Oduvek sam volela da pišem. Tačnije rečeno, od trenutka kada sam shvatila da to umem. Na samom početku to su bile prave i krivudave linije pod nazivom "dlake" (jer sam imala manje od dve godine). Svedočanstva u vidu tih žvrljotinica nalaze se na prvim stranicama i koricama Jesenjinove knjige "Poezija", te otuda, valjda, i moje kasnije izrazito levo-desno, gore-dole, napred-nazad, skok-šut, ni za glavu-ni za rep, (i bez "dlake" na jeziku) političko (ne)opredeljenje. I mada se sad vama ovde čini da je ovo uvod u autobiografiju – nešto drugo je na stvari. Osvrnuvši se, neoprezno, ka vremenu ukucanom u "Desinom kutku", shvatih iznenada (i naivno) da mi je, baš, postalo komplikovano prihvatiti se pisanja novog teksta. Ni vi, drage čitateljke (ukoliko uopšte i postojite) niste se oglašavale, što bi mi, priznajem, olakšalo problem, dalo novi motiv i učinilo me v(l)ažnijom. Jer, koliko god narcisoidna i egocentrična bila, pisati samo za svoje oči, ne čini me dovoljno radosnom.
I, taman ja to shvatim, kad... pojavi se u Beogradu u ITC-u Šarlot Banč, jedna od pionirki radikalnog feminizma u USA.
Zanimljivo je bilo, ne toliko ono što je govorila, nego ono što je ostalo nedorečeno usled nepremostivosti jaza koji deli njenu neverovatno bogatu biografiju i našu tužnu stvarnost.
Kod nas (iako smo "istih godina") svaka iole prolezbejska izjava za javnost ostaje potpuno nevidljiva i kod liberalnijeg sveta, a mi je smatramo "neverovatnim događajem" i pravim čudom ukoliko ne doživi odijum (a u vakuumu, kao što je poznato, života nema). Međutim, istorija lezbejskog pokreta, utkana u biografiju Šarlot Banč, toliko je fascinantna, da mi je prvi put postalo jasno kako sam i sama delić te istorije – na ovim prostorima. Kada je ta "obična" živa žena-istorija sela sa nama za sto u jednoj beogradskoj kafani, jednostavno i "prirodno" kao da ne predstavlja ništa osim sebe same, jednostavnošću koju je teško imitirati, "raščinila" je samu istoriju, načinivši od nje život koji teče. Svoj i naš vlastiti život. Svakodnevni. U kome se borimo, krvarimo, padamo, ljubimo, plačemo, smejemo se i postojimo svaki dan. Ta "karika" koja nedostaje u svesti mnogih na ovim prostorima čini nas pocepanim između svog života i stvarnosti. To je tužno, glupo i jadno jer – mi smo stvarnost! Mi je činimo, kao bilo koji entitet na planeti. Stvaramo je svakom svojom izgovorenom rečju, kao što je stvaramo i ćutanjem. U tome je razlika. Ne u tome što atavističko nasleđe fašizma ovde ima svoje najjače uporište, fašizma ima svuda! I homofobije! I u USA dugogodišnja partnerka Šarlot Banč još uvek nema američko državljanstvo posle više decenija boravka. Razlika je u tome što je nama ovde potrebna Šarlot Banč da bi, eventualno, shvatile ko smo mi. Razlika je i u tome što neki mogu i umeju da naprave gej olimpijadu za sedam hiljada duša, a mi jedva napabirčimo trideset za izlet, a o ekipi za olimpijadu i ne razmišljamo.
Nedavno me jedna drugarica koja odavno nema volje da se "upliće" u aktivizam pitala znam li neko lezbejsko mesto za izlazak (kao"ja sam obaveštena"). Nisam znala! Rekla sam joj iskreno da odavno već sama sebi "pravim" lezbejska mesta gde god izađem. "Čuj", reče ona, "neću ja ništa da pravim, ja samo hoću da odem negde gde znam da sam dobrodošla, negde gde mogu to da osetim, da popijem kafu na miru, da popričam sa nekom lezbejkom, bez obzira na 'muvanje'. Samo to." I znate šta? U pravu je. Ima pravo da bude neangažovana i da traži! Zato ovim putem apelujem na sve(st) aktivističke i druge snage da porade na ovom nedostatku. Ako mogu Amerke, što ne bismo mogle i mi. Imamo dovoljno istorije iza sebe, budućnost i onako dolazi sama, načinimo sadašnjost, ovaj trenutak – stvarnim, za pomenutu ženu, za sebe i za sve one koje nemaju koga da pitaju i za one koje se ne usuđuju. Jedno mesto! Samo jedno! Makar jedno! Ej, bre, Beograd je bio sve(t)!
Što se izleta na Srebrno jezero tiče, kiša nas nije izneverila ni ovoga puta, ali s njom smo postigle konsenzus da pada samo dok sedimo u kafiću (čijih se udobnih fotelja rado sećam sedeći na ovoj drvenoj stolici) gde nas je "osoblje" širokim osmehom dočekalo, "trpelo" i ispratilo čineći time ovaj izlet nezaboravnim, barem meni. Za mene je to, ceo dan, bilo lezbejsko mesto, ta naklonost, ta opuštenost i komunikacija (jer devojci je sve odmah bilo jasno). To niko nije "organizovao" – to smo same sebi načinile. I treba to da činimo – sve, jer (provereno) nekima od nas je zbog toga bilo lepo, tog dana, što je nadalje proizvodilo nove pokušaje koji su više nego uspešno eskalirali na košarkaškom terenu. I da je dan bio duži, bio bi prekratak za sve što se još moglo samoorganizovati. E, ali kako se približavao Beograd, muzika je gubila na značaju, energija za nastavkom u vidu najavljene žurke splašnjavala... da bi na tački polaska (i povratka) sasvim iščezla... Nije mi u prvi mah bilo jasno zašto, jer sam u međuvremenu zaboravila da spontanost ne egzistira tamo gde zastrašuju pitanja, poput: "Da li ću biti jedina ovakva?", "Ko će još biti tu?". Naivno sam poverovala da su se ona utopila u Srebrnom jezeru, ishlapila poput kišnih kapi i znoja sa lica košarkašica, i da se nikad više neće vratiti. Ili bar ne do – sutra. Ponovo pogreših. I odoh na žurku, na kojoj je na kraju bilo 9:5 za njih, ali smo se dobro držale (neke čak i na nogama).
Inače, kod mene, fala na pitanju, sve je novo, čak i neke stare stvari, misli, osećanja. Plivam k'o riba u vodi, te zato ne stigoh ranije da sve ovo pribeležim, a sad mi pod:
Drage čitateljke, toliko za vas iz "Desinog kutka". Dosta je bilo ukućivanja tj. ćoškarenja (i klečanja na kukuruzu). Idemo napolje, OUT. Od sad samo – ŠIROKO ili NIŠTA. Pridružite se. Krećite se. Čitajte. Pišite. A iznad svega dišite.
Ljubi vas Desa  

< Prethodna		Sledeća >