Promenila sam stil. Maja naredila. Hoće da rečenice budu kraće. Kaže da su bile predugačke. I da je to, po njoj, dobro za roman."Za Web", kaže:"Nije!". Ne znam da li ću izdržati te uslove. Neću moći dugo ovako kratko. Ipak ću pokušati. Drugi se nisu žalili. Naprotiv. A može biti da niko i ne čita zbog te dužine.
Moraću još i da prekucavam sama. Labris nabavio "ženski" komp za te stvari. Skoro ništa mu ne radi, kao ni Word. Maja se dosetila da joj lepo tekst e-mailom pošaljem u susednu kancelariju. Specijalno sam zbog toga dolepršala iz Zemuna. Meni se ne kuca. Dosta mi je što pišem.Ako neka od vas želi - izvolite. Plaćam piće. Ostatak honorara mi podmiruje komunalije. Ponekad ni to. Nema konkursa. Koja se prva javi - dobila je posao. Loše plaćen, ali ipak ...posao.

No, ovo je, ipak, tekst o kvizu. Pišem ga rado zbog voditeljki kviza. Želele su. Ispunjavam. Bilo je ultra-mega zabavno. Raznovrsno u svakom smislu. Jednoručno, glumački, mozgonaprežuće, lepljivo, slatko... Što je najbitnije - nagradno! Kratka rečenica umanjuje snagu opisa. Ipak, služba je služba. Sorry, autorke kviza. Sorry, realizatorke. Sorry, tajna - javnosti. Ovo nije roman. Prema tome "cut" kako kažu Englezi kad je kadar predug.

Znojim se, a jesen je pala na trotoare. Svaka žuta trola uliva mi strah od javnog prostora. O terapeutima da ne govorim. Znam da me ništa ne razumete. Nisam kriva. Rečenice su prekratke, a ovo nije roman. Samo kratka pričica o kvizu. Žene su se smejale. Na kvizu. To je bilo lepo. Zapravo - to je bilo najlepše. Prvo smo od smokija i čačkalica pravile kuću. Jednom rukom - u tri dimenzije. Pobedila moja ekipa. Kuća je bila malo nakrivljena, ali je stajala. Postoji fotka. Potom su žene pipkanjem pogađale sadržaje u kesama. Mačija hrana, soja, kuvani pirinač...Prstiju umazanih ovekovečen trenutak. Ponovo pobedila moja ekipa. Na pitanja iz istorije lezbejskog pokreta - podelismo bodove. Teoriju smo prepustile slučajnosti. Pantomima je mojoj grupi išla od ruke i drugih delova tela. I opet pobedismo!! Pauza!!! Sad odoh da popijem čaj. Ova svedenost u izrazu me zaglupljuje. Osećam se nedovršeno. Nešto kao robot. Bez emocija. Samo činjenice! Treba mi terapeutkinja!
Ali ne bilo kakva. (Mada, ako je moja - mora da je najbolja) Inače ništa ne bi imalo smisla. Ni kviz. Ni "ženski" kompjuter. Ni bilo čije mišljenje. Znam da me ništa ne razumete. Ne brinite, ima ko će. Ako je za utehu, ne razumem ni ja. Ali mora ovako. Ovo nije roman. Ako želite romane, fuck, zakasnile ste na sajam knjiga. Ali ako želite film, Sinemanija tek počinje. Ja dobila kartu jer je pobedila moja ekipa u konačnom zbiru kviza... Uuu,12 reči u prethodnoj rečenici!!! To već, po nekima, vuče na roman. Po meni, to "vučenje" vuče na strah od trajanja. Ali ko mene pita. Kratko, ali slatko - preporuka glasi. A najslađi je bio poslednji zadatak. Hranjenje šampitama vezanih očiju. Za to nijedna rečenica nije dovoljno dugačka. To je trebalo videti. Ni fotke nisu adekvatan pokazatelj. Svima je bilo do jaja. Da ne razumete pogrešno, šam (od pite) je od belanaca, pa zato... Neke devojke su navodile. Ponekad stereo. Često mono. Dve su pokušavale da malom kašičicom jedna drugoj u usta...ne, ne može ovako... predugačko je... Ovo roman - nije! ... Svejedno, tri šampite u dvoja usta, naizmenično! Ako razumete šta hoću da kažem? Uživo je bilo 100 puta smešnije. Čak i od ovog pokušaja da sve to opišem. Kratkom formom. U ovoj poslednjoj igri sam shvatila nešto. Govoreći jednoj gde su usta druge, mislila sam i o drugoj. I ona je nepogrešivo (skoro) "pogađala" pravac. Kao da je slušala moje misli. I obrnuto. Rekoh li da su im oči bile vezane? A meni ruke? Figurativno, doduše. U smislu zabrane korišćenja. Ipak sam malo koristila prste. Da me želja mine. Bile su ukusne. Ama, te šampite! Pisaću vam i o filmu sledeći put. Obećah Radi. Ali ne mogu da obećam da neće biti duugiih rečenica. Otkud znam kolika je dužina filma. Nadice, nadam se da nisam smorila? Majo, jel' bilo dovoljno kratko? Ko će ovo da prekuca?

