Diskriminaciju nad istopolno orijentisanim osobama u Srbiji je teško pratiti i beležiti jer je, zbog ogromne homofobije, a samim tim i straha i nepoverenja koje osobe drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne imaju, često nevidljiva. S druge strane, seksualna orijentacija je jedna od retkih osnova razlikovanja koja i dalje u našem društvu nije prihvaćena kao osnovno ljudsko pravo. Mnogi političari se u javnim nastupima koriste govorom mržnje i diskriminacije prema gejevima i lezbejkama, a postojeći zakoni ne pružaju adekvatnu zaštitu od homofobičnog nasilja i diskriminacije.
Neophodno je da, u najskorijem vremenskom periodu, bude usvojen opšti Antidiskriminacioni zakon koji će kao poseban slučaj diskriminacije navoditi i diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, kao i da relevantne institucije otvore prostor i počnu da ohrabruju lezbejke i gejeve da prijavljuju slučajeve diskriminacije i nasilja.

Zakonodavstvo

Kada je reč o zakonskoj regulativi i diskriminaciji istopolno orijentisanih osoba, 2006. godinu je obeležilo usvajanje novog Ustava Republike Srbije koji diskriminiše gejeve i lezebejke po nekoliko osnova. Pre svega reč je članu Ustava koji definiše bračnu, ali i vanbračnu zajednicu isključivo kao zajednicu muškarca i žene. Zabrana diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije takođe se ne spominje u tekstu novog Ustava, iako su tokom referendumske kampanje, predstavnici vlasti isticali da Ustav štiti ljudska prava po najvišim međunarodnim standardima, a da jedino «prava pedofila nisu zaštićena».
Lezbejske i gej organizacije, uz podršku drugih nevladinih organizacija, pozvale su na bojkot referenduma i ovim povodom održale konferenciju za štampu. Ovu akciju propratili su mediji, a u jednom dnevnom listu, Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS, izjavio je između ostalog:
«Oni treba da se leče. Ako nas Evropa ne bude htela zato što prava homoseksualaca nismo rešili na bolji način, onda nam takva Evropa i ne treba». Podsećamo da je Nikolić član skupštinskog Odbora za evropske integracije.

Napominjemo i da se članom Ustava koji definiše bračnu i vanbračnu zajednicu, snižava postojeći stepen poštovanja ljudskih prava, jer postojeća Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama predviđa bračne supružnike, tj. ne navodi eksplicitno muškarca i ženu, čime ostavlja prostor za prevazilaženje tradicionalnog shvatanja braka i vanbračne zajednice.

Tokom 2006. godine još uvek nije usvojen Zakon o ravnopravnosti polova, kao ni Antidiskriminacioni zakon.
Oktobra meseca, Vlada Republike Srbije usvojila je i Kodeks policijske etike[1] čiji se sadržaj oslanja na Evropski kodeks policijske etike, usvojen od Komiteta ministara Saveta Evrope[2]. U članu 36 domaćeg kodeksa, koji propisuje načelo nepristrasnosti, među osnovama razlikovanja se ne navodi seksualna orijentacija:

U svom radu policijski službenici rukovode se načelom nepristrasnosti u izvršavanju zakona bez obzira na nacionalno ili etničko poreklo, rasu, jezik i društveni položaj onoga na koga zakon treba primeniti, na njegova politička, verska i filozofska uverenja, ili na njegove godine, bračno stanje, pol, ili kakvu fizičku ili psihičku manu.

Ipak, u tekstu stoji i da «Nikome u Ministarstvu nije dozvoljeno da naredi, izvrši, izaziva ili toleriše mučenje ili kakvo drugo surovo i nehumano postupanje kojim se ponižava ličnost čoveka, kao ni drugu radnju kojom se ugrožava pravo na život, slobodu, ličnu bezbednost, poštovanje privatnog i porodičnog života, okupljanje i udruživanje ili koje drugo pravo ili sloboda zajemčeni odredbama Evropske konvencije»[3]. Kodeksom je propisano i da policijski službenici svoje dužnosti ispunjavaju obezbeđujući ostvarivanje ljudskih prava i sloboda a u skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije i domaćih zakona, kao i sa međunarodnim aktima u oblasti prava čoveka koje se Republika Srbija obavezala da primenjuje. Takođe, članom 40 Kodeksa policijske etike, policija se obavezuje da obezbedi «objektivne i poštene policijske istrage, obzirne i primerene posebnim potrebama određenih lica, kao što su deca i drugi maloletnici, žene i pripadnici manjinskih grupa, uključujući nacionalne manjine i osetljiva lica.»

