Za ovaj ozbiljan naslov dugujete zahvalnost nesmotrenoj dobronamernosti, koja je, od svih sa Sinemanije, pobednicama kviza uručila karte baš za film «Nestala» Bena Afleka.

Uvek su me užasavale sintagme tipa «obećana zemlja», «Američki san» i sl. Užas je kulminirao neki dan, kad sam shvatila da TO zaista postoji. Kako bi inače bilo moguće da Ben Aflek snimi film. Onakav. Ali da biste bile u toku, krenimo redom.

Ovaj film je žarko želeo da tretira temu koja je, prema mojim ličnim izvorima, jedan od gorućih problema u USA. Nestanci dece uzrasta izmedju 2 i 5 godina od kojih se većina završi smrtnim ishodom, a mnogi ostanu nerasvetljeni, potresaju američko društvo svakodnevno. Ovaj pokušaj je od tragedije napravio takav bućkuriš, kakav ni jači želudci od mog podneti nisu mogli. Mučno je bilo gledati sve te nepovezane, nelogične i neubedljive scene, koprcanje u plićaku katastrofalnog scenarija (čak i vrhunskih glumaca kakav je Morgan Frimen), da bi se nakon doobra dva sata uludo potrošenog vremena, živaca i novca (jer je i vreme = novac) stiglo do drljavog happy end-a.

Mislila sam da ću moći ceo ovaj tekst da posvetim kritici, ali ni to ne mogu jer bih time jednoj beznačajnoj činjenici Holivuda dala značaj koji ne zaslužuje. Najveća šteta, iako me za to baš briga, je naneta američkom društvu koje je prikazano kao gomila zombija sklonih zločinu i prevari i tek ponekog savesnog građanina, kakav je glavni lik (i cura mu),  koji svoga čistoga srca radi, pravi «kobnu» grešku vrativši devojčicu majci narkomanki, pa se posle kaje al' džaba. U svakom slučaju, sve ovo me podstaklo na razmišljanje o tome kako je javni medijski prostor svuda na svetu leglo prosečnosti i svakojakog đubreta...Tužno je kad umeš da pretpostaviš koliko košta jedna avantura kakva je dugometražni igrani film i koliko bi se  korisnih i lepih stvari moglo tim novcem finansirati. Meni bi, recimo, trećina tog novca rešila doživotnu egzistenciju, a i mnogima oko mene.

Nego, da li ste razmišljale o tome da, osim što nema love za umetnike, nema ni umetnosti? Tragična činjenica erozije morala i kvaliteta u dodiru s novcem, o čemu već svi sve znamo, toliko je zahvatila ceo svet, da je čudu ravno kada mi Ksenija kaže da je u  «Slobodnoj zoni» prikazan iranski film «Persepolis», u kome se radi o životu viđenom očima devojčice. Ja taj film, kao ni «zonu» pohodila nisam, što zbog trke s vremenom u kojoj bih trebalo da zaradim za svoj život, što zbog  posledične neobaveštenosti o izuzetnostima u kulturi.

S obzirom na tu činjenicu, možda bi bilo dobro da razmislim ima li smisla da zauzimam ovaj prostor na sajtu.
Dilema... Kao ona, da li da se baviš muzikom na način koji menja svet oko tebe ako svet oko tebe nema sluha za promene.
Poznato? Kako u takvim okolnostima podizati samopouzdanje?
Pevaš, a gluvi te slušaju!
Hi-tec pristup životu nalaže da je izvor zvuka aparat koji se stavlja u pogon lakim pritiskom na dugme. Isto tako se i eliminiše. Otići na koncert, međutim, zahteva veću hrabrost ili bar exclusivnu garderobu za prikazivanje.

Lament nad ovom nepravdom beskorisan je kao depresija u koju se upada kad ti ridžovani napišu prijavu iako imaš kartu u nekom džepu kod kuće.

Nije, dakle, lako steći niti zadržati samopouzdanje kada je sve što činiš ili ne činiš izloženo tumačenju. Tumačenje, kakvo god bilo, naravno, ne oslikava pravo stanje stvari. Ovaj elementarni nesklad čini kolebljivu stranu – slabijom. Slabija, makar bila i vrhunska – posustaje. Gubi korak s nametnutim gledištem za koje nema protivargument jer zna da nijedan argument nema snagu istine. Ona ne voli da se nameće. Ne trti se. Ne tumači. Povlači se, prepuštajući svoje mukom stečeno mesto prosečnima koji su nepokolebljivi u nastojanju da se domognu uspeha.

Ne znam da li primećujete da nekako sa svim navedenim zbivanjima, svet, ipak postaje...fluidniji. Ako ne primećujete, onda verovatno čvrsto stojite na temeljima ovoga sveta i verujete svojim očima. Ja svojim ne verujem ništa. Uvek preispitujem. Moji svetovi uopšte nisu tako čvrsti da bi odolevali i trajali u nedogled. Uslov mogućnosti trajanja svakog mog sveta je i uslov njegovog nestanka. To sam znala još sa devet godina.

Dečak koga podučavam matiš ima isto toliko. Ponekad u njegovom pogledu pronađem razumevanje koje sam odavno izgubila u traganju za sobom i drugima. I sad ja, kao, njega tu nešto učim, a vidim da on zna isto ono što sam nekada i sama znala - da niko ništa ne zna, a samo se neki prave da znaju bolje od drugih. Iz toga izvodim vrhunsku formulu: »Njegov osmeh, kada mu preko stola dobacim mandarinu 10000 puta je vredniji od svih petica koje bih mu pribavila kad bih samo našla formulu da ga privolim da mirno sedi za stolom i radi domaći sam« On sigurno nikada neće biti ministar, ni zidar, ni pesnik, ni fudbaler, ali ako zadrži bar delić te dobrote koju sad ima, biću ponosna što ga znam.

A sad mentalna ekologija:

Osećam, bliži se trenutak u kome će sve OVO postati jasnije. Vreme će postati nebitan činilac. Prostor takođe. Sve će se zbivati kao u jednom  jedinstvenom titraju srca. Kao da cela beskrajna vasiona diše jednim dahom. Biće to dah olakšanja. Postaće sasvim nevažno sve što smo videli, čuli, okusili, dodirnuli. Znaćemo samo za ono što osećamo. Misli će postati suvišne, s njima i tumačenja, formule, principi i zakoni. Kada je SVE = JEDNO, nema ničega što je DRUGO. Sve je PRVO i sve je JEDINO. U muzici se sve ovo već desilo. Neki to, možda, nisu primetili jer su prerano pritisnuli dugme za off.
Moguće je i da životinje nešto o tome znaju. Ukoliko nisu suviše pripitomljene mogle bi da poduče svoje vlasnike.
Možda bismo svi mogli da malčice podignemo pogled iznad vlastitog postojanja i osvestimo pripadnost nečemu većem od nas.
Da se ponovo povežemo sa istinom koja nam je oduzeta.
Da čujemo muziku.
Da ne prekidamo jedinstvenost zbog pojedinosti.
Da se, konačno, zbilja dodirnemo – nedeljivo.

Jer jednom je jedna žena stajala na pragu svog doma i još tada sam znala da ću ući unutra. I bila sam. I evo me gde čekam da se ponovi. U svom sjaju! Van vremena i s muzikom koja dopire iz same dubine naših bića kako bi nesvakidašnjim titrajem osvedočila dolazak Ljubavi.

Desa

< Prethodna		Sledeća >