Bila su dva sunčana dana ovih dana. Jedan sam provela smejući se. Drugi prodje...onako. Razmišljam o tom romanu. Možda to nije loša ideja. Pa, da ga objavim u USA. Pa, da se obogatim. I da se oslobodim pritiska bavljenja trgovinom. Jeste li primetile? Šta god da radite, na kraju "ispadne" da nekom nešto prodajete. Makar samo misli. Makar pogrešne...Makar izolaciju za zidove...optičke kablove za TV... teritoriju... izbore..., a kao dijamant te krune sija DELTA "siti". To što gladni tu ne navraćaju, njega nije briga. Prvi je u regionu. PR managerka kaže:"Niko to više ne može da zaustavi!" Ona citira. Videla da može. A? Ništa ne razumete? Ni ja, bogami. A nisam religiozna. Samo verujem. I verovanja su razna. Ponekad prazna. Ja npr. verujem da je ovo roman. Ako rečenica prećuti da je kratka, možda mi i uspe. JOOOOJ!! "Srce moje" se prodalo na sajmu onoliko. Eto. Žena napisala roman. Imala o čemu. "Napisao" i on. Fudbaler bivši. Bogataš, takodje, bivši. VIP sadašnji. Štand s njegovom knjigom (one and only) veći je od mog stana. Tu, dakle, ja živim. Šteta što ne mogu da opljunem iz zaleta na (Ćurčić) Saleta. Bilo bi predugačko, a nije ovo roman. Ono jeste. O njemu. Dosta!! Proglašavam kraj teksta! Nemam smisla za kratku rečenicu. Ni smisao nema mene. Ali bio je jedan sunčan dan. Oranž zalazak sunca i stilski nameštaj u kafeu. Topla čokolada kanula na salvetu.
Radost u njenim očima dok me gleda. Moje usne na njenom vratu dok me ne gleda. Te ruke što me drže u uverenju da je ljubav nešto izvan dodira. I taj dodir koji želi da ostane izvan ljubavi. Zbunjena je činjenicom da me voli, a ne razume kako joj se to desilo. Iznenada, na celo popodne oteta iz svog života da bi bila sa mnom. Kratko. I slatko. Ne može drugačije. Nije ovo, bre, ruski roman, moja ruska princezo. Maja je, ustvari u pravu. Ovako je bolje. Ti nisi u mogućnosti da ostaneš duže ni dan u mom životu (mada ostaješ zauvek - znam). Dužina, uostalom, nije bitna. Osim ako je u pitanju patnja. Ti ovo nikada nećeš pročitati. Za tebe sve sažimam u kratku formu SMS-a. I sve uvek razumeš. I pitaš se kako mi uspeva da napišem roman u 160 karaktera. Neki, međutim, misle da je za roman adekvatna dugačka rečenica. Izgleda da činim sve same prestupe. Pogrešne stvari pišem na pogrešnim mestima. Na poslu se igram, u ljubavi mudrujem, pobeđujem u kvizu, a život moj, ta sažeta forma jednog šireg konteksta, sve to trpi. I ćuti. "CUT"

Desa

< Prethodna		Sledeća >