Nova  godina mi je počela u Novom Sadu i donela mi, pored novih poznanstava, nove uvide u neke stare događaje. Ali krenimo redom. Sve znamo na šta se misli kada se kaže «Big sister» (I ili II). Bukvalno, ove reči govore, samo o veličini i srodstvu, međutim, osećaj koji one proizvode u meni teško staje u reči… nekako ih… prevazilazi… i tematski i simbolički, pa s obzirom na to da se ne radi o veličini i srodstvu insistiram na jednom slobodnijem prevodu u kome bi se ove dve reči mogle čitati i kao npr. «Lezbejski hotel» (idea by Lori), mesto za odmor na putovanju, zagrljaj oaze. Kako biste, nadalje, mogle da empatišete, podsetiću vas da je pandan nazivu «Big sister» - «Big brother» koji (osim aktuelnog reality show-a) neodoljivo, pre svega, asocira na Dž. Orvela i 1984. i  mogao bi se u jednom slobodnijem prevodu nazvati «policijska stanica». Primetiste li razliku?
Za sve konsekvence koje proističu iz ovako postavljenih premisa, drage moje, odgovorne ste same, jer ako vam ovi navodi problematizuju postojeća gledišta (ne bojte se) to, samo, znači da je proces odavno počeo i da ste neprimetno uvučene u još jednu (moju) priču.
Jezik je čudna alatka. Na našem govornom području još čudnija jer je značenje tog pojma višestruko, pa istovremeno pokriva delove anatomske, lingvističke, simboličke i metaforičke ravni.
Fiziološki, kao eminentan organ čula ukusa (o kojima je, dakako, tako teško raspravljati), jezik je takođe složena forma. Ta, relativno mala, površina, na kojoj se razaznaju fundamentalno različite pa i suprotne kategorije čulnih afekcija ukusa, obitava kao pravi univerzum različitosti pomirenih u zajedničkom cilju odgonetanja i vrednovanja stvarnosti.
Kao ligvistički pojam, jezik, implicira veoma kompleksne procese nastajanja reči, što pretočene u slovne znake, čine sasvim novu geografiju – jezika. Da ne govorim o prevođenju, tom neverovatnom procesu tumačenja i pretumačivanja glasa gde se korača tajnovitim predelima između materije i misli, tela i duha, koji se na nevidljivim šavovima dodiruju tvoreći čvrstu vezu. Kao autonomno organsko tkivo, čija se funkcija ne iscrpljuje u primarnoj osetilnosti, jezik zbunjujuće, apstraktno, jednostavno stvara – jezik.
Treba li  govoriti, ma, ima li smisla uopšte (ovde i sada) započinjati tako ogromnu temu kao što je  simbolička ravan jezika tog nežnog i oštrog, vlažnog , poganog i grubog, pa ipak, neverovatno glatkog dela svake ljudske (i druge) suštine, a koji se  u lezbejskim suštinama već beskonačno usložnjava i, kako organski, tako i lingvistički, filosofski, politički, poetski i, nadasve, erotski obogaćuje.
Činjenica je da su milenijumi patrijarhata uštavili i pojednostavili do osakaćenja, neizmerno bogatstvo predstava koje je moguće jezikom proizvesti, te tako danas, za jednu od bitnih suština koje nas lezbejke razlikuju od ostatka tzv. humane vrste, mi nemamo drugu do samo jednu zajedničku, grdno unakarađenu, pogrdnu, dakle, psovačku i seksualnu istovremeno, no, tu, jednu  jedinu reč – jebanje. Premda u svojoj manifestaciji, manje-više, nikome nije strana, dotična reč se različito kotira u emocionalnom ehu koji proizvodi kad se izgovori ili pak napiše. Na jedan način odzvanja kada je nežno (ili žustro, pak) prošaputana (ili u krik ovaploćena), u imperativu ili odgovarajućem padežu, u krevetu, na drvetu, u kadi, u slami, na snegu, u avionu, kancelariji, na javnim ili tajnim mestima, u budžacima ili otmenim salonima, na patosu ili međ'  baldahinima, a drugačije, verujte mi, npr. na internetu.
Uzmimo, evo, jedan ovakav haiku podrške koji glasi  «Jebite se! Bar neka da uziva.»
Ovom prilikom se (ne)izvinjavam onima koje su ovu stvar shvatile lično. Nije lično - loše je adresirano ali moglo bi da bude političko.
