Iako čitam od druge godine života i za nju sam čula još odavno, tek je ovih dana do mene došla zbirka pesama grkinje Sapfo. Ovu knjigu je pre desetak godina priredio jedan muškarac. I napisao joj pogovor, gde se, pokušavajuci da je hvali, a nemoćan da “savlada” tu količinu nepoimanja Sapfine posebnosti, neprestano sapliće upadajući u kontradikcije. Da bi se iz tog belaja izbavio, dotični se besomučno “šlihta” samodopadljivoj političkoj korektnosti  kao  elitnom  prostoru za uzgoj modernog kritičara bez predrasuda. No, dosta o njemu.
Reći da je Sapfo napravila revoluciju u pesništvu uvodeći nov lirski izraz naspram, mahom, epskog i muškog, je toliko pojednostavljeno kao kada biste rekli npr. da je
klitoris - novi organ pokriven kožom, mnogo manji od penisa. Da bi se ova «stvar» razotkrila, ne treba biti pesnička duša, umeti pisati i znati šta to znači (dovoljno je imati klitoris i znati čemu služi, što nije imanentno baš svima).
Sapfo nije pisala da bi bila pesnikinja, jer je bila svesna da je ta Sapfo koja piše činjenica koja daleko prevazilazi sve pojmove javnog (spo)razumevanja. Svaki njen stih govori o tome. Svaka pesma pulsira nepravilno, intimno, van svakog poretka. One koje su imale sreću da im se desi lepota ljubavi, prepoznaće je u Sapfinim stihovima, a i one koje nisu, moraju se diviti jednostavnosti kojom ona vaja sve te dirljive reči upućene nekoj ženi…
                                    
TA TVOJA LJUBAV

«Ti dođe. Kako je to lijepo od tebe!
Takav zanos moja duša ne pamti.
Cijelo moje srce
Plamti sada vrelom  čežnjom…»

 ili nekim ženama…
                                            
PJEVAT ĆU PJESME

«Gle, sad ću za prijateljice svoje
pjevati lijepe i radosne pjesme.»

Sapfo peva o onome što ljudi, obično, smatraju suviše «običnim» da bi se uopšte izgovaralo, iako je to, zapravo, jedino što bi želeli da čuju. Međutim, ona je, istovremeno, svesna da njeno «ljudsko», nema  tu moć da stvori bilo šta, pa kaže…
                     
DAR MUZA
                     
«Ako su me proslavile moje pjesme,
to je vaš dar, o muze!»

lepota se, naime, stvara - sama, jer lepota je za Sapfo, kao i dobrota,  čista – sloboda…

DJEVOJKO LIJEPA

«Djevojko lijepa
kako si zaspala slatko
na nježnim grudima svoje prijateljice!»
 
i intima…

«Ako si doživela u svom srcu
plamenu, mamenu ljubav,
ostvari žudnju…»

…o, kako je to različito od suzdržanih i misaonih stihova njenih «epskih»     savremenika.

«Zazivam te Afrodito,
jer ti me mučiš gorčinom ljubavi
i tvoji krasni darovi
za mene su jaki otrovi…
Ipak… budi milostiva!»

Muško jednoboštvo zauvek ukida ovaj prisni i podržavajuci odnos između ženskog   arhetipa oličenog u boginji lepote i žene kao telesnog i osećajnog bića.
U danima koji slede, tom arhetipu «ostavljena» je jedino uloga majke, a i ona pod pashom «prljavštine» tela, naspram «uzvišenosti» (svetog) duha (i oca i sina, neizostavno)
Nasuprot njima, ženski duh zbori ovako:

«Možda te ona ni ljubila nije,
al’ srce tvoje bolno bije
tugom bez prebola.
Možda,
 i  tko zna,-
zašto ta ljubav živa
čemer u tebi biva.

Tko zna, šta budućnost nosi u svom krilu…
Možda ljepotu i sunčani sjaj…
Tvoje srce mnogo trpi,
jer  zla usta neistinu govore,
od lijepih riječi blato tvore
i gorčinom pune tvoju dušu.
Ne uzvrati zlom!
Znaj, vjetrom se paše
Tko na se misli samo.
Nek zato gnjev ne zaslijepi tvoje misli.
I sumnjati nemoj,
jer shvaćam nesreću takvih žena.
Poslušaj:
Sviću, klikću svijetle zore…»

Eto, drage moje, to me obuzima ovih dana, pa ne mogu da se usredsredim ni na šta     drugo. Ali uskoro ću, obećavam, uostalom u toku je FEST, a i jedna knjiga mi je na umu, pa izložba… ma, biće toga...
Do čitanja!

Desa

< Prethodna		Sledeća >