Indeks članka
Internalizovana homofobija u svakoj od nas
Page 2
Sve strane

Najčešće ne želimo da mislimo o sebi da smo lično ispunjene homofobijom, jednostavnije nam je da se bavimo onom društvenom. Bezbednije je kritikovati taj «spoljni faktor» koji kao «zvaničan neprijatelj» na objektivan i vidljiv način preti i sprovodi pretnje. Homofobija kod lezbejki je pritajena, često se izvrši zamena teza sa homofobijom koja stiže od okruženja ili ako je kod sebe prepoznajemo - nije «in» (čitaj: popularno ili politički korektno) direktno otvoriti ovu temu pred drugima, npr. u aktivističkim krugovima i lezbejskoj zajednici. Veliki je korak od «okruženje je homofobično» do «ja sam homofobična». Nekada devojke i žene polaze od «pa, samim tim što sam lezbejka, kako mogu da budem homofobična», pridružujući najčešće homofobiju za sve one koji su heteroseksualni.

Internalizovana homofobija je osećanje koje unosi najviše osećanja nesigurnosti kod devojaka i žena lezbejske orijentacije i uključuje nepodnošljivost prema samoj sebi. Teško je «priznati» da je prisutno. Uobičajena definicija kaže da se radi o strahu od sopstvene seksualnosti i / ili mržnji prema sebi zbog sopstvene seksualne različitosti. Internalizovana homofobija nastaje tako što u anti-gej društvima mržnja koja je usmerena ka seksualno različitima vodi, ukoliko si lezbejka, mržnji same sebe. Internalizovana homofobija nastaje zbog intenzivne:

-Društvene homofobije ili, drugim rečima, heteroseksizma koji eksplicitno ili implicitno pretpostavlja da je svako heteroseksualan.

-Institucionalne homofobije koja ostavlja dubok trag na ličnom planu kroz odrastanje, poruke koje šalje okolina (porodica i različite institucije koje formiraju svaku osobu tokom odrastanja i odraslog doba)

- Otvorene homofobije koju čine konkretna iskustva diskriminacije i preživljenih incidenata nasilja zbog toga što ste seksualno različiti.

 

Funkcija internalizovane homofobije je da zadrži lezbejke «skrivenim i nevidljivim», odnosno «pod kontrolom». Devojke i žene lezbejske orijentacije najčešće saopštavaju da na formiranje internalizovane homofobije utiču: lična predistorija (u primarnoj porodici), loša iskustva u prethodnim saopštavanjima da ste lezbejka i realne okolnosti u okruženju u kojem živimo.

 

Manifestuje se kroz poricanje sopstvene seksualne orijentacije, sud o samoj sebi, zapravo potvrdu suda koju ima većina o seksualno različitima. Kao da većini kažete «u pravu ste, biti lezbejka nije ok.» Manifestuje se kroz osećanje krivice, stida, sramote, uticaj na zdravlje (kroz anksioznost, depresiju, samopovredjivanje, pokušaje suicida, itd.), dugotrajno izbegavanje da sebe nazovete lezbejkom, traganje za definicijama «da li sam lezbejka / biseksualna» (odnosno «nadam se da nisam» ili «nisam ni sigurna da želim da znam, jer šta ću ako jesam?»), partnerske odnose (ako je jedna «out», a druga ne, ili ako obe nisu izašle otvoreno sa svojim identitetom), potrebu da se iz postojeće tajnosti ili osećanja gnušanja prema samoj sebi (kao posledice seksualne orijentacije) pobegne «na drugu planetu», itd. Jedan od faktora koji uslovljavaju nasilje u lezbejskim partnerskim odnosima je upravo i internalizovana homofobija.

 

Logična je potreba za dodatnim saznanjima o različitim seksualnim orijentacijama, jer opresivne strategije uključuju nepružanje ma kojih informacija i znanja o seksualnim različitostima (naročito ne dopuštaju prikaz primera dobre prakse čime izostaju potrebni role-modeli, uzori) i pružanje dezinformacija koje mahom formiraju i podstiču predrasude i stereotipe. O lezbejskoj orijentaciji i svakodnevnici se nije moglo i još uvek se vrlo malo može čitati, slušati... Zbog toga nije redak zahtev za štivom koje bi odgovorilo na pitanja «kako da znam da li sam lezbejka / biseksualna»?