Dakle, kada nekome, iz čista mira, kažete – jebi se –  (jer srpski jezik,duh i kultura to dozvoljavaju) to najčešće, izaziva revolt i sličan odziv te takav usklik ima se smatrati veoma pejorativnim. Da ne ulazimo sad u to šta je za koga jebanje (i koliko puta), nego da ja vas nešto pitam: kako ćete, molim vas lepo, onda, npr. uputiti preporuku svojoj bivšoj da vas ostavi na miru, kako prijateljicama u radosti objaviti spasonosnu mogućnost užitka koji se odnosi na seksualnu aktivnost? Kojom rečju? Imate li je? Ne, ne pokušavam da se izvučem od odgovornosti niti da vam nabacim krivicu. Naprotiv. Pokušavam, samo, da ukažem na potrebu za fundamentalnom promenom figure i, zašto ne, – smisla  našeg jezika, pre svega zato što više ne zadovoljava naše potrebe koje monopolistički, sebično i konzervativno u sebi skriva.
Ako bi bukvalno shvaćena rečenica «Jebite se!» i mogla značiti – masturbirajte ili nešto u tom smislu, povratni glagol se, ta mala zbunjujuća reč, služi se mimikrijom i tako skraćena ne zvuči isto kao u svom punom obliku – sebe. Ona, naime, tako dvoslovna, u rečenicu učitava još najmanje dve nevidljive reči. Jedna od njih je po poreklu predlog  s ili sa, a druga umnogome zavisi od konteksta. I tako mi znamo da iza se stoji još nešto iako to nije sasvim očigledno.
Dakle, potrebna nam je zato druga reč! I treća… i četvrta, ako treba! I sve reči koje su nam potrebne… potrebne su nam! Potreban nam je, drage sestre (velike i male), novi jezik koji nas neće sakrivati iza ostalih funkcija tog pojma. Slano će uvek biti - slano i slatko – slatko, ali ono što možemo i što bi trebalo da pronađemo je, baš, onaj pravi ukus koji nama prija.
To verovatno i činimo svaka za sebe u svom mikrokosmosu ali da bi ta «stvar» postala stvar-na, neophodno je da je imenujemo zajedno. I tada će biti naša! Postaće! Na početku beše reč, zar ne? Setite se, do onog specifičnog ukusa ploda s drveta (spo)znanja svima nam je put bio dug. Ili da prevedem – prvo ste joj nešto rekle, a njene usne ste okusile tek mno(oooo)go kasnije. Nije li tako? Postoji i drugi način, a to je da postojećim rečima promenimo smisao. Zna li neka od vas kako? Da li je to lakše nego izabrati nove reči? A? Samo pitam? O tome se radi.
                Eeee, znam sad već cupkate na svojim stolicama i govorite mi onu reč
(u kolokvijalnom značenju) i jedva čekate da pročitate kako je bilo u NS na NG, a pošto zbog vaših želja (i mojih potreba) ova kolumna i traje u syber prostoru i pošto do sada ne dobih uveravanja da se tu nešto promenilo, smesta krećem da vam opisujem željenu temu.

Bio je, dakle, 31. decembar, poslednji dan, za mene očajno loše, gubitničke, pa ipak jedine 2005. u mom životu. Želela sam vlakom ka severu, želela sam da pruga lagano odnese i taj poslednji dan, da se gubi u daljini, nepovratno, dok hrlim u nešto novo. Zato sam izabrala Novi Sad za Novu godinu. Smetnula sam s uma, jedino, da je naša (ne)obnovljena železnica u suštinskom raskolu sa smislom reči NOVO. Na to me podsetila umorna teta iz oronule zgrade žel. stanice u Zemunu, rekavši mi da, eto, baš tog dana, izuzetno, voz za NS ne saobraća iz tehničkih razloga (kasnije saznadoh da ne saobraća mnogo češće nego izuzetno) te da bih se sledećem vozu eventualno mogla nadati tek za dva-tri sata. Na nas desetak, što naivnih, što na sve naviklih putnika, zaboravljenih na peronu dva, padali su pretposlednji zraci decembarskog sunca, a onda je neočekivan i plav, naišao lokalni voz za S. Pazovu, te ipak krenuh…
Stara Pazova je jedno ušoreno mesto iz kog, verovatno, ni do danas ne bih izašla da ne beše žustre bakice i njene snajke, koje je ŽTP takođe izdao, prevario i ostavio na cedilu. One me povedoše do centra udaljenog dobrih pola sata gde se konačno dočepah bus-a. Ne mogu, a da ne kažem da sam pomogla snajki da nosi torbu pri čemu sam saznala  da je jedva koju godinu starija od mene, a da su joj obe kćeri udate odavno, što je naravno, bio samo uvod za pitanje o mom bračnom stanju, koje sam stoički izdržala uprkos pešačenju i teretu. I, znate šta - progledala mi je kroz prste.