Takođe, novembra meseca 2006. godine, objavljen je i godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evropskih integracija (Serbia 2006 Progress Report). «Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije je široko rasprostranjena», stoji između ostalog u ovogodišnjem izveštaju Evropske komisije.

Republika Srbija je 01. decembra 2006. godine na zasedanju Saveta za ljudska prava UN postala jedna od 54 zemalja potpisnica[4] Izjave o kršenju ljudskih prava na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, koju je tom prilikom pročitao ambasador Kraljevine Norveške pri UN - Wegger Strommen. Kako je na jednom od prethodnih zasedanja, Savet za ljudska prava UN primio obimne dokaze o kršenju ljudskih prava zasnovanom na seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu (lišavanje prava na život, slobodu od nasilja i torture...), Strommen je u ime država potpisnica izrazio zabrinutost trenutnom situacijom i podsetio na princip univerzalnosti ljudskih prava i nediskriminacije. Takođe, on je pozvao Savet za ljudska prava UN da obrati posebnu pažnju na slučajeve kršenja ljudskih prava na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, a od Predsednika Saveta je zatražio da obezbedi mogućnost da se na jednom od sledećih sastanaka Saveta, diskutuje o ovom važnom pitanju u okviru ljudskih prava.

Zdravstvo

Srpsko lekarsko društvo
Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava je još maja 2005. godine zatražila od Srpskog lekarskog društva da dostavi zvaničan dopis u kojem potvrđuje saglasnost sa zvaničnim stavom Svetske zdravstvene organizacije – da homoseksualnost nije bolest.
Pošto «pravi» odgovor još uvek nismo dobile, maja ove godine (povodom 17. maja - Svetskog dana protiv homofobije), ponovile smo zahtev ovoj instituciji.
Krajem jula meseca stigao nam je odgovor u kojem nas SLD upućuje da se obratimo psihijatrijskoj sekciji ove institucije, koja je navodno nadležna za ovo pitanje. Između ostalog, u tom dopisu SLD-a stoji: «Srpsko lekarsko društvo je u obavezi da se pridržava stavova Svetske zdravstvene organizacije...».

Nakon toga, Labris se ponovo obratio SLD-u, ali ovaj put Psihijatrijskoj sekciji.

Nakon što tri meseca od kako je Labris uputio dopis Psihijatrijskoj sekciji Srpkog lekarskog društva nije stigao nikakav odgovor – Labris se ponovo obratio (sada bivšoj) predsednici Psihijatrijske sekcije, Miroslavi Jašović - Gašić. Od Jašović - Gašić smo 02. decembra 2006. godine dobile sledeći odgovor:

Poštovana Gospođice Vučković,

U nekoliko navrata su moje kolege i ja dobijali pisma slične sadržine. Psihijatrijska sekcija je stručna organizacija koja okuplja psihijatre iz cele Srbije i sigurno da prati sva svetska zbivanja važna za ovu granu medicine, kao i WPA (World Psychiatric Association-Status by law) i da se ponaša u skladu sa tim. Zapravo mi nije jasno šta Vi želite da Vam potvrdi Psihijatrijska sekcija koja se prevashodno bavi psihičkim poremećajima, dijagnostikom i lečenjem istih, a samo u forenzičkoj psihijatriji i nekim drugim aspektima. Ne znam stoga po kome osnovu je Koleginica Jauković poslala nama Vaše dopise.
Uzgred želim da Vas obavestim da je novi predsednik naše sekcije Doc Dr Aleksandar Damjanović.
Vaše direktno pitanje, zaslužuje mnogo više objašnjenja, nego što se može reći laičkim putem preko ove vrste komunikacije i to afirmativnim ili negativnim odgovorom.