 

Jedna od situacija koje srećem u svom radu tiče se sličnih pitanja devojaka i žena koje u sadašnjem trenutku prolaze npr. kroz nedovoljno funkcionalan heteroseksualni partnerski odnos. Često direktno i glasno izgovaraju dilemu da «ako se ispostavi» da su lezbejke, da to potpuno potvrdjuje ono što se govori o lezbejkama da su frustrirane i sl. Prepoznavanje straha da se autentično radi o lezbejskoj seksualnoj orijentaciji često je otežano ponavljanjem društvenih imperativa i privremenim zaboravljanjem da se u državama koje ne priznaju pravo na seksualnu različitost (ni zakon ni nivo svesti ljudi ne daje to dopuštenje) «uči» biti heteroseksualan. Time niste imali jednaku mogućnost da se odredite za drugu seksualnu orijentaciju. Na mesto svesnosti o opisanom okviru stupa repeticija raznih stereotipa (npr. «zato što nisu našle «pravog» muškarca») i samo-stigmatizacija. Postoji pretnja da će se pripadnost većinskoj (drugim rečima, bezbednoj) kategoriji, zameniti manjinskom, a manjinske su uvek meta većinskih... Neprihvatanje same sebe (u okviru tzv. «svog domaćinstva», tj. lepeze svojih identiteta) dopunjuje se predvidjanjem neprihvaćenosti od strane okoline, a može i obrnutim redom.

 

Učiniti sopstvenu seksualnu orijentaciju dobrodošlom u zbir identiteta koji ima svaka osoba (identitet studentkinje, ćerke, sportistkinje, sestre, dobre organizatorke, frizerke, novinarke, itd.) može biti lakše ukoliko na mesto izričitih i rigidnih društveno (ne)poželjnih kategorija postavimo seksualnost i seksualni identitet kao jedan kontinuum na kojem se nalaze svi. Kontinuum je zamišljen kao duž na čijem je jednom kraju ispisano «heteroseksualnost» a na drugom «homoseksualnost». Na celoj dužini ove duži – «od-do» - možemo zamisliti naše okruženje, sebe. Kontekst koji je svakako više pomažući u sagledavanju i prihvatanju sebe je vidjenje seksualnog identiteta kao kontinuuma, kome pripadaju stvarne mogućnosti da se bezbedno dosegne do ma kog identiteta na zamišljenoj duži. Osoba se može i kretati na istoj, kao i biti ohrabrivana da zauzima različite identitete od kojih svaki ima društvenu dozvolu. U svakom slučaju, u kontekstu poštovanja ljudskih prava, nasuprot svemu što smo mi u ovom društvu učile/i i bile/i izložene/i, ovaj kontekst poznaje demokratičnost, odnosno pravo na različitost.

 

 

Primarna porodica i konflikt lojalnosti

(pogledati članak autorke iz januara 2004. na mestu gde se razmatraju specifičnosti procesa razdvajanja od roditelja u adolescenciji)

 

