Indeks članka
Ko je sakrio lezbejsku istoriju?
Page 2
Page 3
Sve strane

Tamo gde nema dokaza da je subjekt u heteroseksualnom odnosu, biografi će radije prihvatiti posredne dokaze nego priznati snagu istopolne privlačnosti. Karakteristično je da isti naučnik koji se bavio Volstonkraftovom citira pismo Džordžu Bladu koje je Meri napisala šest meseci nakon Fanine smrti (''Moje jadno srce i dalje lupa sebično i namučeno. Stvoreno za prijateljstvo i poverenje – a ipak tako često je ranjeno.'') i ukazuje na to da je šesnaest redova naknadno izbrisano, sugerišući da se taj deo odnosio na njenu aferu sa Voterhausom. ''Cenzor se sigurno nije upuštao u takve radnje da bi prikrio Merine jadikovke,'' tvrdi on. Cenzor je po svoj prilici pokušavao da sakrije Merinu ljubav prema muškarcu.[17] Ipak, uzevši u obzir potpunu Godvinovu iskrenost u vezi sa Merinom aferom sa Fuseli, Imlej i njim samim, sumnjivo je da bi pažljivi cenzor želeo da je poštedi sramote zbog još jedne mladalačke afere.Verovatnije je da je pismo cenzurisao neko iz našeg veka, svestan dvadesetovekovnih predrasuda u vezi sa lezbejstvom, neko ko je želeo da poštedi Meri te ozbiljnije optužbe.

Uprkos tom biografovom klimavom dokazu o aferi sa Voterhausom, naredni biografi Volstonkraftove, kojima je bilo nelagodno zbog dokaza o njenoj privrženosti prema Fani, rado su prihvatili Voterhausa kao činjenicu. Taj mit je u biografiji Volstonkraftove iz sedamdesetih čak propagiran od strane žene. Nakon diskusije o Merinoj vezanosti za Fani i ukazujući na razlike u odnosu na ''lezbijanizam'', ona Merinu ''aferu'' sa Voterhausom predstavlja izjavom ''Uprkos ovim emocijama i ispovedanjima (prema Fani), tajna nelojalnost prema Fani se ipak desila. Bilo je olakšanje otkriti je (sic).[18]''

Tehniku cherchez l'homme (traženje muškarca) su najčešće koristili biografi Emili Dikinson koji su ispunili čitave tomove u potrazi za neuhvatljivim ljubavnikom ove pesnikinje, da bi pronašli ni manje ni više nego deset kandidata, najčešće uz neodređene deliće ''dokaza''. Konkretan dokaz, da je glavna strast u životu Dikinsonove mogla da bude Su Gilbert, uklonjen iz objavljenih pisama Dikinsonove, postao je dostupan tek u poslednjih nekoliko decenija preko Tomas Džonsonsove kompletne edicije njene prepiske.[19] Ranije publikacije prilično velikog broja pisama Dikinsonove delo su njene nećake, Marte Dikinson Bianči, autorke The Life and Letters of Emily Dickinson (Život i pisma Emili Dikinson, 1924.) i Emily Dickinson Face to Face (Licem u lice sa Emili Dikinson, 1932.). Bianči, koja je živela u post-Frojdovskoj eri, osetila se prisiljenom da sakrije ono što je njena tetka izražavala bez zbunjenosti. Stoga, Bianči je reprodukovala pismo Su od 16. februara 1852. (Džonsonov datum) prema kome:

Ponekad zatvorim oči i srce prema tebi i uporno pokušavam da te zaboravim, ali nikad nećeš nestati. Suzi, oprosti mi, zaboravi sve što kažem.[20]

Ono što nije objavila iz tog pisma otkriva nam znatno potentniju priču:

Ponekad zatvorim oči i srce prema tebi i uporno pokušavam da te zaboravim, zato što toliko tuguješ za mnom, ali nikad nećeš nestati. Oh, ti nikad nećeš – reći, Suzi, ponovo mi obećaj, i smejaću se bojažljivo – i latiću se mog malog krsta tužnog – zbog tužnog rastanka. Kako se pisanje čini uzaludnim, kada znaš da osećaš – koliko još bliže i draže je sedeti pored tebe, pričati sa tobom, slušati tonove tvog glasa; teško je ''poricati sebe, latiti se krsta, i slediti''! – daj mi snage, Suzi, piši mi o nadi i ljubavi, i o srcima koja su istrajala, i velika je bila njihova nagrada od ''Oca našeg koji je na nebu.'' Ne znam kako ću podneti, kada blago proleće stigne; i ako dođe da me vidi i priča mi o tebi, Oh to bi me ubilo sigurno! Dok mraz prijanja na prozore, i Svet je neumoljiv i drag; ovo odsustvo je lakše; Zemlja takođe žali, za svim njenim ptičicama; ali kada se sve ponovo vrate, i ona peva i tako je srećna – moli se, šta će postati od mene? Suzi, oprosti mi, zaboravi sve što kažem...

Slično tome, u pismu od 11. juna 1852. (Džonsonov datum) Bianči nam kazuje da je Emili pisala Su:

Suzi, oprosti mi Draga, svaku reč koju kažem, moje srce puno je tebe, ali ipak, kada želim da ti kažem nešto što nije za svet, reči me izdaju. Pokušavam da te približim, odagnavam nedelje dok sasvim ne odu – tri nedelje – ne mogu trajati večno, jer sigurno moraju otići sa njihovom malom braćom i sestricama njihovom dugom domu na Zapadu![21]

Ali, proverom celog pisma u Džonsonovoj ediciji nalazimo da je ono što je Emili pisala Su u tom pismu od 11. juna, kada je Su trebalo da se vrati u Amherst posle semestar dugog učiteljskog rada, bilo mnogo više u ljubavnim tonovima, nego što bismo mogli naslutiti iz ''Bianči'' verzije:

Suzi, oprosti mi Draga, svaku reč koju kažem, moje srce je puno tebe, nikog drugog osim tebe nema u mojim mislima, ali ipak, kada želim da ti kažem nešto što nije za svet, reči me izdaju. Da si ovde – i Oh da jesi, moja Suzi, nema potrebe za pričom, naše oči bi šaputale umesto nas, i tvoja ruka u mojoj, ne bismo pitale za jezik - pokušavam da te približim, odagnavam nedelje dok sasvim ne odu, i zamišljam da si došla, a ja sam na putu preko zelene staze da te sretnem, i moje srce toliko trči, da moram da vičem da ga usporim, i naučim ga da bude strpljivo, dok ta draga Suzi ne dođe. Tri nedelje – ne mogu trajati večno, jer sigurno moraju otići sa njihovom malom braćom i sestricama njihovom dugom domu na Zapadu!

< Prethodna		Sledeća >