Izvršavajući naredbu glavne i odgovorne urednice ovog sajta, a izlazeći u susret mnogobrojnim zahtevima, pa čak i molbama (kao i željama malobrojnih) diljem planete, reših da "oživim kutak", po svemu sudeći volonterski (u srpskom prevodu čitaj: besplatno), jer mi gazdarica reče kako ne može da mi odbije od honorara 10% za nepisanje – dok nešto ne napišem. Ko te danas još pita za inspiraciju, motive, žudnju, lepotu!
Već dugo sam živela s ubeđenjem da sve to pripada nekom, uglavnom, prošlom vremenu, te zato nisam ni pisala... ali onda se desilo čudo!
Na e-mail address, prvi put posle više metara inbox-a, stiglo mi je pisamce i broj telefona jedne devojke koju sam i pre njenog odlaska u beli svet (preko velike bare, dakako), zapravo, retko viđala. Ona je, naime, došla u Beograd na odmor i u tom e-mailu izrazila želju da se vidimo.
Ovo leto mi je, kao nijedno pre, donelo oskudicu u pogledu poseta dragih van Srbije, pa sam tom porukom bila iznenađena više nego što je "normalno" za moje godine, iskustvo i status. Da sam preterano "nenormalna", potvrdila je i činjenica da sam zaboravila na dogovor i posle ludog dana otišla kući, umesto na mesto susreta sa njom. Srećom, ona je bila normalnija, pa se na njen poziv vratih (ne beše mi teško). Hvala joj jer je, pored toga što super izgleda i što je mogla da izabere bilo koga, čekala baš mene (sat i po) da se vratim na mesto zločina, i ulepšala mi veče. Hvala joj, takođe, što je imala razumevanja za nešto što ni meni nije bilo razumljivo; hvala joj i za strpljenje i ležernost iskazanu povodom legendarne bahatosti i ignorancije konobara u silikonskoj dolini (gde nam je u sitne sate bilo najsigurnije naći mesto), kao i za razna vina koja smo pile, a ona platila (jer pisanje nije jedini posao koji ne radim – te sam švorc); pa joj hvala i za to što mi je pružila priliku da saznam kako živi između dva sveta; i još joj hvala što je BG učinila drugačijim bar jedno veče; no, hvala joj i što je zbog mog teksta o filmu o gej kaubojima otišla da pogleda dotični, a najviše joj hvala što me inspirisala da napišem ovo i sve što sledi u danima koji dolaze. Hvala ti, M. K, i svrati ponekad.

Nova sezona

E, prvi događaj u novoj sezoni bila je press konferencija o odnosu medija prema LGBT osobama. Sudeći po prisutnim predstavnicama/-ima (ređe), te njihovoj obaveštenosti o temi i ideji, taj odnos kao i da ne postoji. Da ne beše uvaženih govornika, pomislila bih da su Vil&Grejs jedini motiv za pozitivan kontekst. Što se, pak, predrasuda tiče, D-ica ih je zavidnom veštinom rutinski razvejavala u vakuum opšte neobaveštenosti. Svaka bi je kuća (medijska i dr.) poželela.
Odmah tu, za okruglim stolom i uz kafu iz reprezentacije, doživeh lično i poziv za izletovanje kraj Belocrkvanskih jezera, koja – jes' da su lepa u slikama – ali mi videsmo samo jedno, a ni ono nije radilo i bilo je 'ladno i žabe su u njem' kreketale u tročetvrtinskom ritmu, pa smo se, obišavši ga sa svih strana (pa i kroz šumicu), lagano udaljile, čvrsto rešene da jednog dana kad bude sezona, za sve pare, pokupujemo vikendice u boji, načičkane na obali. Nije baš sve bilo uzaman, jer slikale smo se pored autobusa. Šteta beše samo:
1) zbog šofera koji je na brzinu pojeo sendvič (iz kese), da bi nas odvezao u Vršac;
2) zbog moje neraspakovane asurice.