Uz srdačne pozdrave,

Prof Dr Miroslava Jašović-Gašić


Upitnik za dobrovoljne davaoce krvi
Aprila meseca, Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava, došla je do saznanja da upitnik za davaoce krvi, Nacionalne službe za transfuziju krvi Srbije sadrži između ostalog i diskriminatorno pitanje Da li ste ikada imali seksualne odnose sa osobom istog pola? Ovakvo pitanje u upitniku predstavlja direktnu diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, jer istopolno orijentisane osobe po automatizmu svrstava u rizičnu grupu samo na osnovu seksualne orijentacije, a ne na osovu rizičnog ponašanja koje bi trebalo da bude osnov za odbijanje osobe koja želi da bude dobrovoljni davalac.
Labrisu – organizaciji za lezbejska ljudska prava se javilo nekoliko lezbejki, koje su želele da budu dobrovoljni davaoci krvi, ali su odbijene nakon što su odgovorile potvrdno na sporno, diskriminatorno pitanje.
Labris je u međuvremenu došao do saznanja da se i na sajtu Zavoda za transfuziju krvi Novi Sad, između ostalog nalazi podatak da osobe koje su imale seksualni odnos sa osobom istog pola «nisu podobne» za davanje krvi.
O celoj situaciji, Labris je obavestio Mr John White, iz Evropske Agencije za rekonstrukciju, koja ujedno podržava projekat «Tvojih pet minuta...nečiji ceo život», tj. kampanju za dobrovoljno doniranje krvi. Iz EAR-a, je stigao odgovor da «žale zbog diskriminatorne procedure, ali i da EAR kao donator projekta, nije odgovoran za sadržaj spornog upitnika».
Takođe, Labris je uputio dopis novosadskom Zavodu za transfuziju krvi, i zatražio da ukloni podatak sa svog sajta o istopolnim osobama kao nepodobnim za dobrovoljno doniranje krvi. Pri tom smo podsetile na činjenicu da je poslednjih godina najčešći način prenosa HIV infekcije heteroseksualni odnos, kao i zloupotreba droga intravenskim putem.
Takođe, ovim povodom, a u organizaciji Labrisa, desetak aktivistkinja i aktivista raznih nevladinih organizacija je u subotu 20. maja, na Trgu republike, sprovelo akciju «pokušaja davanja krvi». Sve/i su bile/i odbijene/i, tj. nisu uspele/li da budu dobrovoljni davaoci, samo zbog potvrdnog odgovora na pitanje o seksualnom odnosu sa osobom istog pola. Važno je istaći da nijedan drugi razlog nije postojao, jer su ispunjavale/li sve ostale zdravstvene i druge uslove.
Ovu akciju su ispratili mnogi mediji, a nakon nje Labrisu je stigao poziv od Instituta za transfuziju krvi Srbije, koji je zatražio od Labrisa da uputi zvaničan dopis sa predlogom za izmenu ovog spornog pitanja, kao i diskriminatorne prakse svrstavanja lezbejki i gejeva u rizičnu grupu samo na osnovu seksualne orijentacije.
Od predsednika Republičke stručne komisije za transfuziologiju, koja je i sastavila upitnik za davaoce krvi, dr sci.med. Gradimira Bogdanovića, Labris je dobio uveravanje da će se o ovom slučaju raspravljati na prvom sledećem sastanku.
U međuvremenu, Zavod za transfuziju krvi Novi Sad uklonio je sa svog sajta podatak da istopolno orijentisane osobe nisu podobne za davanje krvi.
Predsednik Republičke stručne komisije za transfuziologiju, koja je i sastavila upitnik za davaoce krvi, dr sci.med. Gradimir Bogdanović – u pismenom dopisu Labrisu, garantovao je da će se na sledećem sastanku pitanje preformulisati, ali da je poteškoća okupiti sve članice/članove komisije. Ipak, Labris je obavešten da će se sastanak Republičke stručne komisije za transfuziologiju održati 06. jula 2006. godine, a nakon menjanja upitnika, po rečima Bogdanovića, trebalo bi da usledi tehnički deo, tj. povlačenje postojećih upitnika, a zatim štampanje i distribucija novih. U međuvremenu, Labrisu je preko formulara za prijavljivanje nasilja i diskriminacije, koji je postavljen na sajtu organizacije, stigao mail o novim slučajevima diskriminacije lezbejki koje su odbijene kao dobrovoljni davaoci krvi. Ovaj put, akcija dobrovoljnog davanja krvi bila je sprovođena u beogradskoj srednjoj školi, a učenici (koja se Labrisu i javila), prisutni lekari su kao obrazloženje rekli: «Naglasili su nam da ni po koju cenu ne dozvolimo homoseksualnim osobama da daju krv».
Na Međunarodni dan ponosa gejeva, lezbejki, biseksualnih, transeksualnih osoba – 27. juna, u Večernjim novostima, str. 10, rubrika Društvo - objavljen je sledeći tekst:


Pripadnici rizičnih grupa krv daju samo da bi proverili da li su “zakačili” sidu, sifilis, hepatitis B i C