Rekla je doslovno ovako: «Ha, šta ćeš, svako voli ono što voli. Neka voli da se uda, neka voli da bude sama, a neka… « , i  nije završila rečenicu ali smo se razumele. Znala sam da ona nema tu reč (u svom jeziku) mada je sluti, a ona mi je prećutno bila zahvalna što tu reč nisam izgovorila naglas pred bakicom koja je nemo grabila napred da je naša «razmena» ne sustigne.
 
Volim Novi Sad, od autobuske stanice pa nadalje. Nekako mi je blizak i dalek istovremeno, a ja volim daljine. I mada je bliskost ono što me tamo odvelo, ta daljina me, zapravo motivisala da krenem.
Na «salašu» prijateljice naše, kad sam stigla, bilo je neočekivano tiho, velika soba za  «tulume» bila je topla, ukrašena svetloplavim uvoznim tangama, šarenim balonima i puna iščekivanja. Lori mi je predložila da odmah zauzmem mesto u spavaonici koja je već sledećeg jutra bila prilično zanimljivo popunjena, mada, mnoge od nas to nisu na vreme uočile, a neke su, vala, i spavale. Druge, pak, nisu mogle, a ostale nisu ni imale nameru da spavaju.
U kujni u drugoj kući mešene su pogačice vrednim ručicama milih nam kuharica koje ne prihvatiše moju pristojnu ponudu da im pomognem, te ja pomazih slovenačko kuče, razmenih par kurtoaznih reči s barunicom M.fonZ.,  kao što je red, te digoh sidro i uputih se ka centru da vidim kako izgleda uoči…
Kod SNP-a me trže ozvučenje iz kog je poznat glas kukao kako nije ljubomoran, nije ali hoće da zna, jesu li jedno za drugo il' prolazna stvar. Eee, moj ti, mislim se, svi bi to 'teli da znaju - pa ništa, a i džaba se pravdaš da nisi… U tim dubokim mislima (za druge ne beše mesta od silnih megavata), izbih na plato ispred katedrale i shvatih da sam imala priliku da prisustvujem tonskoj probi NG  koncerta V. Georgijeva. Lično, kao što je poznato, mnogo više preferiram Z. Bogdana koji i ne dođe da proba razglas već samo posla tamburaše. Skakutala sam i pevušila, tako, pored neke tete u ljubičastim helankama, starom đubretarcu i cigaretom u krezubim ustima, koja se čudno lelujala, gasila tuđe pikavce i insistirala da se svira «U tem Somboru» zabrinuto vrteći glavom kad joj ne ispune želju. Malo dalje mršavi brkajlija je dirigovao jednom rukom, a drugom potezao  čokanjče iz zadžepka, nudeći ga svakom tehničkom licu koje prođe uz komentar: «Može to i bolje.» Bili su divni njih dvoje u pretprazničnom raspoloženju tu na polupraznom trgu ali grad me vukao dalje svetlucav i lep, a ja sam čeznula da odem do «Fride», iako nisam, baš, bila sigurna da li ću je naći tamo… Ispostavilo se da je moja intuicija radila bolje od (o)sećanja te se s ukrasom oko vrata i dva balona u džepu ubrzo obreh u tom čarobnom kafeu, gde zatekoh samo jedno drago lice, što se pokazalo dovoljnim za uvod u najluđu noć. Žao mi je što nisam mogla da ostanem i sutradan i odem tamo na reprizu jer onakve enterijere treba (is)koristiti u svakoj prilici… ali obećala sam drugačije.
Kad sam se vratila u bazu, žene su već počele da se opuštaju. Neke su se pirlitale ne bi li zavele i oborle s nogu kakvu cicu, neke su našančene verovale u fluidnu istinu, a ja… ja sam pokušavala da ne mislim o tome s kim sve neću biti te noći.
