gejevima i lezbejkama, kao i prema svakom ko se ne uklapa u redukcionistički korpus nazovi-srpskih vrednosti, i lakoća s kojom se ona rado i u svakoj prilici iskazuje gotovo da nema premca nigde u koliko-toliko civilizovanom svetu. I ništa ne ukazuje na to da će se te stvari ikada promeniti. Brzo svakako neće. Bojim se da vreme i uspehe ovde treba meriti u decenijama, a ukoliko bi čovek baš želeo da bude nemilosrdno realističan spram situacije kakvom je znamo, i u vekovima. Možete li da zamislite jednu drugačiju, tolerantniju Srbiju negde tamo, u XXII veku? Ja, da budem iskren, ne mogu. Ali, dobro, možda je greška u meni, ne kažem.

U svakom slučaju, raduje me što se opet sprema Pride i iskreno se nadam da će se konačno i dogoditi i da će proći bez velike nevolje. Nema baš nikakve sumnje da će se na njemu pojaviti i oni koji će želeti na sve načine da ga osujete, i to u popriličnim brojevima. Sve, kao i uvek, zavisi od politike i policije. Videćemo šta će biti.

U svakom slučaju, ja zaista moram da kažem da se iskreno divim svakom ko javno iznosi svoje seksualno opredeljenje u ovoj i ovakvoj Srbiji, kao i da se ujedno nimalo ne čudim nikome ko odluči da to zadrži kao svoju privatnu stvar, zarad lakšeg proboja kroz ionako tešku svakodnevicu. Takođe moram da kažem da bezgranično poštujem odvažnost jednog broja gej-aktivista (hajde sad da baš ne navodim imena, ali ima ih samo dva ili tri i svima su poznata) koji se pojavljuju u medijima i veoma hrabro izlažu sebe neprijatnoj (i pretpostavljam – neprestanoj) skrutinizaciji od strane široke i poslovično neblagonaklone javnosti. O stalnoj mogućnosti batina da i ne govorim.

Bilo je strašno na beogradskim ulicama te daleke 2001. To što se tada dogodilo, naša je mračna, balkanska verzija Stonewall-a, ogrezla u krvi, blatu, iskonskoj iracionalnoj mržnji (koja je, ovde kod nas, sama sebi svrha) i svim zamislivim atavizmima. Tog dana na ulicama nisu neophodno bili ugroženi samo gejevi i lezbejke već bilo ko ko se po proceni napadača činio takvim ili štrčao na bilo koji način. Mlatili su ih huligani predvođeni razularenim popovima i raspopima. Mnogi su dobili teške batine, a najgore je od svih prošao moj prijatelj Igor koga su pred kamerama nemilice mlatili i šutirali na Trgu Republike sve dok policija nije doletela da ih u tome spreči. Posle svega su razjareni, i očito seksualno napaljeni, „anti-gej“ demonstranti marširali tadašnjom ulicom Srpskih vladara i skandirali svoju najintimniju erotsku želju: „Jebaćemo pedere! Jebaćemo pedere!“ Tanka je, očito, linija između mržnje i ljubavi (čitaj: seksa)... Ali, toliko o tome i toliko o njima.

Znamo gde živimo, dakle, znamo šta možemo da očekujemo i znamo šta treba da činimo. Vidimo se desetog oktobra u parku kod SKC-a!

U velikim brojevima, nadam se.

Vladimir Arsenijević, pisac

Izvor: Parada

< Prethodna		Sledeća >