Sedim tako, čekajući da se ugreje čorbica i razmišljam kako da se zaposlim ili bar zaradim  neke pare pa da malo «obogatim» vlastiti život nekim putovanjem, kursom francuskog, školom savremenog teatra ili bar pantalonama za zimu. Ovih dana, ne mogu reći, da je dosadno, osetili ljudi da je zazimilo, pa se dali na žurke (svadbe, kućne sedeljke) te je tako nedavno i u Trezoru bila tzv. queer žureza na kojoj bejaše poprilično slatkih devojčica koje ranije nisam zapazila, a i srela sam (i potpuno zbunila) jednog druga za koga sam odavno sumnjala da je «queer».
Sve u svemu atmosfera je bila odlična kao i muzika koju lično ne konzumiram previše ali mi je tom prilikom sasvim odgovarala. Jedina, odnosno dve zamerke, za koje gubim nadu da će se ikada «popraviti» su cene pića (+ fucking enter 200,00) od preko 150,00 din. I katastrofalan WC, kome bi najadekvatniji bio bukvalni naziv «mokri čvor». Stvarno hodati po podu po kome pluta prilična količina nekakve, u potpunom mraku, nerazaznajne tečnosti navodi na pomisao koja mi ubija svaku želju da se tamo ikada više pojavim. ZAŠTO!!?!!?
Nekoliko nedelja pre toga otkazan je izlet na Rajac. S jedne strane to je OK jer je ta subota ličila na totalnu jesen sa sve kišom, vetrom i ladnoćom ali s druge strane izlet je u stvari otkazan ranije iz razloga nedostatka zainteresovanih, a organizovali su ga «Labris» i «Gayten» zajedno(!?!) pa se pitam da li se i u LGBT zajednicu «uvukao» sindrom apsurda koji Srbiju (a CG i više) muči od postanka, a to je da sve ono što u drugim delovima sveta olakšava ovde otežava stvari. Kompjuteri usporavaju procese dobavljanja administrativne dokumentacije građana, pojeftinjuju luksuzne, a životno važne stvari poskupljuju, udruživanje u projektima rasparčava i umanjuje populaciju radnosposobnih ili izleta željnih individua. Ima li smisla bilo šta raditi ovde? Uvek vam kada osetite ovakav nalet usamljenosti u zdravorazumskim poduhvatima, ostaje poslednja oaza - chat. Tu stvari izgledaju «poštenije» skrojene ali samo do trenutka kad zaista poželite da nešto saznate, odmah potom sve postaje čista zajebancija, tapacirana u debeli oprez te suštinsko nepoverenje uz gomilu lažnih predstavljanja. A nedavno pročitah u Yellow Cab-u kako je «otuđenost» u Evropi doprinela da se mladi Englezi pronalaze na «blind» susretima u totalnom mraku (hmm, možda je mrak u WC-u Trezora preteča toga, a ja primitivna pa ne kopčam) dođu oni tako, popričaju, opipavaju ili šta već, a potom zaokruže u katalogu ko im prija i njihov CV bude prosleđen dotičnoj osobi, te se tako valjda poneki i sretnu u doba svoje nužnosti. I tu nas je vreme pregazilo, mi se, bre, ovde ni po danu ne prepoznajemo, nemamo vremena ni za šta, a ništa ne radimo, tražimo srodnu dušu, a sopstvenu smo zaparložili, para nemamo, a rasipamo ih na preskupe izlaske koji nisu izlaz nizašta. Prijateljstva odlažemo za prekosutra, sex iscrpljujemo u SMS nebulozama, loše se hranimo jer se ne bavimo spremanjem sopstvene trpeze u najširem smislu, još uvek «navijamo» za fudbal i politiku, fudbaleri i političari se lome «jašući» na svojim «prenabudženim» mašinama pomahnitali, dosadni, glupi mužjaci i plastične, blazirane ženke se ne skidaju s «prozora u svet» pa nije ni čudo što ništa i ne vidimo dalje od ovih granica koje sve više stežu, a njihovi branioci pucaju sebi u usta dok ih nadleću jata divljih pataka nameračenih da virusom gripa dotuku stanovnike zapadne Evrope. Jedino što me nasmejalo u celoj toj ujdurmi je jedna svinja koja je njuškala onesposobljenu rumunsku živinu, a ni dlaka s glave joj nije falila, čime je potvrdila moju davnašnju tezu da kako god da se događaj zbiva, svinje se uvek izvuku (a krila se uvek odseku).
Ali, da vam pravo kažem, baš me briga, evo ugrejala mi se čorbica, a po podne ću videti Nju, koju već godinama viđam na «gram» jer ne živi ovde, Nju koju sanjam uprkos svemu i svima, Nju čije oči ću videti i kad svuda zavlada mrak, koju ću voleti i kad sva jata prelete sve granice ovog i onog sveta.

Desa

< Prethodna		Sledeća >