Lilijen Fadermen
Pre buđenja feminističkog pokreta ranih sedamdesetih, ambiciozne spisateljice dvadesetog veka su, u principu, morale da ćute o svojim lezbejskim iskustvima. U svojoj književnosti, autobiografske karaktere su prikazivale kroz muške likove, i na taj način im je bilo dozvoljeno da vole druge žene; ili su maskirale homoerotične teme kroz kodove (šifre) koji su sve samo ne nečitljivi, ili kada su najosećajnije pisale o ljubavi i čak odbacivale pravila u korist ljubavi, kao Margaret Anderson, u potpunosti su izostavljale rod.

Ne možemo ih kriviti zbog toga što nam nisu dale jasnu sliku o tome kako je tada bilo za ženu da voli druge žene. Da jesu, pokrenule bi nalet antilezbejskih predrasuda koje su u društvenom prosvećivanju širili seksolozi, sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, o ljubavi između žena[1], i znale su da ako žele da budu ozbiljno shvaćene, moraju sakriti njihov usporen razvoj i neuropatsku prirodu. Ali, to možda očekujemo pre dvadesetog veka, pre nego što je ljubav između žena označena kao bolest, žene su imale malo razloga da kriju njihove emotivne veze; stoga, trebalo je da ostave zapis o svojoj ljubavi prema drugim ženama. I jesu. Međutim, te zapise je nemoguće otkriti čitajući ono što je većina biografa dvadesetog veka imala da kaže o njihovim životima.

Dok žene pre dvadesetog veka nisu mislile da njihova intenzivna osećanja prema drugim ženama treba da budu sakrivena, njihovi dvadesetovekovni biografi, koji su odrasli u post-Kraft-Ebingovom, Havelok Elisovom i Sigmund Frojdovom svetu, su mislili da treba i često su menjali rukopise koje su proučavali. Drugi dvadesetovekovni biografi su odbijali da prihvate da njihovi «subjekti» «pate od homoseksualnosti», i izostavili su najjače izlive ljubavi između osoba o kojima su pisali i drugih žena. Tamo gde je bilo nemoguće ignorisati činjenicu da je njihov subjekt potišten zbog nekog ljubavnog odnosa, mnogi biografi su frenetično tražili nekog skrivenog muškarca koji je morao da bude objekat ljubavi, čak i kada je voljena žena u prvom planu. Ove tehnike cenzurisanja, izbegavanja očiglednog, i cherchez l'homme (traženje muškarca) se pojavljuju u ogromnom broju u biografijama pre sedamdesetih godina o ženama za koje su postojali razlozi za verovanje da su imale lezbejske odnose.

U našem heterocentričnom društvu, potonja tehnika je najčešća. Šta može da znači kada žena iskazuje veliku privrženost prema drugoj ženi? Znači da preko te žene pokušava da se približi muškarcu. Šta može da znači kada žena godinama pati zbog braka ili smrti prijateljice? Znači da je zaista nesrećna jer je prijateljicinog muža želela da zavede i pridobije za sebe, ili je nesrećna jer u pozadini sigurno postoji muškarac koji ju je u isto vreme napustio – ali su svi konkretni dokazi za potomstvo izgubljeni. Zašto je, dakle, Lejdi Meri Montagju 1709. pisala pisma koja otkrivaju romantičnu strast?

Draga moja, zbogom! Tvoja sam potpuno, i ne želim ništa više do malo vremena ili nečeg drugog što je u mojoj moći da bih te uverila kako ne postoji niko draži (za mene) od tebe...[2]

Ne mogu podneti da me ona koju ću celog života voleti optuži za ravnodušnost...
Ti, koja si mi uvek u mislima, mislićeš da te zaboravljam... Poštujem te, kao što treba da te poštujem iznad svega.[3]

...tvoje prijateljstvo je jedina sreća u mom životu; i kad god je izgubim, ne ostaje mi ništa drugo sem da uzmem jednu od svojih podvezica i potražim prigodnu gredu.[4]

