Indeks članka
Lezbejski partnerski odnosi
Page 2
Page 3
Sve strane

ili: Koliko je važno potražiti psihološku asistenciju za građenje lezbejskog partnerskog odnosa (a ne samo u krizi)
UVOD

 “Osećanje kao da ništa ne radim dobro”, “Kao da sam ostavljena na cedilu,  zapravo se plašim da joj više nisam privlačna”. Ona je na Nju ljuta zato što “uvek sve odredjuje u odnosu”, a Ona na Nju zato što “sve pušta da Ona sama radi”. Kroz smeh: “Ok, ako ništa drugo, bar smo totalno lude jedna za drugom!”. “Raskidale smo već više puta i nastavljale…”. “Umorila sam se od stalnog skrivanja, na početku sam pristala, sad više ni sama ne znam šta mislim o tome”. “Da li ljutnja pripada vašem odnosu u ulogama roditelja ili partnerki?” Tišina… Ujedinjeno pričaju o početku partnerskog odnosa.

Članak je tu da podstakne devojke i žene lezbejske orijentacije na učenje o partnerskim odnosima, namesto “snalaženja” u istima. Takodje, ovo je pokušaj da se za lezbejski par demistifikuje “odlazak na terapiju”, obzirom da su brojne barijere do tog koraka.  Članak obradjuje “Isto i Specifično” - dinamiku partnerskih odnosa bez obzira na seksualnu orijentaciju, a zatim i naročito za lezbejske partnerske odnose. Nema univerzalnih tvrdnji kao što je “za lezbejske parove važi više (ili manje)…”, odnosno ne postoji jedan, “tačan” ili apsolutni opis lezbejske populacije kao homogene grupe u kontekstu partnerskih odnosa. Naprotiv, poslednje što devojke i žene lezbejske orijentacije žele ili osećaju korisnim jeste slika “tipičnog para” koja izostavlja fleksibilno objašnjenje njihovih želja i briga. Da bi partnerski odnos uspeo i posedovao kvalitet, neophodno je razumeti dinamiku partnerskih odnosa, kao i šta lično unosite iz sopstvene predistorije i kakav uticaj to čini na dinamiku. Zavisno od važnosti odnosa za akterke i njegove dužine trajanja (kako bi se “učinio fer pokušaj”), postići će se lični rad na predistoriji, izbegavanje ili smanjenje negativnih repeticija i rast odnosa u različitim sferama ili će se odnos zaljuljati i finalno raskinuti. Posebno razorno dejstvo na lezbejske partnerske odnose ima internalizovana homofobija.
 
PARTNERSKI ODNOSI SE UČE

Važno je učiti kako da gradite partnerski odnos. To nas najverovatnije niko nije učio ranije. Svaki par prolazi kroz faze kao što su Zamršenost /Isprepletanost, Individuacija i Kretanje ka autonomiji i može dospeti u teškoće. U takvim situacijama, izostanak traženja psihološke asistencije na našim prostorima se često čuje kao “kulturološki” – “nema se navika” ili zato što nosi stigmu, te je samim tim teško postići razumevanje i poverenje u psihološku asistenciju, odnosno terapijski proces. Psihološka asistencija nudi sagledavanje intrapsihičke i interrelacijske komponente / stvarnosti i koegzistenciju onoga što znate i osećate. Pruža šansu da zauzmete distancu u odnosu na situaciju u kojoj ste se našli, čime možete da osetite dinamiku, a istovremeno ne izgubite kontrolu. Zvanično započinjanje sa sesijama za lezbejski par je izlaženje u javnost (coming out) po sebi. Samo neke od briga se tiču pravila poverljivosti, poverenja u stručnjakinju (gde i kako je uopšte pronaći i da je lesbian- friendly?) i u celokupan proces (“Razgovor samo može da pogorša stvari” ili “Kad se iznesu razlike, može da eskalira u konflikt, a konflikt u nasilje”, nepoverenje proizašlo iz porodičnog ili nekog drugog iskustva), zatim kako birati terapeutkinju (“Da li će razumeti?), “Hoće li brinuti o obema, stalo mi je da bude fer za obe.”

Različiti problemi mogu dovesti do osećanja usamljenosti: od toga da se partnerke ne čuju, ne slušaju, nedostaju im veštine pregovaranja o različitim važnim životnim pitanjima, da li su uopšte na početku ustanovile “zlatna pravila” sopstvenog partnerskog odnosa?, jednoj od njih nedostaje intimnost koju su imale ranije ili se npr. suočavaju sa fenomenom “lesbian bed death” (nestajanje fizičke strasti). U partnerskom odnosu se uvek se radi o doživljaju, ne o činjeničnoj stvarnosti, jer takva ne postoji. Insistiranje na “objektivnoj istini” od strane jedne od partnerki je na korak do nasilnog partnerskog odnosa. Jednostavno, Ti doživljavaš drugačije zato što imaš drugačiju predistoriju.