BEOGRAD – Narkomani, homoseksualci i lezbejke obično nisu dobrovoljni davaoci krvi, a u Institutu za transfuziju krvi Srbije dolaze uglavnom da bi proverili da li su “zakačili” neki od virusa – potvrđeno nam je juče u ovoj zdravstvenoj ustanovi.
Krv svih dobrovoljnih davalaca ispituje se na virus side, sifilisa, hepatitisa B i C – ističu u Institutu za transfuziju krvi. – Promiskuitetne i istopolne osobe kada posumnjaju u svog partnera ili ga pak promene, dobrovoljno daju krv jer znaju da će im ona biti testirana na pomenute analize koje su u privatnim laboratorijama prilično skupe.
Organizacija za lezbijska ljudska prava “Labris” protivi se ovoj “diskriminaciji” lezbejki i apeluje na Srpsko lekarsko društvo da javno potvrdi da istopolna orijentacija nije nikakva bolest, ukazujući da je pre 16 godina Svetska zdravstvena organizacija, zvanično, homoseksualnost otklonila sa liste mentalnih poremećaja.
Profesor dr Vojkan Stanić, predsednik Srpskog lekarskog društva kaže da je upoznat sa zahtevom Organizacije “Labris” i dodaje da je SLD isuviše zauzeto formiranjem Komore, tako da će ovaj “problem” biti prolongiran neko vreme.

S. R. M.

Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava reagovala je, i nakon kontaktiranja PR Instituta za transfuziju krvi Srbije – rečeno nam je da stavovi izneti u pomenutom tekstu nikako nisu i zvaničan stav Instituta, te da je novinarka/novinar iznela/o neistinu. Ipak, prema Labrisovim saznanjima, demanti nije objavljen. Ističemo i da ovaj tekst podstiče predrasude povezujući promiskuitet sa istopolnom orijentacijom.
Važno je napomenuti da u slučaju diskriminacije lezbejki i gejeva prilikom dobrovoljnog davanja krvi, nije samo reč o tome da se osobe smatraju «nepodobne» zbog svoje seksualne orijentacije, već postoji i evidentiranje osoba. Naime, nedelju dana nakon odbijanja aktivistkinja/aktivista na Trgu Republike – desilo se da je jedan od aktivista pokušao da da krv jer je osoba iz njegove porodice išla na hirurški zahvat. U Zavodu za transfuziju krvi – nisu mu dozvolili da donira krv, jer su ga, pošto su mu uzeli podatke – pronašli u svojoj kompjuterskoj evidenciji, tj. bio je evidentiran kao osoba koja ne može da donira krv jer je imala seksualni odnos sa osobom istog pola (podaci o njemu su uneti nakon akcije na Trgu Republike). Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava zahtevaće, takođe, od Instituta da nakon promene upitnika, izbriše i postojeću evidenciju o osobama, a na osnovu seksualne orijentacije.
Ipak, novembra meseca 2006. godine, uspešno je okončana akcija promene diskriminatornog upitnika za dobrovoljne davaoce krvi.
Novi, izmenjeni upitnik za dobrovoljne davaoce krvi počeo je da se distribuira u zdravstvene ustanove širom Srbije 03. januara 2007. godine. Institut za transfuziju krvi Srbije, a na inicijativu Labrisa – organizacije za lezbejska ljudska prava, napravio je novi upitnik koji, za razliku od stare verzije, akcenat ne stavlja na rizične grupe, već na rizično ponašanje. Novi upitnik je po standardima poštovanja ljudskih prava, napredniji čak od mnogih upitnika iz zemalja Evropske unije jer ni u jednom svom delu ne spominje seksualnu orijentaciju kao osnov za dobrovoljno doniranje krvi.
Ovim povodom, Labris je u saradnji sa Institutom za transfuziju krvi Srbije, na Trgu republike organizovao akciju dobrovoljnog davanja krvi i time simbolično «testirao» nove upitnike.
Institut za transfuziju krvi Srbije primer je institucije koja je pokazala veliku spremnost i želju da zaustavi diskriminatornu praksu prema istopolno orijentisanim osobama.