Niko nikad nije bio tako potpuno, tako odano tvoj... ne verujem da je moguće za muškarca da bude iskren kao što sam ja.[5]

Biograf Lejdi Meri iz dvadesetih godina priznaje da njena pisma Ani sadrže ''gorušicu i prekor i izvinjenja'' koja nas, čitaoce, može navesti da sebe ''zamislimo na Lezbosu''[6], ali, uverava nas on, Lejdi Meri je znala da će Anin brat, Edvard, pročitati ono što je pisala Ani, pa je ''pokušala da u tim pismima sija za njega.''[7] Prema tome, Meri nije pisala o ljubavi prema Ani; samo je pokazivala Edvardu koliko je pametna, plemenita i osetljiva, kako bi se zainteresovao za nju.

Zašto je Ana Suard, pesnikinja osamnaestog veka, trideset godina tugovala zbog braka Honore Snejd? Zašto u sonetu iz 1773. optužuje Honoru za ubistvo ''više od života, svega što život čini dragim''?[8] Zašto u drugom moli za milosrdan san koji bi je ''opčinio da smiri misli o tome odakle ili kako/nestala je ta cenjena ljubav''?[9] Zašto u još jednoj pesmi jeca jer se ''obećana ljubav'' žene koju naziva ''ukras mog života''[10] sada ''promenila u hladni prezir''?[11] Pa, njen biograf tokom tridesetih špekuliše da je to verovatno zato što je i Ana Suard želela da se uda za novopečenog udovca Roberta Edžvorta (koga je Honora priželjkivala) za sebe. Na kraju, ''Bilo joj je samo trideset – po godinama i iskustvu mu je bolje pristajala od Honore. Da li je bila ljubomorna na ovaj (Honorin) lak uspeh? Da je mogla, da li bi ugrabila zrelog, a mladolikog mladoženju, tako prigodno oslobođenog od godina vezanosti?''[12]

Takvo izvrtanje činjenica sasvim sigurno ne bi mogao da primeni biograf Meri Volstonkraft. Čak je i njen muž, Vilijam Godvin, u memoarima priznao da je Merina ljubav prema Fani Blad bila tako ''strasna, kao da su godine ustanovile preovlađujuću strast u njenoj svesti.''[13] Ali ono što je posmatrano kao životna činjenica od strane muža u osamnaestom veku, zapanjuje um dvadesetovekovnog naučnika. Na primer, kako je jedan biograf tokom pedesetih mogao da tretira informaciju da je 1785. Meri prošla kroz strašnu depresiju i da se u pismu žalila Faninom bratu, Džordžu: ''Moj uznemireni um vremenom će pohabati moje telo... Izgubila sam svo životno zadovoljstvo – i moje skoro slomljeno srce jedino se raduje potencijalnoj smrti... skoro da mrzim Grin (njen poslednji dom sa Freni) jer mi izgleda kao grob svih mojih uživanja.''?[14] Biograf smatra da se u Grinu Fanino zdravlje pogoršalo tako da više nije mogla da podučava, pa ju je zbog toga Meri požurivala da se uda za čoveka koji bi je odveo u topliju klimu gde bi se mogla oporaviti. Onda on pita, citirajući gorepomenuto pismo Džordžu Bladu: ''Šta se desilo (da izazove veliku depresiju)? Očeve poteškoće sigurno nisu odjednom mogle da je uvuku u takvo stanje utučenosti; niti je to mogla usamljenost zbog Fani ili Džordža.''[15] Njegovo objašnjenje glasi da je Meri verovatno bila ludo zaljubljena u prečasnog Džošuu Voterhausa i da je to razlog ovakvom raspoloženju. Biograf priznaje da ne može ponuditi dokaz kako bi potvrdio ovu hipotezu, iako ''Voterhaus deluje kao poslednji čovek na svetu koji bi privukao Meri Volstonkraft.'' Ali u to vreme on je bio jedini muškarac u blizini pa ''se čini da jeste.''[16] ''Nešto drastično'', ističe biograf, mora da se desilo da ''izazove takav očaj'', a gubitak voljene prijateljice ne deluje ''drastično'' heterocentričnom naučniku.




