Indeks članka
Ko je sakrio lezbejsku istoriju?
Page 2
Page 3
Sve strane

Su Gilbert se kasnije udala za Ostina Dikinsona, Emilinog brata, a Marta Dikinson Bianči je njihova kćerka. Bila je jako željna da dokaže da je Su imala veliku ulogu u razvoju Emili kao pesnikinje i da pokaže kako su bile najbliže prijateljice, ali je bila još željnija da dokaže da su Emili i Su bile samo prijateljice. Tako, u Face to Face uključuje nežnu poruku koju je Emili poslala Su 27. juna 1852. (Džonsonov datum):

Suzi, da li ćeš zaista doći iduće subote? Da li ću te zaista posmatrati, ne ''skriveno, već licem u lice'' ili to ja zamišljam i sanjam blažene snove iz kojih će me dan probuditi? Nadam ti se jako i željna sam te – osećam da ne mogu da čekam. Ponekad mi subota treba pre nego što sutra dođe.[22]

Ali, ono što je Emili zaista rekla u toj poruci, kao što Džonson pokazuje, prikazuje njihov odnos u sasvim drugačijem svetlu:

Suzi, da li ćeš zaista doći iduće subote, i ponovo biti moja? Da li ću te zaista posmatrati, ne ''skriveno, već licem u lice'' ili to ja zamišljam i sanjam blažene snove iz kojih će me dan probuditi? Nadam ti se jako i željna sam te – osećam da ne mogu da čekam, osećam da te sada moram imati – da me isčekivanje da ti još jednom vidim lice čini vrelom i grozničavom, i srce mi bije tako brzo – noću odlazim na spavanje, i prvo što se desi je da zateknem sebe, kako sedim potpuno budna, stežem ruke i mislim na iduću subotu i ''nikad samo delić'' tebe. Ponekad mi subota treba pre nego što sutra dođe.

Tamo gde su biografi bili previše skrupulozni da bi cenzurisali, ipak su uspevali da iskrive lezbejsku istoriju izbegavajući očigledno. Ponekad je to činjeno kako bi ''sačuvali'' reputaciju njihovih subjekata (npr. Ema Stebins, Alis B. Toklas i Edit Luis su, s poštovanjem, bili ''drugari'', Šarlote Kušman, Gertrude Stajn i Vile Kater), iako su nezakonite heteroseksualne afere retko tretirane sa takvom diskrecijom čak i od strane najsenzibilnijih biografa. Ponekad je to rađeno sa samovoljnim neznanjem. Na primer, Ejmi Lovel je toliko očigledno učinila njenu ''drugaricu'', Adu Rasel, subjektom njene najerotičnije ljubavne poezije koju su mogli uočiti čak i dalji poznanici, a sama Lovelova je priznala ''Kako je tako precizan portret mogao ostati neprepoznat?''[23] Nisu ga prepoznali oni koji su Lovelovu posmatrali kao neudatu ženu sa viškom kilograma čiji su ''izvori inspiracije književni i sekundarni pre nego primarno izražavanje emocionalnog iskustva,''[24] čiji likovi prema tome nikad ne dišu, osim one ''nekolicine frustriranih osoba kao što su stare žene bez dece u ''The Doll'' (Lutka)', koji dele ''ograničena lična iskustva''Lovelove.[25]

Iako su mnogi biografi tokom sedamdesetih bili mnogo više pronicljivi i iskreni uz poštovanje lezbejskih ljubavi njihovih subjekata (npr. Žan Guldovoj Amy: The World of Amy Lowel and the Imagist Movement / Ejmi: Svet Ejmi Lovel i pokret mašte (Njujork: Dodd, Mead, 1975.); i The Lonely Hunter: A Biography of Carson McCullers /Usamljeni lovac: Biografija Karsona MekKulersa (Garden City, NY, Doubleday, 1975.) Virdžinije Spenser Kar), ne možemo pretpostaviti da lezbejska istorija više nikad neće biti sakrivana od strane naučnika koji žive u tom heterocentričnom svetu. Jedan, inače pažljivi savremeni feministički kritičar, potpuno ignoriše uzastopne strasne veze Margaret Anderson sa Džejn Hip, Džordžet LeBlank i Doroti Karuso, i objašnjava da su ambiciozne žene iz doba Andersonove bile primorane na egzistenciju bez ljubavi. Čak i tamo gde su lezbejske veze priznate u biografijama iz sedamdesetih, njihova je važnost često izostavljana. Skorašnji autor biografije Edne St.Vincent Milej sažima njene lezbejske veze u poglavlje pod nazivom ''Detinjstvo i mladost Milejeve'' gde se svako od poglavlja odvija oko muškarca sa kojim je Milejeva imala nekakav kontakt, a svaki od njih je njen tobožnji ljubavnik. Njih šestorica, sa kojima je bila u relativno kratkom kontaktu, zajedno su smešteni u poglavlje pod imenom ''Ostali muškarci Milejeve'' iako autor u tom poglavlju priznaje da su trojica od ''ostalih muškaraca Milejeve'' bili homoseksualci.