Mediji

Piramida
Kada je reč o primerima diskriminacije nad istopolno orijentisanim osobama u medijima, svakako je 2006. godinu, obeležio izveštaj stručne službe Republičke radiodifuzne agencije, iz januara meseca, a povodom predstavke koju su uputili/le Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava i Gayten LGBT Centar za promociju prava seksualnih manjina. Naime, 16.11.2005. godine pomenute organizacije su uputile predstavku RRA zbog govora mržnje u emisiji Piramida, emitovanoj na RTV Pink 16.10.2005.godine. Voditeljka Branka Nevistić i gosti u emisiji – Toma Fila i Milorad Vučelić, koristili/le su se diskriminišućom terminologijom, odnosno govorom mržnje prilikom rasprave o gej brakovima, kršeći Zakon o radiodifuziji, član 21. Zatražili/le smo od RTV Pink, tj. od glavnog i odgovornog urednika i direktora – Željka Mitrovića da TV Pink uputi javno izvinjenje gej i lezbejskoj populaciji, ali pošto ni nakon ostavljenog roka za izvinjenje nismo dobile/li odgovor uputile/li smo predstavku.
Stručna služba Republičke radiodifuzne agencije zatražila je od TV Pink da se u određenom roku izjasni o predstavci, ali ova televizija nije odgovorila na taj zahtev, kršeći ujedno član 14 Zakona o radiodifuziji. Stučna služba RRA je konstatovala da je emitovanjem dve izjave – Tome File i Branke Nevistić, emiter prekršio član 21 zakona, a da je voditeljka osim toga narušila i osnovna načela novinarske profesije.[5] Član 21 Zakona o radiodifuziji (Objavljen u «Sl. glasnik RS», br. 42, 2002.) koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije glasi:


«Agencija se stara da programi emitera ne sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog različite političke opredeljenosti ili zbog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog seksualne opredeljenosti. Postupanje emitera suprotno zabrani iz stava 1. ovog člana je osnov za izricanje predviđenih mera od strane Agencije, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja stoje na raspolaganju oštećenom.»

Izricanje kazne nije bilo moguće, jer još uvek nije izvršeno dodeljivanje frekvencija emiterima, ali verujemo da je ovaj slučaj veoma važan za LGBT populaciju. Prvi put je, naime, zvanična institucija potvrdila da je bilo reči o govoru mržnje na osnovu seksualne orijentacije.

3k chat
Početkom meseca februara, Treći kanal Radio televizije Srbije, prestao je da u okviru svog 3K chata, emituje poruke koje sadrže LGBT terminologiju. Naime, nakon protesta nekoliko osoba zbog objavljivanja poruka homofobične sadržine a tokom emitovanja ovog chata, 2. februara je odlučeno i obelodanjeno pravilo:
«Od večeras neće ići poruke u kojima se traže: vrele, napaljene, perverzne, gay, lez, bi, parovi, trojke, udate, oženjeni i slične.»
Neprihvatljivim smatramo ovakvu diskriminaciju osoba koje su drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, a nejasno ostaje čime su se rukovodili oni koji su ovo pravilo uveli.

Medijska kampanja «Ponosna na svoje roditelje»
Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava je u septembru otpočela pripremu za medijsku kampanju podrške roditeljima, prijateljima i prijateljicama lezbejki i gej muškaraca - «Ponosna na svoje roditelje». Kampanje se sastojala, između ostalog, od radio džingla i televizijskog spota. Tokom pronalaženja radio i televizijskih stanica koje bi ovom prilikom pružile uslugu oglašivanja, Labris je nailazio na mnoga odbijanja. Važno je napomenuti da u svim ovim slučajevima, Labris nije zahtevao bilo kakav oblik medijskog sponzorstva, dakle Labris je želeo da potencijalnim emiterima TV spota/radio džingla, radio i televizijskim stanicama, plati punu cenu emitovanja spota, odnosno radio džingla. Najveći otpor pružali su glavni i odgovorni urednici i direktori ovih medijskih kuća, koji su upućivali osobe iz marketinga da odbiju saradnju, najčešće bez adekvatnog obrazloženja. Savet za ravnopravnost polova Vlade Republike Srbije odbio je da pruži podršku Labrisovoj kampanji, a kampanju je podržao Zavod za ravnopravnost polova, APV, Novi Sad.
Nakon što je, polovinom oktobra, osim radio džingla i TV spota koji su se emitovali na radio i TV stanicama u Srbiji, izašao i oglas u nekoliko dnevnih listova, na kancelarijski telefon Labrisa počele su se javljati osobe koje su iznosile uvrede na osnovu seksualne orijentacije. Takozvani hate calls, trajali su tokom cele kampanje. Takođe, na E-mail zaposlenih, stizali su mailovi uvredljive sadržine.