DJ Lana nije vozila sanke (jer snega ne beše ni u najavi) ali je zato odlično (a znam joj muzički ukus) ispraćala želje prisutnih. Bila je krajnje profesionalna što je nije sprečilo da uživa, a to je morate priznati vredno poštovanja.
Mislim da je ovo taj trenutak kad ću  pomenuti  Kseniju. Ona, naime, nije gostovala te večeri ali tradicija...
Čula sam da će biti i gošći iz Hrvatske (meni uvek drage Balkanskeregije) ali mislim da sam upoznala samo jednu i  to tek sutradan na fruštuku, što verovatno znači da se nisam dovoljno kretala (ako je to moguće reći za mene). Bila je slatka i opkoljena.
U jednom trenutku sam shvatila da se oko mene sve cmaču pa zaključih da nam je vreme pojelo još jedan kalendar. Bila je ponoć. Nigde nisam videla bundevu, baloni se nisu ni u šta pretvorili, te ja pređoh s votka-kole na kiselu vodu, za svaki slučaj, a i da vidim kako sve to izgleda - zapravo.
Zapravo je izgledalo veoma teenage. Sve su bile medene ali tako mlade, tako mlade, samo da ih gledaš i uživaš, što bi rekla Štefi. Naročito njih dve koje su, na kraju, i zaspale na kauču sklupčane jedna oko druge kao dva kučenceta. Osim osmeha, taj prizor mi je otvorio vrata vremeplova, gde sam se neko vreme zadržala. Zureći u tu lepotu, propustila sam jednu od dve omiljene pesme. Sretna okolnost bilo je prisustvo dragih prijateljica iz Naisusa s kojima sam delila utiske u pauzama pretraživanja memorije, a u cilju pronalaženja razloga da (osim što mi se ne spava) ne odem da spavam. A onda se pojavila (ili je možda sve vreme bila tu) barunica M. fon Z. sa živim kučetom. Dok nam se siroto stvorenje  plelo oko nogu,  ja se opsetih da postoji i hrana! Pasulj prebranac, sarme  (bez mesa što je B. dovodilo do očajanja sve dok sledećeg jutra (ne zaboravite 1. JANUARA (!?!)), nije negde uspela da pronađe roštilj te se nahrani), elem, sarme, sirevi, maslinke, turšija, perece, pogačice… kolači… hm, mora da sam nešto izostavila jer hrane je ostalo i za sutra.
Jedna kratko ošišana, mlađana, prelepa, crnooka bučica stalno mi je zapinjala za pogled i odvlačila ga potom na zid gde je stajala naslovnica poslednjeg broja Labris novina. Sličnost s priloženim je bila neverovatna i ja sam, potpuno očarana, dobar deo noći upoređivala ta dva sveta. Škorpija - naravno.
Kako se Zoe snašla to veče, nisam sigurna, jer je često izostajala ali je zato kad su sve već bile gotove unela svojevrstan razbibrižan fluid, prosula ga po patosu i eto žurke.
E, a definitivno sam se razbudila kad je A. odlučila da sedne za mix pult. Da l' zbog muzike ili nečeg drugog ali sve mi je odjednom postalo poznato, udobno i lepo. Kao da je taj moj osećaj prešao na sve ostale i prostor se prošarao kao flašice na šanku jednog kafića gde sam s uzbuđenjem još ošamućena od njenog zagrljaja, nedavno pročitala intervju jedne domaće tv-lady za koju sam čula, osećam i tvrdim da je naša, s čime se složilo i malobrojno osoblje kafića.
Nije dobro ni žuriti ni kasniti. Vreme koje provedete u čekanju, gubite u postupanju, a ako ne postupite odmah po impulsu, kasnije se boje razliju i slika nikad više nije ista. Zar ne Frida? Svoj film sam ispucala još pre ponoći ali neki blicevi su sevali i kasnije. Nisam ga još razvila. Teška je situacija. Ipak jedva čekam da ih vidim ponovo. Možda u Hrvatskoj  na četvrtoj (ili sam se zabrojala) lezbejskoj nedelji, možda u Beogradu, slučajno…, a možda samo u snovima… jer, iako sam, sve u svemu, prošla k'o sirotinja na vašaru, ono što jeste dragoceno je to što ipak postoje sve one, baš kao što smo bile mi nekada… mlade i razuzdane.
I onaj »salaš»… Eh...
Sretna vam  (i ova druga) Nova godina !!!
Sretan rođendan!
A svima novi jezik! Vežbajte :)

Desa

< Prethodna		Sledeća >