Tamo gde nema dokaza da je subjekt u heteroseksualnom odnosu, biografi će radije prihvatiti posredne dokaze nego priznati snagu istopolne privlačnosti. Karakteristično je da isti naučnik koji se bavio Volstonkraftovom citira pismo Džordžu Bladu koje je Meri napisala šest meseci nakon Fanine smrti (''Moje jadno srce i dalje lupa sebično i namučeno. Stvoreno za prijateljstvo i poverenje – a ipak tako često je ranjeno.'') i ukazuje na to da je šesnaest redova naknadno izbrisano, sugerišući da se taj deo odnosio na njenu aferu sa Voterhausom. ''Cenzor se sigurno nije upuštao u takve radnje da bi prikrio Merine jadikovke,'' tvrdi on. Cenzor je po svoj prilici pokušavao da sakrije Merinu ljubav prema muškarcu.[17] Ipak, uzevši u obzir potpunu Godvinovu iskrenost u vezi sa Merinom aferom sa Fuseli, Imlej i njim samim, sumnjivo je da bi pažljivi cenzor želeo da je poštedi sramote zbog još jedne mladalačke afere.Verovatnije je da je pismo cenzurisao neko iz našeg veka, svestan dvadesetovekovnih predrasuda u vezi sa lezbejstvom, neko ko je želeo da poštedi Meri te ozbiljnije optužbe.

Uprkos tom biografovom klimavom dokazu o aferi sa Voterhausom, naredni biografi Volstonkraftove, kojima je bilo nelagodno zbog dokaza o njenoj privrženosti prema Fani, rado su prihvatili Voterhausa kao činjenicu. Taj mit je u biografiji Volstonkraftove iz sedamdesetih čak propagiran od strane žene. Nakon diskusije o Merinoj vezanosti za Fani i ukazujući na razlike u odnosu na ''lezbijanizam'', ona Merinu ''aferu'' sa Voterhausom predstavlja izjavom ''Uprkos ovim emocijama i ispovedanjima (prema Fani), tajna nelojalnost prema Fani se ipak desila. Bilo je olakšanje otkriti je (sic).[18]''

Tehniku cherchez l'homme (traženje muškarca) su najčešće koristili biografi Emili Dikinson koji su ispunili čitave tomove u potrazi za neuhvatljivim ljubavnikom ove pesnikinje, da bi pronašli ni manje ni više nego deset kandidata, najčešće uz neodređene deliće ''dokaza''. Konkretan dokaz, da je glavna strast u životu Dikinsonove mogla da bude Su Gilbert, uklonjen iz objavljenih pisama Dikinsonove, postao je dostupan tek u poslednjih nekoliko decenija preko Tomas Džonsonsove kompletne edicije njene prepiske.[19] Ranije publikacije prilično velikog broja pisama Dikinsonove delo su njene nećake, Marte Dikinson Bianči, autorke The Life and Letters of Emily Dickinson (Život i pisma Emili Dikinson, 1924.) i Emily Dickinson Face to Face (Licem u lice sa Emili Dikinson, 1932.). Bianči, koja je živela u post-Frojdovskoj eri, osetila se prisiljenom da sakrije ono što je njena tetka izražavala bez zbunjenosti. Stoga, Bianči je reprodukovala pismo Su od 16. februara 1852. (Džonsonov datum) prema kome:

Ponekad zatvorim oči i srce prema tebi i uporno pokušavam da te zaboravim, ali nikad nećeš nestati. Suzi, oprosti mi, zaboravi sve što kažem.[20]

Ono što nije objavila iz tog pisma otkriva nam znatno potentniju priču:

Ponekad zatvorim oči i srce prema tebi i uporno pokušavam da te zaboravim, zato što toliko tuguješ za mnom, ali nikad nećeš nestati. Oh, ti nikad nećeš – reći, Suzi, ponovo mi obećaj, i smejaću se bojažljivo – i latiću se mog malog krsta tužnog – zbog tužnog rastanka. Kako se pisanje čini uzaludnim, kada znaš da osećaš – koliko još bliže i draže je sedeti pored tebe, pričati sa tobom, slušati tonove tvog glasa; teško je ''poricati sebe, latiti se krsta, i slediti''! – daj mi snage, Suzi, piši mi o nadi i ljubavi, i o srcima koja su istrajala, i velika je bila njihova nagrada od ''Oca našeg koji je na nebu.'' Ne znam kako ću podneti, kada blago proleće stigne; i ako dođe da me vidi i priča mi o tebi, Oh to bi me ubilo sigurno! Dok mraz prijanja na prozore, i Svet je neumoljiv i drag; ovo odsustvo je lakše; Zemlja takođe žali, za svim njenim ptičicama; ali kada se sve ponovo vrate, i ona peva i tako je srećna – moli se, šta će postati od mene? Suzi, oprosti mi, zaboravi sve što kažem...

Slično tome, u pismu od 11. juna 1852. (Džonsonov datum) Bianči nam kazuje da je Emili pisala Su:

Suzi, oprosti mi Draga, svaku reč koju kažem, moje srce puno je tebe, ali ipak, kada želim da ti kažem nešto što nije za svet, reči me izdaju. Pokušavam da te približim, odagnavam nedelje dok sasvim ne odu – tri nedelje – ne mogu trajati večno, jer sigurno moraju otići sa njihovom malom braćom i sestricama njihovom dugom domu na Zapadu![21]

Ali, proverom celog pisma u Džonsonovoj ediciji nalazimo da je ono što je Emili pisala Su u tom pismu od 11. juna, kada je Su trebalo da se vrati u Amherst posle semestar dugog učiteljskog rada, bilo mnogo više u ljubavnim tonovima, nego što bismo mogli naslutiti iz ''Bianči'' verzije:

Suzi, oprosti mi Draga, svaku reč koju kažem, moje srce je puno tebe, nikog drugog osim tebe nema u mojim mislima, ali ipak, kada želim da ti kažem nešto što nije za svet, reči me izdaju. Da si ovde – i Oh da jesi, moja Suzi, nema potrebe za pričom, naše oči bi šaputale umesto nas, i tvoja ruka u mojoj, ne bismo pitale za jezik - pokušavam da te približim, odagnavam nedelje dok sasvim ne odu, i zamišljam da si došla, a ja sam na putu preko zelene staze da te sretnem, i moje srce toliko trči, da moram da vičem da ga usporim, i naučim ga da bude strpljivo, dok ta draga Suzi ne dođe. Tri nedelje – ne mogu trajati večno, jer sigurno moraju otići sa njihovom malom braćom i sestricama njihovom dugom domu na Zapadu!




Su Gilbert se kasnije udala za Ostina Dikinsona, Emilinog brata, a Marta Dikinson Bianči je njihova kćerka. Bila je jako željna da dokaže da je Su imala veliku ulogu u razvoju Emili kao pesnikinje i da pokaže kako su bile najbliže prijateljice, ali je bila još željnija da dokaže da su Emili i Su bile samo prijateljice. Tako, u Face to Face uključuje nežnu poruku koju je Emili poslala Su 27. juna 1852. (Džonsonov datum):

Suzi, da li ćeš zaista doći iduće subote? Da li ću te zaista posmatrati, ne ''skriveno, već licem u lice'' ili to ja zamišljam i sanjam blažene snove iz kojih će me dan probuditi? Nadam ti se jako i željna sam te – osećam da ne mogu da čekam. Ponekad mi subota treba pre nego što sutra dođe.[22]