Internalizovana homofobija se često najjasnije ispoljava u relaciji sa primarnom porodicom. Odluka «reći ili ne reći» da ste lezbejka se pokazuje kao ključna za lični rast devojaka i žena lezbejske orijentacije. Interesantna je dinamika koja opisuje kako rodne uloge, tako i sva posezanja za patrijarhalnim vrednostima, moći i državom. Npr. uzmimo situaciju kada devojka saopštava da majka sumnja ili je već na neki način saznala za njeno zaljubljivanje u druge devojke. Time se realno otvara prilika da i otac istu informaciju dozna, pa neka vrsta automatizovanog odgovora na to biva upravo kćerkina molba majci «da ne kaže tati» ili majčin predlog «neću reći tati, ako...». Beležim slučajeve kada ovo uslovljavanje praktično znači: 1) ponavljanje tajnosti (do momenta obelodanjivanja kćerka je već živela svoj identitet u tajnosti i strahu, a razmena izmedju kćerke i majke se čuva kao loša tajna, tj. poruka kćerki je «ti si loša») i / ili 2) ucenjivanje u formi «neću ispričati tati, ako s tim prestaneš, ako nadješ dečka, ako odeš da se lečiš, itd». Ovde vidimo majke kao neumorne čuvarice «glave porodice», oca, kojeg time u ovom trenutku «ne žele da opterećuju», već koristeći moć iz svoje uloge «stuba porodice» pokušava da se pobrine za sve. Neki slučajevi konkretizuju majčin zahtev za pronalaženjem profesionalne pomoći, u formi »traži se heteroseksualna terapeutkinja zaposlena u državnoj ustanovi». Ovde je značajno uočiti kod devojaka internalizovanu homofobiju kroz repeticiju straha da se terapeutkinji koja npr. ne radi u državnoj ustanovi neće verovati u poslu u kojem je stručna, čak se samim tim razvija pretpostavka da joj «piše na čelu» da nije heteroseksualna. Strah se pojačava time što majka može zahtevati da odlazak kod terapeuta bude zajednički, praktično, majka će odvesti kćerku i imati priliku da upozna stručnjakinju kojoj se obraćaju.

 

Principijelno, beležim da su se devojke i žene lezbejske orijentacije obraćale i same različitim zdravstvenim institucijama sa brojnim pitanjima koja se tiču sopstvene seksualne orijentacije i često posle nekog vremena od početka terapije, odustajale. Puno njih se javljalo u terapiju i kao akutne probleme saopštavale su neke druge sadržaje, čekajući da postignu dovoljan nivo poverenja u pomagačicu / pomagača da izraze zbog čega su zapravo došle. Iskustva su različita. Negativna iskustva svakako dalje «kopiraju» loša osećanja prema sebi.

 

Česte su strepnje devojaka i žena da ako roditelji saznaju da je kćerka lezbejka, «da će im se nešto dogoditi». Konkretne formulacije glase da će roditelje time povrediti, da će to uticati na njihovo zdravlje (ili posebno na zdravlje jednog od roditelja koji npr. može biti hronični bolesnik). Važno je razmisliti u čemu se tačno sastoji ova fantazija i koji je to «najgori, crni scenario». Razvijanje ove fantazije u meri «od 101%» je bitno kroz odgovore na pitanja: šta će se tačno dogoditi kada kažete, na osnovu čega su Vam se pojavile ove strepnje, kako se do sada komuniciralo u porodici o nekim spornim temama (neka tema koja se lično na Vas odnosila), šta njihova eventualna negativna reakcija za Vas tačno znači, koliko dugo (prema Vašem najnegativnijem predvidjanju) njihova reakcija može da traje («vreme ne stoji u mestu»), kako ćete se Vi sa tim nositi, čime ćete se Vi u svojoj svakodnevnici baviti za to vreme («da li mogu da živim sa tim»), šta se konkretno u Vašoj svakodnevnici time menja (npr. da li postoji ekonomska zavisnost od roditelja ili ma koja druga veza od značaja), koliko dugo mislite da će Vaša osećanja trajati i kakav intenzitet predvidjate (najčešće devojke predvidjaju osećanja odbačenosti, nevoljenosti, i sl.), da li ste u svom okruženju čuli neke primere loše / dobre prakse pri saopštavanju roditeljima, da li Vi lično pamtite primer loše /dobre prakse kad ste nekome ispričali da ste lezbejka, šta mislite šta je uticalo da Vas ta osoba (ne) prihvati...

