Jednom davno, još dok sam bila beba-lezbejka, sanjala sam kako se negde okupilo mnogo neobičnih ljudi koji zajedno stvaraju čaroliju jednog sasvim nesputanog sveta u kome je različitost uslov mogućnosti međusobne komunikacije, a kako je to bio veoma ambiciozan san za jednu bebu, bilo je potrebno preživeti mnogo godina aktivizma, radionica, žurki s povodom, žudnji raspršenih po hridinama nemuštih odnosa, da bi mi, konačno, nešto zaličilo na taj davni san.
Ne kažem, bilo je u međuvremenu, dirljivih momenata, onog lepog osećaja unutarnjeg treperenja što sam negde nasamo sa «svojima», utiska da uspešno plivam uprkos uzvodnim strujama i da sam srećna nasuprot opštoj nesreći koju mi nameću nevidljive sile.

Bila sam sklona da verujem da sve što činim - činim za druge, a ono što drugi čine za mene, do mene ne dopire. Teško sam prihvatala načine na koje se raslojavala priča hinjenog jedinstva ženskog pokreta i to što se ONE, koje bi trebalo da otelotvore zajednički cilj sve manje razumeju i sve više udaljavaju, slabeći time i moju volju da učestvujem u bilo čemu. I kad sam već odavno prihvatila činjenicu da se sve urušilo do neprepoznatljivosti, kasneći malo uđoh u zamračenu salu Rex-a na otvaranje Queer festa. Kad tamo…
Čarolija!!! Živa, šarena, samouverena, bezobrazno-ljupka i golišava. Direktna i nemilosrdna fijuče svojom nesvakidašnjom lepotom, šibajući nas brutalno i zavodljivo nas mameći da zavirimo iza sledeće kulise koja se pred našim očima otvara neposredna i silovita, inteligentna, glamurozna i uprkos nametnutoj fantaziji, bojažljiva… i sasvim… sasvim nežna…

Sve dok se nisu upalila svetla razotkrivši stvarne identitete prisutnih, imala sam utisak da prisustvujem performansu uigranog ansambla za dekonstrukciju kolektivne svesti, koji stavljajući pred nas ogledalo u kome se sa svakom novom replikom, kao u retrovizoru, od nas udaljava stvarnost i napušta nas ostavljajući nas nove i same, zatečene sveže dizajniranim pogledom na vlastito osmehnuto lice. Takve stvari se ovde ne zbivaju javno, a kamoli često.

Lepo je bilo u takvim okolnostima ponovo videti neke kojima sam se iskreno radovala dok sam bila beba, a još lepše to što su iza ovog projekta stajale neke nove ideje. I makar sad nemoguće bilo objasniti šta je to «queer» (kad još mnogi ne razumeju ni LGBT), makar je na radionice sledećih dana (kao da je u pitanju bojkot, a nije), došlo manje predstavnica ženskih grupa nego što je bilo žurki (i s povodom kao i bez) u ovom veku i makar sve to bila kapljica u moru mojih očekivanja iz bebećih snova, sretna sam što vas mogu obavestiti da ta, baš lepo šarena kapljica postoji, pa je bar stavite na dlan ako vam je frka da u njoj ronite, verujući još uvek u onu priču o veličini kojom su vas «pripitomljavali» kao bebe.

Desa

< Prethodna		Sledeća >