Ali, ono što je Emili zaista rekla u toj poruci, kao što Džonson pokazuje, prikazuje njihov odnos u sasvim drugačijem svetlu:

Suzi, da li ćeš zaista doći iduće subote, i ponovo biti moja? Da li ću te zaista posmatrati, ne ''skriveno, već licem u lice'' ili to ja zamišljam i sanjam blažene snove iz kojih će me dan probuditi? Nadam ti se jako i željna sam te – osećam da ne mogu da čekam, osećam da te sada moram imati – da me isčekivanje da ti još jednom vidim lice čini vrelom i grozničavom, i srce mi bije tako brzo – noću odlazim na spavanje, i prvo što se desi je da zateknem sebe, kako sedim potpuno budna, stežem ruke i mislim na iduću subotu i ''nikad samo delić'' tebe. Ponekad mi subota treba pre nego što sutra dođe.

Tamo gde su biografi bili previše skrupulozni da bi cenzurisali, ipak su uspevali da iskrive lezbejsku istoriju izbegavajući očigledno. Ponekad je to činjeno kako bi ''sačuvali'' reputaciju njihovih subjekata (npr. Ema Stebins, Alis B. Toklas i Edit Luis su, s poštovanjem, bili ''drugari'', Šarlote Kušman, Gertrude Stajn i Vile Kater), iako su nezakonite heteroseksualne afere retko tretirane sa takvom diskrecijom čak i od strane najsenzibilnijih biografa. Ponekad je to rađeno sa samovoljnim neznanjem. Na primer, Ejmi Lovel je toliko očigledno učinila njenu ''drugaricu'', Adu Rasel, subjektom njene najerotičnije ljubavne poezije koju su mogli uočiti čak i dalji poznanici, a sama Lovelova je priznala ''Kako je tako precizan portret mogao ostati neprepoznat?''[23] Nisu ga prepoznali oni koji su Lovelovu posmatrali kao neudatu ženu sa viškom kilograma čiji su ''izvori inspiracije književni i sekundarni pre nego primarno izražavanje emocionalnog iskustva,''[24] čiji likovi prema tome nikad ne dišu, osim one ''nekolicine frustriranih osoba kao što su stare žene bez dece u ''The Doll'' (Lutka)', koji dele ''ograničena lična iskustva''Lovelove.[25]

Iako su mnogi biografi tokom sedamdesetih bili mnogo više pronicljivi i iskreni uz poštovanje lezbejskih ljubavi njihovih subjekata (npr. Žan Guldovoj Amy: The World of Amy Lowel and the Imagist Movement / Ejmi: Svet Ejmi Lovel i pokret mašte (Njujork: Dodd, Mead, 1975.); i The Lonely Hunter: A Biography of Carson McCullers /Usamljeni lovac: Biografija Karsona MekKulersa (Garden City, NY, Doubleday, 1975.) Virdžinije Spenser Kar), ne možemo pretpostaviti da lezbejska istorija više nikad neće biti sakrivana od strane naučnika koji žive u tom heterocentričnom svetu. Jedan, inače pažljivi savremeni feministički kritičar, potpuno ignoriše uzastopne strasne veze Margaret Anderson sa Džejn Hip, Džordžet LeBlank i Doroti Karuso, i objašnjava da su ambiciozne žene iz doba Andersonove bile primorane na egzistenciju bez ljubavi. Čak i tamo gde su lezbejske veze priznate u biografijama iz sedamdesetih, njihova je važnost često izostavljana. Skorašnji autor biografije Edne St.Vincent Milej sažima njene lezbejske veze u poglavlje pod nazivom ''Detinjstvo i mladost Milejeve'' gde se svako od poglavlja odvija oko muškarca sa kojim je Milejeva imala nekakav kontakt, a svaki od njih je njen tobožnji ljubavnik. Njih šestorica, sa kojima je bila u relativno kratkom kontaktu, zajedno su smešteni u poglavlje pod imenom ''Ostali muškarci Milejeve'' iako autor u tom poglavlju priznaje da su trojica od ''ostalih muškaraca Milejeve'' bili homoseksualci.