 

Najčešće je zajednički imenilac svih strepnji, naravno, poznati strah da će roditelji prekinuti svaki kontakt (ili Vas na neki drugi način kazniti), da će Vas odbaciti, praktično neće više voleti. Važno je razgraditi paralisanost u saopštavanju svog identiteta koja se objašnjava realnom opasnošću po zdravlje roditelja, time što ćete se obavestiti više o ovoj uzročno-posledičnosti koju predvidjate, konkretnim podacima koliko je takvih slučajeva zabeleženo, kao i o samoj bolesti roditelja. Niko ne može osobe koje imaju internalizovanu homofobiju da razuveri, već je prihvatanje sebe proces koji osoba mora sama da prodje. Moć internalizovane homofobije se ogleda upravo u stopiranju procesa već u početnim koracima učvršćujući osobu isključivo u strahu i ne dopušta da osoba sagleda celinu svog života u kojoj je odnos sa roditeljima samo jedno od pitanja u odraslom dobu. Neka od navedenih pitanja mogu pomoći u utvrdjivanju realnog scenarija umesto «najgoreg». Značaj prolaženja kroz celokupnu fantaziju je u preciznijem lociranju stvarnosti.

 

Saopštavanje svog identiteta roditeljima je svakako povezana sa nekim konkretnim nepredvidivim ishodima. Paralisanost, često dugogodišnja, se umnogome tiče konflikta lojalnosti. Gledano na pojednostavljen i «pitkiji» način, osoba vidi svoj seksualni identitet i porodicu suprotstavljene. Kao dete, uči puno o roditeljskim očekivanjima, od kojih su samo neka primernost, poslušnost itd. Očekivanja takodje odredjuju da se ne smete mnogo razlikovati od konteksta iz kojeg potičete, odnosno za to imate dozvolu kad su u pitanju neke «poželjne različitosti» kao što je npr. steći visoko obrazovanje koje je dozvoljeno da bude više od obrazovanja roditelja (koje će takodje kreirati odredjenu dinamiku na relaciji roditelj-dete), ali time i roditelji potvrdjuju svoje roditeljstvo kao uspešno i postignuti identitet deteta je s tim u skladu.

 

Drugačija seksualna orijentacija od većinske predstavlja veliki izazov za sistem vrednosti u porodici i pred detetom je osnovno pitanje «smeš li toliko da se razlikuješ». Drugo pitanje je «smeš li da budeš svoja (autonomna)», koje deca prolaze u odnosu sa roditeljima kroz pitanja izbora prijatelja, profesije, izgleda, partnerke / partnera, itd. Ukoliko se neki segment tvoje autonomnosti kosi sa porodičnim vrednostima, mogu nastati sporne situacije. Biti autonomna znači realizovati svoje identitete. Generacija naših roditelja često nije uspevala u realizaciji ovog cilja, često čujete kako su želeli da budu ili učine «ovo ili ono», ali neke okolnosti to nisu dopustile, kažu da su žrtvovali za decu, česti žal je prisutan u smislu «da sam... gde bi mi bio kraj!». Sve ovo čini nasledje sa kojim deca treba da izadju na kraj. Odluka «da budete svoja (autonomna)» često znači da «budete bolja od svojih roditelja», što je veoma teško sebi dati za pravo usled opisanog konflikta lojalnosti. Neprepoznavanjem ovog procesa kod devojaka i žena kad je u pitanju seksualna različitost, nastaje dugotrajna paralisanost u kojoj se loše osećanje prema sebi intenzivira. Odluku da dopustiš sebi da budeš što jesi je teško doneti i ovaj proces se svakako ne odigrava u celini na svesnom nivou.

 

Neka od pitanja koja Vam mogu pomoći u proceni koraka u kojem se trenutno nalazite:

- Mogu li da živim sa činjenicom da ću biti slobodna u tome ko sam, a što moji roditelji (majka / otac) nisu nikad bili?

- Da li je moj cilj da čuvam tajnu ili da sebi dopustim da udjem u proces koji će doneti saznanja za moju okolinu doneti saznanja ko sam?

- Kad zamislim sebe kao 40-ogodišnju lezbejku, kako vidim moj odnos sa roditeljima u tom trenutku? (u ovoj mini-fantaziji «kad ću biti spremna da budem otvoreno lezbejka?», godine starosti mogu «kliziti» naviše, npr. 5 ili 10 godina od trenutne dobi čitateljke ovog članka)

 

 

< Prethodna		Sledeća >