Verovatno ne postoji osoba, gej ili strejt, bez obzira na pol, koja bi mogla da odvoji oči od prizora Marlen Ditrih kako se povija unazad bez stida, čvrsto držeći nogu sa podvezicom i plačno peva svoju najpoznatiju pesmu ‘Falling in love again’. Ta pesma i Lola Lola, uloga vatrene bludnice sa srcem od leda, napravili su od Ditrih internacionalnu zvezdu 1930. godine u filmu Jozefa von Strnberga ‘Plavi anđeo’. Rođena kao Maria Magdalena von Loš 27. decembra 1901. godine u buržoarskoj porodici, Ditrih je bila perspektivna studentkinja violine sve dok je povreda ruke nije naterala da odustane od sviranja. 1924. godine udala se za Rudolfa Sibera, režisera koji je uveo u svet glume, ali Josef von Sternberg je ipak imao najveći uticaj na njenu karijeru.


U ‘Plavom anđelu’ von Sternberg je stvorio snažnu metaforu nemačkog društva i predstavio stanje duha kao posledicu Prvog svetskog rata. Unutar te metafore, lik Lole Lole, koju glumi Ditrih, simbolizuje grubu i bezosećajnu dekadenciju koja je pretila da zarobi i uništi ono malo što je ostalo dobro i neiskvareno u nemačkoj kulturi.
Iako je Ditrih igrala u nekoliko filmova pre ove uloge, njena izvedba Lole Lole iskristalisala je zauvek njenu scensku ličnost. Dok su pokušavali da je omekšaju i pravili je glamuroznom za američke filmove, do kraja svoje karijere Marlen Ditrih je predstavljala opasnu seksi fatalnu ženu hladne i cinične spoljašnosti.
U ranim tridesetim godinama prošlog veka, von Sternberg i Ditrih su napustili Nemačku, u kojoj su se nacisti uzdizali i napredovali, da bi se nastanili u Americi. Ditrih je uskoro postala simbol za kontroverze u američkim filmovima. Iako je ostala u braku sa Rudolfom Siberom, uskoro je brak postao ono što će se kasnije zvati ‘otvorenim brakom’. Ostali su bliski, ali nisu živeli zajedno i oboje su imali odnose sa drugim osobama, koji su često bili poznati javnosti.
Ditrih je uvek zadržavala svoju kontinentalnu sofisticiranost i pravila skandale kako zbog nošenja pantalona u javnosti tako i zbog brojnih ljubavnih afera i sa muškarcima i sa ženama. 1930. godine, film “Maroko”, šokirao je publiku, gde Ditrihova, kao pevačica u noćnom klubu, dregirana u muškarca u smokingu sa cilindrom, poljubi na kraju pesme devojku u publici u usta.


Prema Marđori Rozen (istoričarka američkog filma), Ditrih je jednom prilikom rekla: ‘U Evropi nije bitno da li ste muškarac ili žena. Mi vodimo ljubav sa svakim/om ko/ja nam se svidi.’ Tračevi o njenim brojnim avanturama sa poznatima kao što su Frenk Sinatra, Džon Kenedi, Edit Pjaf, Greta Garbo i pisac Mercedes de Akosta, samo su povećali njenu mističnost.
Ditrih je postala američka državljanka 1937. godine. Za vreme Drugog svetskog rata, osudila je nemačku vladu i bez obzira na postojanje rizika, nastupala je za Savezničke trupe u inostranstvu. Po završetku rata, imala je uspešnu filmsku i kabaretsku karijeru. Njena kul, bistra i samopodsmešljiva ličnost bila je privlačna i gej muškarcima i lezbejkama koji/e su predstavljali/e značajni deo njene publike u noćnim klubovima.
Ipak, na neki način, upala je u zamku sopstvenog glamuroznog imidža i kako su godine prolazile, postajala je sve više opsednuta skrivanjem promena koje su se dešavale njenom telu.
1975. godine, poslednji od nekoliko padova na sceni rezultirao je slomljenom nogom pa se Ditrih potpuno povukla sa scene. Preselila se u Pariz i živela do kraja života u polusamoći, okružena uspomenama karijere i romantičnih poduhvata. Zahranjena je, kako je želela, pored majčinog groba u Berlinu. Iskazana joj je dobrodošlica u rodnom gradu od strane prijatelja i fanova i protestanata neo-naci grupa i drugih koji su smatrali njenu podršku saveznicima u Drugom svetskom ratu izdajom.

Tina Gianoulis

Izvor: http://www.glbtq.com/arts/dietrich_m.html
Prevod: Lana

< Prethodna		Sledeća >