Svoju predistoriju nosiš celog života sa sobom. To su svi oni sadržaji u Tvom životu do ovog trenutka kada si u aktuelnom partnerskom odnosu. I lično ih unosiš kao “nasledje” u svaki partnerski odnos. Predistorija sadrži i “snage” i “štetu” i one izlaze na svetlo dana.


STUDIJA JEDNOG SLUČAJA

*Ma koje eventualno prepoznavanje akterki nije moguće. Sažetak slučaja preuzet iz prakse holandske psihoterapeutkinje Marleen Diekmann, opisan u njenom članku “SCHEIDEN EN VERBINDEN MET “EEN TAAL ERBIJ”, 2005.
 
“Početak partnerskog odnosa A. (28 godina) i B. (36 godina) je bio intenzivan.
Već pet godina žive zajedno i ne ide im više tako dobro.  A. oseća kao da je  B. suviše okrenuta ka seksu.  Zbog toga se više ne oseća bezbedno i voljeno i blokira se kad treba da vode ljubav. B. se žali da stalno mora da se prilagodjava  A., da mora da podnosi njena raspoloženja, rešava njene probleme i uzastopno se zauzima za nju. Doživljava kao da joj njihov odnos oduzima dah i donosi uznemirenost. U sesijama koje su sledile, pojavio se fragment obelodanjivanja da je A. kao mala devojčica bila zlostavljana od strane oca, dok je B. kao devojčica morala da brine o majci.  
B.: “Odrasla sam sama sa majkom i ona je često ležala na kauču. Kasnije sam tek shvatila da je bila depresivna.”
Osećanje uznemirenosti koje je B. saopštila i tendenciju da se prilagodjava, zapravo je prepoznala i u odnosu sa majkom kada je kao dete morala da obavlja “prljave poslove”.  “To nije bilo lako za malu devojčicu”, kaže terapeutkinja. Majčina depresija je previše štetila porodici. Ova devojčica je oduvek morala sve da radi da bi se osećala bezbedno. Nije naučila da uspostavi granice. Što je bolje brinula o svojoj majci, šansa se uvećavala da će majka moći da bude “prava majka” i zauzvrat brine o njoj (bude funkcionalna za nju).

B.: “Ne mislim ništa loše, ali nekad imam osećanje kao da sam sa velikim, nestašnim detetom umesto sa odraslom ženom. Moram “svuda da je vodim za ruku”, ne sme nekad ni telefonski razgovor da obavi. A onda kažem nešto što joj ne odgovara i promeni se čitavo njeno raspoloženje i šta god učinim više ne pomaže. Nekada je se jednostavno plašim!”
A.: “Ponižavaš me kad ovako govoriš o meni. Sve mogu sama kad moram, oduvek sam mogla, tako da ako je to poenta, ubuduće ću sve sama da radim.”
Terapeutkinja: “B., prepoznajete li u kojim situacijama doživljavate A. kao odraslu ženu?”
B.: “Da, najpre kad vodimo ljubav. Tad mogu potpuno da se prepustim i osećam se bezbedno s njom.”
Terapeutkinja (pogledavši A.): “A to je baš najkonfuzniji deo Vašeg života, zar ne?”
A. se nasmeja i klimne potvrdno. Njenu želju da B. za nju brine i strah da svet generalno za nju neće pronaći saosećanje, B, doživljava kao ponavljanje  da mora da radi “sve i svašta”. A. ima želju da se prepusti i bude bezbedno dete koje dobija pomoć za svoje strahove što pred zahtevom partnerskog odnosa da učestvuje u seksualnosti doživljava kao redukovano.
U partnerskom odnosu A. i B. su izvesno vreme zadržale teškoće, ali postepeno su uspele nekako da ponavljanje svojih trauma razumeju bolje i postignu lični rast.”

Bol i radost u životu osobe idu zajedno sa vezama i lojalnostima koje stižu do nje s generacije na generaciju, na njih utiče ona lično i njeno okruženje. Nekada lojalnosti zasmetaju i učini se da bi nam bilo lakše bez njih, medjutim lojalnosti se ne mogu ukloniti ili iskidati, već je važno učiniti ih vidljivim, razumeti ih i potražiti novi oblik u okviru partnerskog odnosa. Koristiti psihološku asistenciju znači potražiti pomoć u oblikovanju novih izbora kroz svesnost o intrapsihičkoj stvarnosti. Prethodno doživljena iskustva su često bolna.

< Prethodna		Sledeća >