Izgleda mi da je došlo vreme, te se u filmskoj kulturi pogled na ženu malkice promenio. Menjao se on, doduše, i ranije od iskosa pa do mrkog, no sad je, čini se, za mrvu drugačije.
Još uvek je taj pogled, uglavnom, muški, sa svim prirodnim nedostacima takvog stanja, ali ono što je u njemu definitivno doživelo promenu, jeste činjenica da je negdanji objekat poznat kao žensko telo, oživeo i pretrpevši nevidljivu metarmofozu – progovorio začuđujuće jasno i precizno i drugačije kao TELO ŽENE i to u domaćem filmu.
  Aris Movsesijan, dečko koji je režirao «Aporiju» doduše je Jermenin, ali kako sam kaže, nema s tim nikakve veze jer je rođen i živi u BG na Dorćolu, a njegovi su došli još početkom veka (prošlog). Iskreno, malčice sumnjam da sve to nema veze jer «nogu» je morao da povuče neko čiji je ugao, što rekla Vendi, gledanja, malo «tuplji» od oštrog - domaćeg (setite se samo onog srpskog zakonskog specijaliteta o (ne)pravu glasa za žene, decu, ludake i Turke). E, ovaj film prvenac, iznapadaše svi, a ponajviše mlađani Dimitrije V. čiju sam britku kritiku do sad, uglavnom, cenila. Kaže dotični: «Stideo bih se kad bi ga videli stranci» (ne, nije mislio na sebe), pa je trabunjao štošta i o promociji opštesrpske kretenizacije, što, takođe, ne primetih. Bar ne više nego obično.       