Eee, a u Vršcu – dani vina i voća i sasvim druga priča. Veliki grad s velikim mogućnostima, od kojih sam propustila najlepšu, pogled s jedinog brežuljka u regionu na kom služe vegetarijanska jela, bar se tako priča.
E, ali zato smo bile na vašaru baveći se svim vašarskim vragolijama, od autodroma do pljeskavice, plus obilazak arhitektonski veoma zanimljive katoličke crkve (bitan podatak za, možda, ne tako retke – religiozne lezbe). Pronađosmo, jedva, i kafić sa stolom za dvadesetak žena gde smo vreme, uglavnom, provodile tako što smo otvarale suncobrane nad svojim i ostalim stolovima, mrdajući nameštaj i gošće, i ometale strpljivog i ljubaznog kešu (dobio bakšiš), a sve to čekajući Štefi (koju smo navodile telefonski preko 064 mreže i uz pomoć njene požrtvovane konobarice s drugog kraja grada) koja nas je uspešno locirala već posle dva sata, pred sam polazak, u jednoj sasvim desetoj kafani, gde smo jele grožđe koje beše iznimno slatko. Moram se pohvaliti da sam iza leđa organizatorke u gradskoj kući, nesvesna te činjenice, degustirala voćni eksponat...
I tako je beogradska železnička stanica, još jednom toga dana, u predvečerje, uspela da me vidi, iako smo išle busom koji, kao što je poznato, ne ide šinama, i može da se zaustavi kad i gde god 'oće. Ali neće. U celoj stvari žao mi je jedino glavne i odgovorne urednice, koja je još uvek u nezavidnoj situaciji, iako je imala ceo dan i sve uslove da razreši krizu, a drago mi je zbog Ksenije koja je uživala u svemu u čemu bih i ja da smo krenule zajedno, i koju sad pominjem jer će mi (u nastavku ovog teksta koji se odnosi na izložbu, koktel i planetu) to naručiti. A i da nije – pomenula bih je kad-tad, jer me uvek nežno podseti da sam nekad bila drugačija u nastojanju da ne budem ista, pa me ta reminiscencija uvek gane, baš kao i njena spremnost da mi "odigra" link s jednim dalmatinskim otokom, koji je deo i mog plana za obnovu tišine.

Izložba&Co.

Eksponati sa NLO radionica dali su L. Prostoru novu boju, oblik i značenje, a kratak film o grupi me podsetio na neke nerealizovane, a važne uplive u svetove homofobije, koji još uvek egzistiraju u genetski determinisanim orbitama našeg najneposrednijeg okruženja. Ponovo shvatih koliko je važna ta kućica sa severa i koliko su drage te divne Novosađanke, i koliko su hrabre (čak i kad se suočavaju sa dubokim dekolteom TV voditeljke).
Nove koktel majstorke su bile na visini zadatka, kako izgledom, tako i zanatom, a pošto su moje drugarice – veoma sam ponosna i jedva čekam da mi opet nešto smućkaju. Izrazito zaradovana činjenicom da 50% prisutnih ne poznajem, uživala sam u druženju k'o prase u blatu, a svako blato traži tečnost, pa sam taj utisak "pojačala" ispustivši čašu sa koktelom koji je pokvasio devojke iz susedstva. Eto.
Bliži se, međutim, queer fest o kom ću tek pisati, a vreme je toplo i lepo, i samo mi još više otežava rastanke na godinu dana, jer evo već celu deceniju gledam je kako odlazi, da bi se opet na kratko vratila i ponovo ostavila u meni taj svoj osmeh do sledećeg susreta. U međuvremenu, u međuprostoru...između mene i sveta, lebde neki drugi osmesi, često iznuđeni osrednjim humorom, "kupljeni" nagoveštenim osećanjem bliskosti, iskreni - koliko i lažni, hladni – koliko i topli...skloni da podgreju želje...da najave osećaj blaženstva, daleki... daleki, baš kao taj...u meni.
Planeta se, međutim, kreće sigurnom putanjom, bar se nadam... da zna.

Desa

< Prethodna		Sledeća >