Sećam se odlično tog trenutka i novinskih članaka, posle, i svih tih žena. Bila sam ushićena ali sam sve to pratila sa 'bezbedne' udaljenosti.
Ove godine od Labrisa sam dobila zahvalnicu za saradnju u 2003. godini ali sam sigurna da ona obuhvata i čitavu tu devetogodišnju prošlost, i sve u njoj.
Tokom tog vremena Labris se, za mene, od jedne primamljive iluzije, preko najobičnije političke ujdurme, lagano pretvarao u nešto vrlo blisko. Nešto što i danas uspeva da, na više načina, oboji moj identitet.
Na Labrisov deveti rođendan došlo je mnogo žena. Više nego što ih je bilo na osnivanju. Mnogo više. Ali neuporedivo manje nego da su tu bile sve one koje su ovih devet godina učinile mnogo. Neke se bave drugim stvarima, neke su u drugoj zemlji, neke... pod zemljom. Neke se jave ponekad, neke nikad. Jednih se setimo, druge smo zaboravile.
Jedna naša drugarica je ušavši rekla: 'Ja ovde skoro nikoga ne poznajem', i time dotakla poentu, jer Labris je 'preživeo' sva iskušenja i postao velika devojčica koja lako stiče nove prijateljice, a zato je i stvoren.
Društvance je bilo opušeno i umereno veselo, valjda zato što aktivistička svest, svaki dan koji prođe bez problema, smatra praznikom, te se u tom pragmatizmu, neko veliko radovanje čini nemogućim, mada su svi osnovni uslovi bili ispunjeni: Odličnu hranu je i ovog puta donela Lastavica, s posebnim akcentom na torti (pojela sam dva parčeta što zbog torte – što zbog 'umetničkog dojma' devojke koja je dotičnu tortu sekla), a bilo je i piva...
Sve u svemu – prijatnost jedna. Kao 'na svom', pa ipak je to bilo devet godina vernosti. Skoro pa decenija – bre!
| Komentari |
|
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|