Istraživanje «Nasilje nad LGBTTIQ populacijom»

Februara meseca objavljena je i publikacija povodom istraživanja «Nasilje nad LGBTTIQ populacijom» koje su sproveli/le Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava iz Beograda i Centar za promociju i unapređenje LGBT ljudskih prava i Queer kulture Lambda, uz podršku Novosadske Lezbejske Organizacije, Queerie i Gaytena-LGBT, a u periodu od 15. septembra do 28. oktobra 2005. godine.
Osnovni cilj ovog istraživanja bio je dobijanje podataka o nasilju koje doživljavaju LGBTTIQ osobe u Srbiji. Iako su dobijeni rezultati relevantni samo za odabran uzorak, smatramo ih veoma značajnim za uvid u svakodnevnu diskriminaciju koju doživljavaju osobe drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.
Takođe, ovim istraživanjem želele/li smo da na najeksplicitniji način skrenemo pažnju relevantnim državnim institucijama, ali i široj javnosti, o položaju jednog dela društva kojem se uskraćuje osnovno ljudsko pravo.

Glavni nalazi istraživanja:
Gotovo 90% ispitanika/ispitanica zna za slučajeve nasilja zato što je osoba drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.
Dve trećine ispitanika/ispitanica je doživelo nasilje zato što je drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.
Svi/e ispitanici/ispitanice koji su doživeli/e nasilje, doživeli/e su emocionalno nasilje (izbegavanje, ismejavanje, stereotipiziranje, osuđivanje, provociranje, odbacivanje, obezvređivanje, ignorisanje, negiranje postojanja seksualne orijentacije drugačije od heteroseksualne, pretnje, zastrašivanje, ucenjivanje svakodnevno bombardovanje negativnim stereotipima homoseksualnosti od strane medija, prijatelja, religije, porodice ...).
Emocionalno nasilje, kao jedini oblik nasilja, doživelo je 32.5% ispitanika/ispitanica, 24.1% ispitanika/ispitanica je uz opisanu vrstu nasilja doživelo i fizičko nasilje i egzistencijalnu ugroženost (potpuno nedostajanje podrške i odbacivanje od strane porodice, uskraćivanje materijalnih sredstava,izbacivanja iz kuće, pretnje ubistvom, gubitak posla ...), dakle, sve vrste nasilja, izuzev seksualnog, a sa fizičkim nasiljem (guranje, šamaranje, udaranje, šutiranje, premlaćivanje ...) kao dominantnim.
Dok je sve vrste nasilja, sa seksualnim nasiljem (silovanje, pokušaj silovanja, navođenje na prostituciju, trafficking, iskorišćavanje seksualnosti u pornografske svrhe, seksualno uznemiravanje koje uključuje fizički dodir, seksualno uznemiravanje koje ne uključuje fizički dodir, egzibicionizam, voajerizam ...) kao dominantnim, doživelo 8.8% ispitanika/ispitanica.
Najveći procenat ispitanika/ispitanica 25.9%, je nasilje doživeo/doživela od osoba koje su im poznate, od osoba koje su i poznate i nepoznate ispitanicima/ispitanicama nasilje je doživelo 20% ispitanika/ispitanica, dok je od nepoznatih osoba nasilje doživelo 19.4% ispitanika/ispitanica.
42.9% ispitanika/ispitanica je nasilje doživelo više puta, sporadično, 19.4% ispitanika/ispitanica je nasilje doživelo samo jednom, dok je 3% permanentno u situaciji nasilja, u proseku tri godine i to stanje permanentnog trpljenja nasilja još uvek traje.

Reakcije u situacijama nasilja:
Najveći procenat ispitanika/ispitanica 21.5% je pokušao/la da smiri situaciju, 19.7% je uzvratio/la verbalnim napadom na počinioca/počinioce, 8.8% pobegao/la iz stuacije/a, 7.1% je ignorisao/la da mu/joj situacija/e nasilja dešava/ju, 5.3% ispitanika/ispitanica je uzvratio/la fizičkim napadom i, najmanji procenat ispitanika/ca, 3%, je pozvao/la policiju.

Osećanja u situacijama nasilja:
Kako je ispitanicama/ispitanicama bio ponuđen niz od minimum 13 emocija uz mogućnost zaokruživanja više odgovora, tako je dobijeno 25 različitih grupa osećanja, a u analizi se mogu izdvojiti one najfrekventnije - strah, bes, poniženje gađenje, tuga, bol, nezadovoljstvo, nemoć 8.2%, bes, tuga, bol, iznenađenje, nezadovoljstvo 7.6%, strah, bes, tuga, bol, nezadovoljstvo, nemoć, strepnja 5.9%, strah, stid, krivica, bes, poniženje, bol, nemoć 4.1%
Ispitanici/ispitanice su, nakon doživljenog nasilja, o tome najčešće razgovarali/e sa prijateljima/prijateljicama 51.8%.