Ovaj se esej bez sumnje čita kao dugačka žalba. To i jeste. Ali je takođe upozorenje i nada. Heterocentričnim biografima je podjednako teško da se nose sa ljubavlju između žena u životima njihovih subjekata kao što je etnocentričnim belim naučnicima teško da tretiraju probleme Trećeg sveta, i produktima njihovog rada generalno ne treba verovati. Ako želimo da znamo o životima žena, bitno je vratiti se njihovim dnevnicima, pismima (u nadi da već nisu izbrisana nekom heteroseksističkom rukom koja im je želela dobro), i bilo kom originalnom izvoru materijala koji je dostupan. Takođe je bitno praviti biografije lišene heterocentrične perspektive. Životi žena se moraju ponovno interpretirati, i to moramo učiniti same.


Izvor: The New Lesbian Studies
Edited by Bonnie Zimmerman and Toni A.H. McNaron

Prevod: Majda

-------------
[1] Vidi moj članak ”The Morbidification of Love between Women by Nineteenth Century Sexologist ”, Journal of Homosexuality 4 (jesen 1978): 78-90
[2] The Complete Letters of Mary Wortley Montagu, volume 1, edited by Robert Halsband (Oxford: Clarendon Press, 1965), 4.
[3] Ibid., 5.
[4] Ibid., 12.
[5] Ibid.
[6]Iris Barry, Portrait of Lady Mary Wortley Montagy (Indianapolis: Bobbs-Merrill, 1928), 61.
[7] Ibid.,54
[8] Walter Scott, ed., the Poetical Works of Anna Seward with Extracts from Her Literary Correspondence, volume 3 (Edinburgh: John Ballantyne and Co., 1810), 135
[9] Ibid., vol. 3, 134.
[10] Ibid., vol. 1, 76-77.
[11] Ibid., vol. 3, 133.
[12] Margaret Ashmun, The Singing Swan: An Account of Anna Seward and Her Acquaintances with Dr. Johnson, Boswell, and Others of Their Time (New Haven, CT: Yale University Press, 1931), 28-19.
[13] William Godwin, Memoirs of Mary Wollstonecraft, edited by W.Clark Durant (1798; reprinted London: Constable and Co., 1927), 18.
[14] Quoted in Ralph M. Wardle, Mary Wollstonecraft: A Critical Biography (Lawrence: University of Kansas Press, 1951), 40-41.
[15] Ibid., 41.
[16] Ibid., 37.
[17] Ibid., 41-42.
[18] Claire Tomalin, The Life and Death of Mary Wollstonecraft (London: Harcourt Brace Jovanovich, 1974), 18.
[19] Thomas Johnson and Theodora Ward, eds., The Letters of Emily Dickinson (Cambridge, MA.: Harvard University Press, 1958)
[20] Martha Dickinson Bianchi, Emily Dickinson Face to Face (Boston: Houghton Mifflin, 1932), 184.
[21] Ibid., 216.
[22] Ibid., 218. I discuss these letters at greater length in “Emily Dickinson’s Letters to Sue Gilbert,” Massachusetts Review 18 (Summer 1977).
[23] Letter, John Livingston Lowes, 13 February 1918, in S. Foster Damon, AmyLowell: A Chronicle, with Extracts from Her Correspodence (Boston: Houghton Mifflin, 1935), 441.
[24] Hervey Allen, “Amy Lowell as a Poet,” Saturday Review of Literature 3 (5 February 1927): 558. See alsoHorace Gregory, Amy Lowell: Portrait of the Poet in Her Time (New York: Thomas Nelson and Sons, 1958), 212; and Walter Lippman, “Miss Lowell and Things,” New Republic 6 (18 March 1916), 178-79.
[25] Ibid., 568.