 Ono što ja primetih jeste da su u filmu žene, konačno, progovorile i to samosvesno, netipično, drsko, čak i kad zaćute i, pogotovu, tada. I nijedna ne beše ponižena, nijedna proglašena kurvom ili vešticom i nijedna ne ispade smešna u svom tom suludom zamešateljstvu muške sujete i nemoći. Jer o tome se radi, o vrhunskom  narcizmu koji se sunovraćuje, nemoćan da dostigne vrhunac kod prvog glavnog, i baš u tom trenutku (ne)moći kod drugog glavnog junaka. Sad mi na um pade kako, eto, čim žene progovore, jedan «glavni» postaje nedovoljan. Nisam sigurna da li je i režiser bio toga svestan. 
 E, baš nesvesni ovih gibanja, neki kritičari u ovom filmu vide promašaj odn. nedomašaj žanra, pa ga opljunuše svojski, baš kao što «Lovac» iz istoimenog  Kazahstanskog filma to čini kad blagosilja novorođenče svog prijatelja. Čak i ova duboko ruralna priča o dečaku (jer teško je i zamisliti bilo kakvu Kazahstansku priču o devojčici (što je mnogo-mnogo je)), čija je majka lokalna prostitutka koja (by the way) deluje kao ugledna ličnost (pored policajca) i koga na staranje, da bi ga od zatvora izbavio, preuzima «naslov» filma. Njih dvojica potom bazaju stepama, pampama ili kako se već zovu ti nepregledni brdoviti predeli s niskom makijom, susrećući vukove, stočare, karavane, devojku iz grada, još dve-tri žene, ostarelog muzičara amatera... Elem, poenta – mališa od grubog lovca dobija (po žene omalovažavajuće) instrukcije iz života da bi ih se, nakon  ipak odležane, sedmogodišnje zatvorske kazne, snagom argumenata pronađenih u lovčevoj ostavštini (u vidu svojeručno oslikanih trenutaka koitusa s devojkom iz grada, na leđima mustanga) lišio u najboljem maniru savremenog muškarca što se ogleda u činjenici da se ne druži sa stočarima već ih samo posmatra iz daljine, a naročito u činjenici da prilikom blagosiljanja, samo poljubi drugo novorođenče njegovog prijatelja, nežno i bez pljuvanja. Prvi potomak sve to gleda i pamti.
  - I kakve sve ovo veze ima sa ženama? pitate se vi.
  - Ima veze s pogledom na nju - odgovaram ja - onoliko koliko je danas moguće u Kazahstanu, taj pogled se, ipak, menja, deca rastu, dečaci takođe, tako da za sledeći Fest očekujem jednu probnu Kazahstansku priču o devojčici. Ne tražim mnogo, zar ne?
 «Tamo gde je istina» mog omiljenog (ponovo Jermenskog, šta je ovo) režisera Atoma Egoyan-a kod koga su ženski likovi itekako vidljivi, premda uglavnom u vidu leševa koji svojim «pojavljivanjem» obično burno komplikuju živote muškaraca koji su ih lišili istih. Tu tradiciju Egoyan nije izneverio ni ovoga puta.        Radnja: show biznis, ona mlada, ambiciozna i neafirmisana, a njih dvojica (opet dvojica) – zvezde. Ona saznaje da je jedan od njih gej i to saznanje košta je života. Na ovaj podatak «natrčava» mlada novinarka čije je detinjstvo obeleženo njihovom harizmom i zato želi da piše o njima. Iskreno, ne bih više o detaljima (osim možda da u filmu egzistira i jedna lezbejska scena, manje-više nebitna za sadržaj, kao i inače kod Egoyana) jer mi se tokom projekcije pet-šest puta pridremalo, tako da sam neke momente propustila, što ne znači da film nije gledljiv, nego sam ja bila neispavana, a u sali pretoplo. Razrešenje do kraja nije dato explicite – raspitala se ja.
 Pogledah još i «Mlad i zdrav kao ruža», 35 godina star, traje skoro dva sata i nema šanse da pri tom zaspite. Glavni junak gradi priču na varljivoj granici između klasične mizoginije i potpune nezainteresovanosti za žene, cinično i s dubokim gađenjem prema svetu u kome je sloboda isključivo kinematografski termin, a stvarnost sadrži sve elemente realnog krimića. S obzirom na «epohu», mora se reći, to je jedan neobičan i hrabar film.
 Žao mi je što ne odgledah neki od retkih filmova koje su režirale žene ali film mi, generalno nije bio stavka u budžetu za ovaj mesec te je i ovo odgledano, samo, zahvaljujući dobrim dušama prijatelja (filma i mojih).
 Toliko o  Festu.
 Izložbu «Lavirint» koju sam posetila u Remontu, a vi još možete jer traje, izvele su dve mlade autorke Tanja Marković i Jelena Radović.
 Iako zanimljivo zamišljena, ova umetnička instalacija (valjda smem tako da je nazovem), svakako lakše korespondira s intelektualcima nego sa «širokim narodnim masama», engleskom nevičnim, premda na otvaranju videh šarolik svet. U providnom lavirintu čiji su zidovi ispisani citatima umnih glava o mestu umetnosti u svetu, čini vam se da sve razumete, jedino što ne možete sve da zapamtite i čini vam se još da nećete zalutati jer sve je tako prozirno...
 Kao šamar otrežnjenja, na kraju lavirinta tj. na onom mestu, najudaljenijem od početka, drsko pretenciozan i preteći ispisan je citat George Grosz-a: «Yes, art is in danger». Ako ne verujete, idite da vidite! U najgorem slučaju zapamtićete ovo što i ja (a dobićete i tekst napismeno da ga kod kuće na miru prevodite i vežbate ulazak u Evropu odakle nam, uostalom, i stiže ova zastrašujuća vest), a  u najboljem... hm... možda sretnete bar jednu od autorki. Koktel  je već poslužen na otvaranju, te zbog toga ne hitajte.
 E, a sad knjiga. Jeste li, bre, vi čitale Ameli Notomb «Ljubavna sabotaža»? Ako niste, trk u Labris! Siguran znak da je knjiga tamo je ovaj tekst na sajtu jer sam je lično vratila. Jednostavno morate pročitati (slova su krupna, ma gde bih ja vas iscrpljivala i mučila bez veze) ovaj mini-roman nesnosne male Francuskinje koji, čini mi se, debelo ima veze sa njenom biografijom, što stvar čini još pikantnijom.
 Priča o sedmogodišnjoj devojčici, Evropljanki, čija diplomatska porodica biva premeštena iz Japana u Kinu ranih sedamdesetih i način na koji se detinjstvo «sticalo» u svojevrsnom getu za strance na momente ostavljaju bez daha. Kakve sve gadosti «prosipa» ta mala devojčica predstavljajući ih heroizmom, to nisam doživela ni u najgrđim hororima. Pa, ipak, okosnica priče je njena prva velika ljubav, posvećena  italijanskoj devojčici koja s porodicom dolazi u «geto» i menja njenu sliku sveta. Uz sve emotivne uspone i konačan surovi pad, ovaj susret ostaje njen životni kapital.
 I naravno, da sam se, čitajuci pojedine delove, setila Izabele, male «Švabice» koja je u šestom (njenom sedmom) osnovne, pravo iz Minhena ušetala u moje srce, ostavši tamo sve do gimnazije (tj. mog osmog). Gurala sam se među dečake koji su je večito okruživali i pokušavala da budem najduhovitija, najpametnija ili bar najzanimljivija, na šta je ona uzvraćala stidljivim osmehom. Stidljivost, svakako, nije nastajala usled ozračenosti mojom pojavom, već zato što dete nije dobro znalo naš jezik ali tih dana biste me teško ubedile u to. (Hm, da li se išta promenilo?) Moje strategije su, dakako, bile mnogo manje fatalne od Francuskinjinih, naime u horu sam stala tik do nje iako nismo bile isti glas, a mesto sam dobila podmićivanjem za kutiju «zlatnih kolajns»  žvaka i dve krede u boji za koje sam dala pravo bogatstvo u vidu tri najnovija Politikina zabavnika, pet «japanskih» salveta i pet sličica Sandokana (bez Marijane, naravno, jeste li lude?).
 Sve u svemu, «Ljubavna sabotaža» je šarmantna i na momente mučna knjiga koja će vas, sigurno, uzbuditi. E sad, na kom nivou ličnosti... zavisi od vas, uostalom, evo vam citat:

 «Volela sam je od prvog trenutka. Kako to objasniti? Nikad nisam pomišljala na to da ikoga volim. Nikad nisam ni zamišljala da nečija lepota može da izazove neko osećanje. Pa, ipak, onog trenutka kad sam je videla, sve je krenulo svojim nepogrešivim tokom: ona je bila najlepša. Dakle, ja sam je volela. Dakle, ona je postala centar sveta. Misterija se nastavila. Shvatala sam da ne mogu da se zadovoljim time što je volim: trebalo je i ona mene da voli. Zašto? Tako. O tome sam je sasvim jednostavno obavestila. Prirodno je bilo da je informišem:
 - Treba da me voliš.»

Desa

< Prethodna		Sledeća >