Ovaj se esej bez sumnje čita kao dugačka žalba. To i jeste. Ali je takođe upozorenje i nada. Heterocentričnim biografima je podjednako teško da se nose sa ljubavlju između žena u životima njihovih subjekata kao što je etnocentričnim belim naučnicima teško da tretiraju probleme Trećeg sveta, i produktima njihovog rada generalno ne treba verovati. Ako želimo da znamo o životima žena, bitno je vratiti se njihovim dnevnicima, pismima (u nadi da već nisu izbrisana nekom heteroseksističkom rukom koja im je želela dobro), i bilo kom originalnom izvoru materijala koji je dostupan. Takođe je bitno praviti biografije lišene heterocentrične perspektive. Životi žena se moraju ponovno interpretirati, i to moramo učiniti same.


Izvor: The New Lesbian Studies
Edited by Bonnie Zimmerman and Toni A.H. McNaron

Prevod: Majda

-------------
[1] Vidi moj članak ”The Morbidification of Love between Women by Nineteenth Century Sexologist ”, Journal of Homosexuality 4 (jesen 1978): 78-90
[2] The Complete Letters of Mary Wortley Montagu, volume 1, edited by Robert Halsband (Oxford: Clarendon Press, 1965), 4.
[3] Ibid., 5.
[4] Ibid., 12.
[5] Ibid.
[6]Iris Barry, Portrait of Lady Mary Wortley Montagy (Indianapolis: Bobbs-Merrill, 1928), 61.
[7] Ibid.,54
[8] Walter Scott, ed., the Poetical Works of Anna Seward with Extracts from Her Literary Correspondence, volume 3 (Edinburgh: John Ballantyne and Co., 1810), 135
[9] Ibid., vol. 3, 134.
[10] Ibid., vol. 1, 76-77.
[11] Ibid., vol. 3, 133.
[12] Margaret Ashmun, The Singing Swan: An Account of Anna Seward and Her Acquaintances with Dr. Johnson, Boswell, and Others of Their Time (New Haven, CT: Yale University Press, 1931), 28-19.
[13] William Godwin, Memoirs of Mary Wollstonecraft, edited by W.Clark Durant (1798; reprinted London: Constable and Co., 1927), 18.
[14] Quoted in Ralph M. Wardle, Mary Wollstonecraft: A Critical Biography (Lawrence: University of Kansas Press, 1951), 40-41.
[15] Ibid., 41.
[16] Ibid., 37.
[17] Ibid., 41-42.
[18] Claire Tomalin, The Life and Death of Mary Wollstonecraft (London: Harcourt Brace Jovanovich, 1974), 18.
[19] Thomas Johnson and Theodora Ward, eds., The Letters of Emily Dickinson (Cambridge, MA.: Harvard University Press, 1958)
[20] Martha Dickinson Bianchi, Emily Dickinson Face to Face (Boston: Houghton Mifflin, 1932), 184.
[21] Ibid., 216.
[22] Ibid., 218. I discuss these letters at greater length in “Emily Dickinson’s Letters to Sue Gilbert,” Massachusetts Review 18 (Summer 1977).
[23] Letter, John Livingston Lowes, 13 February 1918, in S. Foster Damon, AmyLowell: A Chronicle, with Extracts from Her Correspodence (Boston: Houghton Mifflin, 1935), 441.
[24] Hervey Allen, “Amy Lowell as a Poet,” Saturday Review of Literature 3 (5 February 1927): 558. See alsoHorace Gregory, Amy Lowell: Portrait of the Poet in Her Time (New York: Thomas Nelson and Sons, 1958), 212; and Walter Lippman, “Miss Lowell and Things,” New Republic 6 (18 March 1916), 178-79.
[25] Ibid., 568.

Komentari

Dodaj Novi

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."