Novinarka
Rođena u Glazgovu, bila je iz porodice srednjeg staleža sa starim škotskim
korenima. Pohađala je školu ''St. Bridge'' u Helensborou. Nakon Prvog svetskog
rata odlazi na fakultet Samervile u Oksfordu da studira engleski.
Nakon diplome nadala se spisateljskoj karijeri i preselila se u London gde se zaposlila u knjižari. 1927. godine dobila je posao u ''Daily Mail-u'' i dodeljena joj je ženska stranica kao modnom dopisniku. Uprkos svojoj ulozi nikad nije nosila šminku. 1931. godine postala je urednik te stranice.
U martu 1931. godine pisala je Viti Sakvil-Vest tražeći od nje intervju i susrele su se u Londonu. Evelin Ajrons je tri dana kasnije bila pozvana da poseti dvorac Sisingharst, i njih dve se upuštaju u ljubavnu vezu. Vita Sakvil-Vest davala je raskošne poklone, ali je bila podložna ljubomornim ispadima. Svađale su se i veza se završila iako jeVita Sakvil-Vest ostala u kontaktu sa njom sve do svoje smrti 1962. godine.
Evelin Ajrons je našla novu ljubav, saradnicu Džoj MekSvini. Upoznale su se u julu 1931. godine na zabavi i ostale su zajedno sve do smrti Džoj MekSvini 1978. godine. Četiri godine nakon susreta živele su zajedno u Velsu kada je Džoj MekSvini doživela nezgodu plivajući zalivom Kardigan. Spasila ju je Evelin Ajrons koja je zbog toga postala prva žena nakon Grejs Darling koja je dobila Stanhopeovu zlatnu medalju Kraljevskog društva za humanost.
1935. godine Evelin Ajrons pristupa ''Evening Standardu'' i vodi stranice za ženska interesovanja sve do početka rata 1939. godine. Tada se pridružuje informativnoj redakciji. 1940. godine takođe volontira za protiv-vazdušnu patrolu upozoravajući na vazdušne napade, i radi kao vozač u nacionalnoj vatrogasnoj službi. Uspela je srediti da uđe u diviziju francuskog pokreta otpora vođenog od strane generala Žana de Letre de Tasinjija. Sarađivali su do kraja rata i zajedno marširali preko Jelisejskih Polja prilikom oslobođenja Pariza 1944. godine. Evelin Ajrons je postala prva žena koja je bila nagrađena Ratnim krstom (Croix de Guerre).
Vratila se u informativnu redakciju u London dok je nisu poslali da napravi reportažu o predsedničkoj kampanji Dvajta Ajzenhauera u Americi 1952. godine. Baza joj je bila u Njujorku i usput je radila reportaže o drugim stvarima i inervjuisala poznate ličnosti. 1954. godine pronašla je i uhvatila Edvarda Montegnjua, Majkla Pit-Riversa i markiza Milforda Hejvena, u kući eksperta za odnose sa javnošću Bena Sonenberga, pošto su pobegli iz Britanije nakon suđenja Montegnjuu.
1955. godine Ajrons prelazi u ''The Sunday Times'' gde i ostaje sve do svog umirovljenja 1970. u sedamdesetoj godini života. 1956. godine ona i Džoj MekSvini morale su prekinuti svoj odmor u Mađarskoj kako bi napravile reportažu o ustanku.
1957. godine pokrivala je Gvatemalsku revoluciju kada je američko ministarstvo inostranih poslova želelo zaustaviti novinske reportaže. Rečeno joj je, kao i drugim novinarima u Tegucigalpu u Hondurasu, da ne prelazi granicu pobunjeničke teoritorije. Međutim, kupila je magarca i probila se kroz gerilsku nemirnu džunglu kako bi njena priča dospela u novine u Londonu.
Volela je baštovanstvo i time se bavila u svom domu na obali reke u Brusteru, Njujork. Ona i Džoj MekSvini su često putovale i uživale u svojoj vikendici na Skiatosu.
Nakon što se oporavila od pada u kojem je slomila rebra, obolela je od tumora na
žučnim kanalima i naglo je oslabila usred priprema da proslavi svojih sto
godina. Umrla je u svom domu u Brusteru dva meseca pre svog stotog rođendana.
izvor
http://andrejkoymasky.com
prevela
Željka A.
| Komentari |
|
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|