Obraćanje institucijama nakon doživljenog nasilja:
Ispitanici/ispitanice su se, nakon doživljenog nasilja, izuzetno retko obraćali institucijama.

Najveći procenat ispitanika/ispitanica, 13.5%, se obratio LGBT organizacijama.
Nešto manji procenat ispitanika/ispitanica 11.8% se obratio psihologu/psihološkinji ili psihijatru/psihijatrici.
Još manji procenat ispitanika/ispitanica 7.6% se obratio lekaru/lekarki (57.6% nije, a 34.7% nije doživelo nasilje).
Najmanji procenat ispitanika/ispitanica 3.4% se obratio socijalnom radniku/radnici.

Ispitanici/ispitanice su, nakon doživljenog nasilja, takođe izuzetno retko, prijavljivali nasilje.
Samo 10% ispitanika/ispitanica je nasilje koje je doživelo prijavilo policiji.
Još manji broj ispitanika/ispitanica, 2.9%, je nasilje koje je doživelo prijavilo tužilaštvu.

Ispitanicima/ispitanicama koji/e su doživeli/e prijavili/e nasilje policiji i/ili tužilaštvu, od podrške nadležnih organa, najviše je nedostajala adekvatna akcija i više znanja o LGBTTIQ pitanjima.

Ukoliko niste prijavili nasilje koje ste doživeli, zašto to niste učinili, na koje je bilo ponuđeno osam odgovora uz mogućnost zaokruživanja više odgovora. Tako je dobijeno 14 različitih odgovora, od kojih su najfrekventniji – nemam poverenja u nadležne organe 12.4% i nemam poverenja u nadležne organe i strah me je da prijavim nasilje koje sam doživeo/doživela 8.2%.

Na pitanje Da li osećate potrebu da emigrirate iz SCG zbog toga što ste drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne samo 18.8% ispitanika/ispitanica je odgovorilo ne, njih 55.9% je odgovorilo da, 2.9% je to već učinilo, a 22.4% ispitanika je odgovorilo ne znam.

Formulari za prijavljivanje slučajeva diskriminacije i nasilja

Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava, je aprila meseca 2006. godine, postavila na svoj Web Site, formular za prijavljivanje slučajeva nasilja i diskriminacije. Takođe, 01. aprila 2006. godine, počelo je sa radom psihološko savetovalište za lezbejke.
Prvih mesec dana od postavljanja formulara koji se može popuniti i bez ostavljanja ličnih podataka (kao što su ime, prezime itd.) ispostavilo se da je ideja sasvim dobra i da postoji opravdana potreba da usled neprijavljivanja slučajeva nasilja relevantnim državnim organima – postoji način da ovakvi incidenti ipak ostanu negde zabeleženi.
U tom smislu, Labrisu su počeli da stižu mail-ovi o različitim slučajevima nasilja i diskriminacije koji su se dogodili ranijih godina.
Zaključak je da lezbejke i gejevi u našoj zemlji ne prijavljuju homofobično nasilje zbog straha od «prijavljivanja» seksualne orijentacije, odnosno zbog straha od nastavka torture i nedovoljnog razumevanja problema od strane zaposlenih u policiji, pre svega.
Slučajevi za koje smo saznale, najčešće predstavljaju verbalno i fizičko nasilje od strane nepoznatih počinioca, najčešće u javnom, otvorenom prostoru. Reč je dakle, o pretpostavljenoj seksualnoj orijentaciji koja je drugačija od heteroseksualne, a pretpostavku počinioci izvode na osnovu «različitog» rodnog izražavanja – odnosno na osnovu «različitog» izgleda, oblačenja, ponašanja osobe.
Takođe, nekoliko slučajeva diskriminacije i psihičkog nasilja odnosilo se na gubitak radnog mesta nakon sumnje u istopolnu orijentaciju, odnosno takođe nakon «pretpostavljanja» od strane poslodavca, najčešće.
Podsećamo da je diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije zabranjena Zakonom o radu, Članom 18, «Službeni glasnik RS», br. 24, 2005.godine:


Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Nekoliko osoba se javilo Labrisu da prijavi nasilje u porodici. Reč je o «verbalnom i psihičkom zlostavljanju, najmanje nekoliko puta sedmično».
U jednom slučaju reč je čak bilo o egzistencijalnom nasilju, dakle pretilo se izbacivanjem iz kuće i uskraćivanjem materijalnih sredstava.
Takođe, jedan gej je naveo da se za pomoć obratio psihijatru Jovanu Mariću. Po njegovim rečima, dr Marić je samo «pogoršao situaciju izjavom da ne bi trebalo da budem homoseksualan, već da pokušam, ako ne mogu da budem heteroseksualan, da onda bar budem biseksualan».
Početkom septembra meseca, Labris je došao do saznanja da se jednom gej muškarcu preti od strane pripadnika policije. Reč je bilo o uznemiravanju i zastrašivanju. Naime, jedan pripadnik policije prilikom legitimisanja došao je do ličnih podataka gej muškarca. Nakon toga, usledila su stalna uznemiravanja i pretnje telefonom. Policajac je zahtevao da mu se dostavljaju informacije o gej populaciji, kao i o gejevima koji koriste bilo kakve psihoaktivne supstance, odnosno o onima koji drogu preprodaju.
Oktobra meseca, desio se i frapantan čin diskriminacije jednog gej muškarca u Nišu. Naime, taj gej muškarac je napadnut i teško povređen od strane jedog heteroseksualnog muškarca ali nije želeo da prijavi slučaj policiji. Ipak, kada je otišao u nišku bolnicu, na pregled, nijedan doktor nije želeo da mu pruži adekvatnu lekarsku pomoć. Nakon što su ga slali od jednog do drugog lekara, lekar koji je na kraju «pristao» da ga primi – nije želeo zapravo da ga pregleda. Obratio mu se rečenicom: «Ti mi pričaj šta se dešavalo tokom napada na tebe, a ja ću da ti govorim šta treba da radiš..» Ovakvim postupanjem, lekari su diskriminisali, ali i ugrozili zdravlje mladića.
Ovaj primer otvorene diskriminacije, a od strane lekara, možda najbolje ilustruje položaj istopolno orijentisanih osoba u Srbiji, kao i stepen otvorene homofobije i diskriminacije prema lezbejkama i gejevima. Da bi se promenila društvena svest potrebno je da najpre država pokaže da želi da jednako štiti sva ljudska prava – pre svega zakonima.

Dragana Vučković

----------------------
[1] "Službeni glasnik Republike Srbije", br. 92/2006

[2 Preporuka (2001) 10, koju je usvojio Komitet ministara Saveta Evrope 19. septembra 2001. godine

[3] Kodeks policijske etike, član 34, "Službeni glasnik Republike Srbije", br. 92/2006

[4] Pored Srbije, ostale zemlje potpisnice su: Albanija, Andora, Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Bosna i Hercegovina, Brazil, Bugarska, Kanada, Čile, Hrvatska, Kipar, Republika Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Gvatemala, Mađarska, Island, Irska, Italija, Letonija, Lihtenštajn, Litvanija, Luksemburg, Malta, Meksiko, Crna Gora, Holandija, Novi Zeland, Panama, Peru, Poljska, Portugal, Makedonija, Republika Koreja, Republika Moldavija, Rumunija, Španija, Slovačka, Slovenija, Švedska, Švajcarska, Istočni Timor, Ukrajina, Velika Britanija, SAD, Urugvaj i Norveška.

[5] «Nakon razmatranja predstavke stručna služba RRA je zaključila da se izjavom Tome File „...stavio ih u bure napunjeno nečim...i rekao da je to za njih...“(opis navodnog postupanja Miloša Obrenovića prema istopolno orijentisanim osobama) i voditeljke Branke Nevistić „Gospodine Fila, kada ste pomislili – e ovi pederi su stvarno preterali?“ podstiče diskriminacija prema istopolno orijentisanim osobama, opisana u članu 21 stav 1 Zakona o radiodifuziji, što je, u skladu sa 2. stavom istog člana, osnov za izricanje mera od strane RRA, sankcionisana i članom 38. Zakona o javnom informisanju. Naime Toma Fila je opis navodnog izuzetno brutalnog postupanja kneza Miloša prema homoseksualcima jasno stavio u pozitivan kontekst, voditeljka Branka Nevistić ne samo da se nije ogradila od ove izjave već je u svom pitanju upotrebila nedvosmisleno pogrdan izraz za homoseksualce čime je, osim pomenutih zakonskih odredbi prekršila i elementarna načela profesije.», stoji između ostalog u izveštaju Republičke radiodifuzne agencije.

< Prethodna		Sledeća >