"Često ljubav tako prolazi
neosjetno preko večeri
u svijetloplavom, bojom usana
hladan pogled preko ramena
i opreznost do novog susreta,
ne trudi se da budeš jedina"
                                    (Dž. Štulić)

Ovu priču počinjem ni sama ne znajući zašto, pesmom koju mi je u memoriju "ubacila" jedna žena davne 1999. s namerom da je nikad ne zaboravim. Šta da kažem? Uspela je! A verovatno ću ovih dana saznati i zbog čega sam ovako počela tekst jer: "Slučajnosti ne postoje! " reče mi takođe ona pre nego smo odabrale različite pravce kretanja u životu.
Nemam običaj da od svojih tekstova pravim crne hronike, ali u naslovu mi se oteo jedan kolokvijalan naziv za neobjašnjive događaje sa tragičnim ishodom, a s druge strane, tragedija je trenutak koji niste u stanju da podnesete, koji vas učini nemoćnom u odnosu na svakodnevicu, tako da sam morala nešto o tome...
Odlazak jednog pevača (čije ime (namerno) ne izgovaram jer ga isuviše "rabe" ovih dana razni) učinio je praznijim prostor gde je bilo moguće postojati izvan mita, pompe, licemerja, zlobe i zavisti. Gori od njega će i dalje nastojati da se uvuku na "upražnjeno" mesto i ponude nedostojnu zamenu za istinu. Muzika – to fatalno lebdenje izvan stvarnosti, neminovno čini zavidnim sve koji nisu u stanju da lebde, muzika koja je čista lepota služi – istini. Njegovo ime je moglo biti muzika ali je odlebdeo predaleko, nesretnim slučajem, ostavivši neke zvuke "kao što su zvuci rasturene duše, kao što se muzika osluškuje uzalud, dovijeka" (opet Dž. Štulić) da ne zaboravimo...
Eto prilike da izložim i treću stavku naslova, tzv. "moj slučaj". I kao što bi se dalo pretpostaviti u neznanju, to nije nikakav događaj, incident ili problem. To jeste – osoba. Baš ono... ljudsko biće, žena, prijateljica, ponekad savest, ponekad stroga analitičarka moje nedoslednosti. Ona je nepravedno izostavljana u ovim redovima, mada je najzaslužnija za moje "kešanje" po cyber prostoru, pa samim tim i za silne posledice, te sam je dužna pomenuti. Jer uvek kad pomislim na nju lice mi se u osmeh razvuče, a kad se setim nekih njenih "izjava" ne mogu ni o čemu ozbiljnom ni ružnom celog tog dana da razmišljam. Iako nas činjenično stanje koje se tiče okupljenosti molekula i atoma gotovo neformalno primorava da se dogovaramo oko mesta susreta i oko vremena susreta, ona bi trebalo da zna kako je blizina relativna stvar, baš kao što je samo jedan "moj slučaj", iako smo T. i ja "samo" citirale nju samu u neopreznosti jednog prohladnog jutra u Arnhemu u Holandiji ispred ogledala koje se smejalo u neverici. Postoje bića, a ona je takva, koja su sposobna za mnoge podvige, a učine tek nekoliko dok ih neko ne upozori da nam ogledala govore ono što sami sebi govorimo prepričavajući, nekritički, tuđe neizgrađene stavove o sebi samima. Zato je potrebno ponekad stati iza ogledala (svakako – prethodno obrisavši paučinu) i pokušati napamet ponovo izmisliti sebe i svoj život, i to baš onako kako nam se sviđa, a onda taj isti život obući (kao zeleni džemper), pa stati ispred ogledala u kome će sad stajati neko ko nas voli istovetno kao što smo oduvek želele, a nismo se usudile da tražimo.
Ono što sigurno znam, čak i ako postoji sledeći život, već i u ovom postoji samo jedan – moj slučaj, na ma kom meridijanu planete i s koje god strane ogledala, jer "tuge su prolazne, a smeh je zauvek". Proglašavam to novim zakonom sveta u kojem leptiri pokreću vulkane... s druge strane sistema, u kvantuumu umesto molekula i atoma, jer prvo što spazih su tvoje oči koje se smeju.

Desa

< Prethodna		Sledeća >